MILO LOMPAR O ZENITU KLOVNOKRATIJE
U svom tekstu, „Poslednji dani“, objavljenom još 22. maja 2020. u nedeljniku „Pečat“, profesor Milo Lompar, sa katedre svoje nepodmitljive objektivnosti, govori da je priroda Vučić – Brnabić vlasti svojevrsni klovnovski verbalizam iza koga ništa ne stoji. Oni, da ponovimo, mogu svašta da tvrde, ali ni iza čega ne stoje:“Jer, u javnom području, i naročito kod nosilaca javnih usluga, poput ministra ili predsednika, nisu dovoljna tvrđenja nego su neophodna uverljiva svedočanstva. Ali, važno svojstvo ove vlasti je ciljano mešanje javnih i privatnih sadržaja, pošto se tako otupljuje jedna od osnovnih moći svakog rasuđivanja: razlikovanje bitnog, javnog i proverivog od nebitnog, privatnog i neproverivog. A uskolebana moć javnog rasuđivanja je neophodan uslov za vladavinu simulakrumom: kakva pripada našim danima.»
Šta to znači?
Prosto. Kad Vrhovnom Klovnu kažeš:»Ti kršiš Ustav», on odgovara:»Tvom dedi je smrdelo iz usta».
SERVILNOST I BAHATOST
Vučićeva vlast je servilna prema NATO tuđinu i njegovim slugama, drugosrbijanskim moćnicima poput Sonje Liht, a nemilosrdna u obračunu sa svojim narodom koji ne prihvata izdaju kao meru i proveru stvarnosti:»Odakle ova razlika u ponašanju? Ona pokazuje kako izgleda lice vlasti čija je nacionalna orijentacija lažna. Kao sama laž, ta vlast je jaka na rečima, vulgarna u ophođenju sa onima koji znaju njenu prošlost, a snishodljiva i ponizna prema onima koji je postavljaju na mesto političkog uljeza: pripuštenog da izvrši dobijene naloge. To je vlast egzistencijalno inferiornih: i po ličnom delu i po javnom značaju. Dok nisu osvanuli na vlasti, bili su to ljudi čiji privatni status najbolje opisuje ruska reč priživaljšćik i, istovremeno, ljudi koji javno ne postoje. Njihov tip vlasti karakterističan je za renegate: jake reči, nastojanje da se korumpiraju svedoci ranijih vremena, da bi se obezbedio izlaz za poslednji rukavac izgubljene savesti, nikakva dela. I ne ide im loše: zato je sve oko nas ovako dobro.»
Kakva je, dakle, ova vlast?
NE MOŽE SE NE VIDETI
Lompar je bio nemilosrdan dijagnostičar kada je rekao da «sa nacionalnog stanovišta, ponašanje prema srpskom narodu na Kosovu i Metohiji i u Crnoj Gori odgovara sadržajima nacionalne izdaje; sa demokratskog stanovišta, ponašanje vlasti se odlikuje pravnom proizvoljnošću, medijskim terorom i javnom nesigurnošću; sa kulturnog stanovišta, postupci su saobraženi ovim osnovnim vladajućim tokovima. Nikakve proklamacije i manifestacije, reklamne kampanje i izjave, sporadični dokumenti i beznačajno kadriranje, ne mogu obezbediti lični ili kolektivni alibi zbog učešća u vlasti ili javne podrške koja joj se upućuje.»
Ono što kaže profesor Lompar jasno je svakom ko je spreman da, makar malo, traga za istinom. Možda se neznanje šta Vučić – Brnabić čini može oprostiti senilnima i lumpenima koji nisu ni čuli za «Duh samoporicanja», niti ih takvo štivo zanima. Ali, onima koji su ga čitali, i koji znaju šta profesor Lompar misli, tako nešto se teško može oprostiti.
KVAZIKOSMOKRATOR I NJEGOVI SEIZI
Pošto nalik egipatskim faraonima iz haosa stvara poredak, Vučić se doživljava kao jedini svedržitelj takvog poretka, koji bi bez njega ponovo skliznuo u haos. Upravo u ovakvoj vešto iskonstruisanoj mitologizovanoj predstavi o Vučićevoj vlasti kao sudbinskom, nepatvorenom prauzroku poretka, bezbednosti i mira u današnjoj Srbiji i na Balkanu, treba tražiti objašnjenje za mogućnost tumačenjskog preobražaja činova veleizdaje u činove egzistencijalne kolaboracije. Jer, ako je Srbiji Vučić faraonski prapočetak, onda je svaki njegov akt izvor života, kako tvrde medijski hramovi i žerci Vučićevog kulta, ma kako ovi akti ljudima izgledao u realnom istorijskom vremenu.
A sve je ovo posledica nemilosrdne vesternizacije Srba, koja, zbog njihove zavetne utemljenosti, nikad nije mogla biti sprovedena do kraja, pa se, posle mnogih pseudomorfoza, pretvorila u klovnokratiju, koja slugeranjski obogotvoruje Zapad, a maskira se u „partnera“ Istoka, pre svega Rusije.
VESTERNIZACIJA KAO UZROK KLOVNOKRATIJE
Etos srpskog naroda, oblikovan prvonačalnim radom Sv. Save i Sv. Simeona i njihovih duhovnih nastavljača u vrednosnim kordinatama vizantijske, istočno-pravoslavne civilizacije, menjao se tokom novog veka pod pritiskom agresivne, sveobuhvatne i sveizjednačavajuće vesternizacije. Žrtva procesa vesternizacije bilo je duhovno biće Srba, odnosno najdublje logosno naznačenje srpskog naroda kao krštene istorijsko-eshatološke zajednice. Stoga je pogrešno pojam vesternizacije svoditi na tehničku ili pravno-organizacionu recepciju zapadnih tvorevina i ustanova. Vesternizacijom se kida sam duhovni koren srpskog naroda, zbog čega pozapadnjačene generacije Srba postaju duhovni stranci svojim krvnim precima, lutajući bez logosne krme burnim svetskoistorijskim okeanom. Jednom rečju, vesternizacijom Srbi postaju tuđi vojvodi Drašku, a svoji onima na Zapadu što su „Božju grdno prestupili”.
BAJDEN
Vlast Bajdena i ultralevih liberala, razoritelja svega predanjskog u Americi i svetu, skinula je masku sa lica Vučića i njegove klovnokratije. On više neće moći ni da glumi savezništvo sa Rusijom i Kinom, nego će ili morati da ode ili će postati jarosni drugosrbijanac, da ga ne bi snašla Miloševićeva sudbina. A srpski „Trampatrioti“, koji su igrali kako Vučić svira, maštajući o Trampu kao mesiji i Grenelu kao njegovom preteči na našem tlu, takođe će izgubiti tle pod nogama, i, kako reče Hamlet Ofeliji, imaće mogućnost da glume budale samo kod kuće. Raspršiće se i legenda o NATO četnicima.
A nama ostaje da, sa Njegošem, kažemo glasno i jasno:“Nada više nema ni u koga, do u Boga i u svoje ruke“.
