Tuča u Skupštini – uzrok i posledice

Pre nego što se sve rasprši i obesmisli u više ili manje spinovanim ili šaljivim „ekspertizama“ (KO je KOGA, ko je prvi, i ko je kome), da kažemo najvažnije: Za ovaj haos u Skupštini DIREKTNO je odgovorna Ana Brnabić (a indirektno, zna se ko), time što je odbila da na dnevni red stavi zahtev za glasanje o poverenju vladi. A o svemu ostalom – na primer, da li je opozicija mogla ili trebala drugačije i bolje – možemo da razgovaramo ovako ili onako.

Dakle, jasno je da odluka Ane Brnabić da, protivno razumu, protivno poslovniku i protivno logici, NE STAVI na dnevni red predlog trećine poslanika o izglasavanju nepoverenja vladi, na šta je, inače, obavezna, značila da vlast namerno bira put eskalacije i zaoštravanja. To je suština zapleta i današnjeg skupštinskog šaketanja, ostalo su tehnikalije i finese.

Još jednom se pokazalo da već samo postojanje opozicije u Skupštini za vlast predstavlja problem i neku vrstu „anomalije“, i zato se Aleksandar Vučić na sve načine trudi da tu anomaliju što je moguće više marginalizuje i neutrališe. U ranijim skupštinskim sazivima to je uglavnom postizano represivnom i samovoljnom primenom poslovnika od strane predsedavajućih. Ali, pošto je ovaj put opozicionih poslanika više nego ranije i deluju organizovanije, prešlo se na druge i „maštovitije“ metode.

Generalno, skupština je iz sednice u sednicu sve više pretvarana u „rijaliti“, ne bi li na taj način, ako već ne može da se potpuno spreči da se opoziciona reč čuje, ona barem bila devalvirana i relativizovana u sveopštoj kakofoniji. No, izgleda da je posle rasprave o litijumu „Pre’sednik“ zaključio da mu je čak i takav zagušeni opozicioni glas pretežak teret, te se vratio na strategiju „nulte“ tolerancije prema kritici.

Izgleda da je posle rasprave o litijumu „Pre’sednik“ zaključio da mu je čak i takav zagušeni opozicioni glas pretežak teret, te se vratio na strategiju „nulte“ tolerancije prema kritici

A pošto su mu sada predstojale najmanje dve neugodne skupštinske rasprave – o smeni vlade i o predlogu budžeta, plus ona, već zatražena, o Kosovu i Metohiji – Vučić je pronašao „solomonsko rešenje“ tako što će prvu raspravu sprečiti (onu o poverenju vladi), a onda, na fonu razumljivog i očekivanog opozicionog nezadovoljstva zbog tog sprečavanja, eskivirati i ovu drugu.

S druge strane, opozicija, realno, nije mogla da po cenu samoponiženja ignoriše bezočno kršenje poslovnika u vidu nezakazivanja sednice o nepoverenju vladi, a da sa-učestvuje u takođe bezobrazno okrnjenoj, skraćenoj i sa skoro 70 tačaka dnevnog reda opterećenoj raspravi o budžetu.

Na prvi pogled, režim je dobio „tri u jedan“, tj. praktično je („pobednički“) izbegao skupštinsku raspravu o bilo čemu, a pre svega o sopstvenoj odgovornosti za tragediju u Novom Sadu. Ali ostaje dilema da li će time, na drugoj strani, pojačati izlive nezadovoljstva na ulici, u javnosti i među građanima. No, izgleda da Vučić veruje da će se, s obzirom na repertoar fizičke i medijske sile koja mu stoji na raspolaganju, kao i imajući u vidu prethodna iskustva sa opozicijom, masovnim nezadovoljstvom i protestima, izboriti sa tom opasnošću.

S druge strane, opozicija, realno, nije mogla da po cenu samoponiženja ignoriše bezočno kršenje poslovnika u vidu nezakazivanja sednice o nepoverenju vladi, a da sa-učestvuje u takođe bezobrazno okrnjenoj, skraćenoj i sa skoro 70 tačaka dnevnog reda opterećenoj raspravi o budžetu

A da li mu je računica bila dobra, videćemo vrlo brzo. (Ja mislim da nije, tj. mislim da je zaključivanje tipa: „UVEK se do sada izvlačio, pa će tako i ovaj put“, kako politički, tako i metodološki pogrešno. Naime, postoji inercija, ali postoji takođe i faktor „kumulativnog dejstva“ i akumuliranog gneva.)

Ali nešto je očigledno već i sada. Narodna skupština je uništena i srušena kao institucija – i ova današnja tuča mnogo je više posledica i simptom nego uzročnik te propasti. Kriza će se nastaviti i produbiti. A ionako nevelike šanse za politički dijalog i društveni dogovor svedene su na nulu.