U Spomen-kosturnice u banjalučkom naselju Drakulić obeležena 83 godišnjica od stradanja 2.315 Srba, među kojima je bilo 551 dete, u naseljima Drakulić, Motike, Šargovac i rudniku Rakovac, koje su ustaše ubile miran srpski narod koji nije davao nikakav otpor, 7. februara 1942. godine. Ubijeni su samo zato što su bili Srbi, bez ijednog ispaljenog metra. Surovo da ne može biti surovije.
Pri polaganju venaca predsednik Republike Srpske Milorad Dodik, rekao je da se ne sme zaboraviti, da je u jednom danu pobijeno 2.300 ljudi, od toga 550 dece.
„Ubijeni su samo zato što su Srbi, pravoslavci i što su smetali ideologiji NDH“, istakao je Dodik.
„Danas je važno čuvati Srpsku i naše jedinstvo“, rekao je Dodik.
Ovaj zločin u ovim naseljima predstavlja najveći pokolj i zlo u samo jednom danu, nešto neverovatno, da ljudski um ne može da zamisli. Kada su pod naredbom Josipa Mišlova i fra Miroslava Filipovića ustaše ubijale su Srbe sekirama, srbosecima i krampovima, to je bio zločin koji ljudski um ne pamti.
Neverovatan je i zapis da su ustaše u selima Drakulić, Demirovac i Međeđa od mladih devojaka zahtevali ,,da dignu suknje, potom ih bajonetima boli među noge“… toliko ponizno, jadno i bedno. Ove podatke mi Srbi moramo znati, iz razloga da nam se to zlo ne bi ponovilo.
IZJAVA VREDNA BLAGA, BOLNA PRIČA O KLANjU SRPSKE DECE… USTAŠKE ZVERI UMORILE 52 ĐAKA
Učiteljica, Dobrila Martinović, posle rata je dala dragocenu izjavu Lazaru Lukajiću koji je napisao i knjigu (FRATRI U USTAŠE KOLjU-zločinci i svedoci) koja je zapisana ovako:
“U učionicu je iznenada za vrijeme časa ušao fratar Miroslav Filipović sa 12 svojih ustaša, oponašajući Isusa Hrista i 12 njegovih apostola. Njega sam odranije dobro poznavala. Poznavala su ga i djeca, jer je fratar često prolazio kroz Drakulić, Šargovac i Motike. Bio je obučen u novu ustašku uniformu. Ustaše su stale pored katedre i školske table, okrenuti prema klupama i djeci…
Zatim je fra Filipović zamolio učiteljicu, da izvede iz klupe jedno srpsko dijete. Ne sluteći šta će biti, učiteljica je izvela ljepuškastu i urednu djevojčicu Radojku Glamočanin, ćerku uglednog domaćina Đure Glamočanina, koji je tada bio u zarobljeništvu u Njemačkoj i na taj način preživio rat.
Fratar je nježno prihvatio dijete, podigao ga na katedru i onda počeo polako, natenane, da ga kolje pred ostalom djecom, učiteljicom i ustašama. U učionici je nastala vriska i panika. Užasnuta djeca su vrištala i skakala. A Filipović se smireno i jezuitski dostojanstveno obratio svojim ustašama: ‘Ustaše, ovo ja u ime Boga pokrštavam ove izrode, a vi slijedite moj put. Ja prvi primam sav grijeh na moju dušu, a vas ću da ispovjedim i razrješiti svih grijeha.
Onda je fra Filipović naredio učiteljici, da svu srpsku djecu izvede u dvorište. Potom je otišao u drugu učionicu, pa je i učiteljici Mari Tunjić naredio da izvede svu srpsku djecu. U dvorištu je, na utabanom snijegu, ukrug postavio ustaše, pa naredio djeci da trče pored njih. Kako koje dijete naleti, ustaša ga prikolje i izmrcvari. I sve tako dok sva djeca nisu poklana.
Svu našu ćutnju oni vješto koriste, što i nije čudno… izgleda, žele da speru ljagu krvave istorije koja im izgleda iz jama ne da mira.“
O stradanju Srba u Drakuliću, Motikama, Šargovacu i rudniku Rakovac, pisao je Dragoje Lukić u knjizi „Rat i djeca Kozare“.
Foto, izvor: sajt, NOVA SRPSKA POLITIČKA MISAO
Sve ono negativno, patološko i zločinačko što je karakterisalo nacifašizam i njegove sluge dostiglo je vrhunac u genocidu nad decom… taj zločin je i najbolniji, njega trebamo staviti u fokus stradalništva i patnje. Ubijajući nejač, hrvatski (ustaški) krvnici su pokazivali najmračniju stranu svojih bića. Na najsuroviji način su uništavali živote dečaka i devojčica, od kojih su mnogi bili još u pelenama. Sve ovo mora da se zna i da se svetska javnost upozna, to treba da bude naš cilj… štampanje knjiga na svim svetskim jezicima, snimanje filmova, dokumentaraca… za to mora da bude novca, tu je možda i ključ našeg opstanka… u istini, činjenicama i znanju.
Ti ustaški zlikovci su decu streljali u stalku i pelenama, bebe su nabijali na bajonete, kolje i šiljate letve od plotova, klali noževima, bradvama i sekirama, spaljivali u kućama i krematorijumima, na Gradini kod Jasenovca kuvali u kotlovima za spravljanje sapuna, zavezanu u strože i džakove bacali u reke i bunare, živu otiskivali u špilje i pećine, gušili cijankalijem i trovali kaustičnom sodom, satirali glađu, žeđu i hladnoćom.
Cela suština našeg stradalaštva ogleda se u programu NDH koji je formulisao Mile Budak a suština programa je bila da se očisti Hrvatska (tada NDH) od Srba „ubijanjem jedne trećine, proterivanjem druge trećine i asimiliranjem preostale trećine“, što se u velikoj meri i ostvarilo.
Dugo posle rata komunisti su zbog bratstva i jedinstva skrivali ove činjenice i zločin. Ali, 1965. godine u Drakuliću je podignut spomenik sa petokrakom, na kome je pisalo „ŽRTVAMA FAŠISTIČKOG TERORA“, sa umanjenim brojem žrtava (1400 stradalih), tako je sakrivena i nacionalnost žrtava i dželata. Tada nije bilo moguće napisati činjenicu da su staradali Srbi.
Pa i danas pojedinci vole da kažu internirci, Jugosloveni, komunisti, partizani… i tako vešto izbegavaju da kažu tu su stradali SRBI.
Zato ljudi u svetu i ne znaju za naše stradalaštvo i genocid koji je izvršen nad Srbima (sve je to uvijeno u jugoslovensku i komunističku mantru), zato je skoro na svim spomenicima iz perioda Jugoslavije vešto izbegnuto spominjanje Srba kao žrtve, a tako je i u Norveškoj i drugim zemljama.
Pored tih spomenika trebalo bi podići novi ili uraditi info tablu (na norveškom, engleskom i srpskom jeziku) i gde će jasno pisati šta se desilo i ko je stradao, da su to bili Srbi, mislim da je došlo vreme za te izmene i prikazivanje činjenica i istine.
PITANjE KOJE NEMA ODGOVOR, A JASNO JE SVIMA
Veliko je pitanje, koje je danas jasno, zašto partizani-komunisti nikad nisu krenuli u borbu protiv ustaša… niti pokušali da oslobode Jasenovac, bar i na kraju rata. Dozvolili su zločincima i krvnicima da prikriju sve tragove zločina i iz ustaških uniformi pređu u partizanske i tretirani su kao ,,braća“… zbog surovog ,,bratstva i jedinstva“. Naša surova srpska tragedija.
OD NAS DOSTA TOGA JE SKIVENO
Danas svi znamo za zločin nemačkog okupatora u Kraljevu i Kragujevcu 1941. god, ali ne i za zločin u Dragincu, .
Mesto i masakr o kome ne piše ništa u udžbenicima a u Dragincu se desio masakr preko 3000 Srba.
Verovatno je to zbog toga što je to bio četnički kraj… pa komuniste to nije mnogo zanimalo pa je zločin skrajnut na smetlište istorije.
Masakr u Dragincu je naziv za masovna streljanja stanovnika Jadra koja su izvršile nemačke okupacijske snage u periodu od 14. do 19. oktobra 1941. godine za vreme Drugog svetskog rata… kao odmazda, streljano oko 3000 stanovnika, od male dece do žena, muškaraca i staraca, kada su spaljena čitava sela i pobijena sva stoka. To smo olako zaboravili… Zato imamo i ovako skromno i zapušteno obeležje.
Priredio: Đorđe Bojanić, urednik sajta Srpska istorija
