Tu smo gde smo…

Ogorčeni i prevareni mladi ljudi

1
1103

2Gradom je kružio jedan vic koji je zaudarao na realnost našeg pokvarenog društva. Šta diplomirani sociolog pita diplomiranog filozofa?

„Šta ćeš od priloga?“

Jedan vic koji je retko kome smešan, šala koja govori o nama na najdublji način, poput nekog pesimističnog Sartra ili Šopenhauera punog sebe, misao „Šta ćeš od priloga?“ pretvorila se u našu svakodnevnicu i presedan bez koga naše društvo ne postoji. Životnu filozofiju.

Mladi ljudi koji su godinama trošili svoje vreme, nerve i najlepši period mladosti, a dok su njihovi roditelji trošili silan novac ne bi li svojoj deci obezbedili najbolje, na kraju su prevareni neformalnim objašnjenjem da je taj novac, ti nervi i da je ta mladost protraćena u amfiteatarskoj promaji. Namagarčeni od strane države, koja nije sposobna da ni na svojim najvišim funkcijama postavi obrazovane ljude. I šta rade ti mladi danas? Ti ogorčeni i prevareni mladi ljudi, imaju dva puta, koji je ispred njih postavljen kao u nekoj odvratnoj i kičastoj turbo folk pesmi, sačuvaj me Bože! Prvi je put – Napolje. Put kojim se naširoko ide. Put kojim mladim ljudima obećava mnogo. Iako bosi idu po trnovitom putu, nadaju se da će stići do zvezda. Obećava im se mnogo, po gradu se kolaju priče da je to „Napolje“ mnogo bolje. „Radi se brate ali se i zaradi.“ Trnovit put, ali mnogo više obećavajući nego ovaj drugi. Ostati ovde. Put kojim se ređe ide. Ali put koji mnogi odaberu. Kecelja i kapica poznate fensi pekare, nasilni osmeh na ustima i neka neizostavna melanholija u očima i pitanje „Šta ćeš od priloga?“

U institucijama koje naša država smatra svojima, od devedestih godina natrpavala se gomila neobrazovanih, poluobrazovanih i polupismenih stranačkih veseljaka, koji su bili uredni na sastancima vladajućih partija i prvi u borbenim redovima kada se lome nosevi zbog prelepljivanja plakata u predizbornim kampanjama. Ta birokratija, Srpska administracija koja je toliko ogromna da je i Bogu teška, i dan danas se dopunjava iz partijskih podmladaka i rođacima funkcionera. Da, to su oni koji vam na šalteru nalepe pauzu u 11 i 20 baš kad ste stigli na red a iza vas su dve trudnice i sto pedeset penzionera. Da to su oni što ne znaju sve padeže, pa koriste genitiv umesto dativa i vokativa. Da to su oni koji su vama obrazovanima verovatno uzeli posao ispred nosa. Da to su oni koji vam traže još jedan papir.

Da Vas podsetimo:  Šta još žene treba da urade za natalitet i zašto je odgovor – ništa

U našoj zemlji funkcije su još malo pa nasledne. Francuska revolucija je prekinula naslednost trona, uvela parlamentarizam, demokratiju i Republiku. Ali setite se, mi smo te 1789. godine još uvek bili okupirani. Kada je svet izlazio iz feudalizma, mi smo bili Raja, lišena prava i dužnosti. I kao što smo preskočili sve najvažnije istorijske događaje (ponekad istinu govoreći, ne našom krivicom), preskočili smo i demokratiju. Nasledno pravo je kod nas na snazi, jer se funkcije definitivno nasleđuju. Po babu i po stričevima naravno. Pa kako drugačije?! Velika je verovatnoća ako ste danas dete iz radničke klase, bez obzira na vaše cenjeno obrazovanje, da ćete i sami njoj pripadati. A znate ljudi moji iz radničke klase kako mi živimo, ne moram ni da vam pričam o tome. Jedan minimalac u kući, najmanje jedan đak, zimnica, drva, svaka školska godina donosi nove teskobe. To smo nasledili nažalost, to nam je u genomu. Dokle god se mirimo sa tim da smo „Tu smo gde smo“ i dokle god smo „U se i u svoje kljuse“ mi nećemo mrdnuti sa naših mesta. Dokle god ne pokažemo funkcionerima šta mi značimo svetskom poretku i kakav poredak treba uspostaviti… Ali to je već neka druga priča. Ili neka zastarela Marksova teorema, koja je možda nažalost davno iza nas. Ili možda nije? Nadajmo se da nije.

I nije potreban socijalizam da bi se podigla revolucija, i nije potreban Marks da bi ljudi shvatili da su eksploatisani i otuđeni i nije potrebna demokratija da se ne bi težilo slobodi. Mi smo dvehiljadite imali neku šatro-revoluciju. Umesto da se uradila lustracija tada oborenih političkih partija i da su se preduzele neke dobre i efikasne sankcije dotadašnjem režimu, mi smo prvi i poslednji put postupili demokratski i odustali od te ideje. Sada su na vlasti tadašnje oborene partije. I ovako nam je ne zato što se nije desila lustracija, nego što se tim činom pokazalo da svaki natprosečni pavijan a ispodprosečni homo sapiens koji zna da izgovori dve reči može da sedne u ministarsku fotelju. Neozbiljna država. Propuštena je istorijska prilika. Ali biće je ponovo, doći će nam budite sigurni u to. Ne sme se nijedna priča završiti pesimistično, pa ni ova. Dodajmo malo optimizma na kraju, u nadi da će naše generacije svoju priliku dočekati uskoro i iskoristiti je. Do tada da vas pitam, šta ćete od priloga?

Da Vas podsetimo:  Reakcija na reakciju Helsinškog odbora

Danilo Perišić

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime