Tuga i bes

Neko je pametno napisao „Kad mnogo boli, ćutim“. Nemanje reči, ostanak bez teksta, muk i tišina najčešće su tu kao deo one strašne ponavljajuće noćne more.
Tuga i besFoto: Zeleno-levi front
One u kojoj je prikaza ispred tebe toliko jeziva da strah osetiš u svakom mišiću, svakoj koščici, ponajviše u glasu – ono kad pokušavaš da vikneš i pozoveš upomoć, a ne možeš.

I potpuno razumem osećaj straha koji te blokira. Ali uprkos jezivoj realnosti ispred nas, čini se da je po ko zna koji talas gubitaka ljudskih života u poslednjih nekoliko godina, u nama ipak nakon kratkotrajnog muka izazvao neopisiv bes, pa smo progovorili ne samo na usta, već i rukama i nogama.

Šta smo sve rekli?

Rekli smo da želimo odgovornost za zločin koji se desio u petak u našem gradu. Rekli smo da je nadstrešnica pala nakon što su vajni stručnjaci sklopili dilove, namestili dve rekonstrukcije i pohvalili se nikad bržom, jačom i boljom gradnjom sve o trošku građana. Rekli smo ako nije rekonstruisana, zašto nije? Rekli smo da smo svi pod nadstrešnicom. Rekli smo da je prekardašilo.

Rekli smo da su im ruke krvave i da neko mora da odgovara. Pitali smo koliko je smrti potrebno da se desi da bi neko iz vladajuće ekipe rekao „Ej, ovo sad već stvarno nije u redu“. Rekli smo da želimo ostavke i rekli smo da se bojimo da opet, kao i u svim ranijim aferama, niko neće odgovarati. Rekli smo da se bojimo da ponovo nikome neće zafaliti dlaka. Rekli smo da ne verujemo više u institucije ove zemlje i megafonom se obratili policajcima koji čuvaju nikad sramniji poredak.

Za sada smo sve to uspeli da kažemo uprkos snažnom parališućem strahu koji osećamo u svakom deliću tela, dok nas aždaje jure. Na kraju, rekli smo da se obrušio deo objekta koji je pod nadzorom države, a ne privatnika.

A šta su rekli oni?

Oni su rekli svoj svojoj botovskoj vojsci da snažno i to odmah prione na kampanju – onu u kojoj će bez trunke srama iskopavati mrtve pod ruševinama raznih srušenih zgrada, mostova i hotela širom sveta – ne bi li nama sirotima stavili do znanja da se sranja dešavaju i napolju, ali izgleda ne i to da se širom sveta kao ovde traži odgovornost i krivci.

To je bila druga naredba koju su dobili stari SNS internet borci, ali i mnogi novi i do sada neafirmisani, do juče zdušni branioci kojekakvih ljudskih prava. Izgleda da je botovski novac lep – lepši od kičme, morala i obraza. Oni su rekli da smo lešinari. Jer tražimo odgovornost odmah, kako kažu, ne čekamo da se strasti stišaju, ne časimo časa, ne puštamo.

Oni su iste sekunde promenili informacije na svim relevantnim sajtovima: gde se kaže da je nadstrešnica bila renovirana – obrisali, a nju samu prekrstili u „staru nadstrešnicu“ sagrađenu za vreme Tita, koji je, inače, zapravo glavni krivac za sve ovo. Gad je napravio zgradu koja posle 60 godina nije izdržala jednu malu rekonstrukciju. Strah da će ova teza biti prva linija krizne PR strategije bio je opravdan. Iz usta dragog nam sugrađanina, a sada premijera odmah po dolasku na lice mesta čuli smo upravo to – nadstrešnica je bila stara. To je, u tim prvim trenucima kada još uvek ne znamo koliko je srca ispod nje prestalo da kuca – i koliko još bije bitku s istim – najvažnije.

Premijer je nakon toga odmah otputovao u Kinu da uteši partnere i ono najbitnije – da ne bude ovde.

Resorni ministar je rekao da treba pronaći odgovorne, te dao ostavku, naglašavajući da baš ništa nije kriv, da su njegovi ljudi super, da je SNS odlična organizacija, da je predsednik baš dobar lik. Podnošenje ostavke bez osećaja krivice je suštinsko nerazumevanje političke odgovornosti. Takva ostavka vredi isto koliko i lanjski sneg.

A šta je rekla predsednica skupštine? Rekla je da opoziciji (kojom izgleda zove sve koji pozivaju na odgovornost) žao što žrtava nije više – jer bi im, kako kaže, šanse bile veće. Ovo je jedna od najsramnijih izjava u paleti sličnih i, za neverovati, izjava izašla iz nekih pravih usta na nekoj pravoj nacionalnoj frekvenciji u nekoj državi koja želi da bude prava.

A kao šlag na tortu našla je za shodno da spomene da je Novi Sad već jednom izgubio 14 života u požarima u privatnim lokalima uz napomenu da opozicija tada nije tražila smene, ostavke ni krivce izjednačavajući priču sa trenutnom – gde je na javnoj površini i pod javnim objektom u vlasništvu države i pod nadzorom iste, a zbog nemara i korupcije ubijeno 14 ljudi u sekundi.

A režimski mediji, razni stranački kerberi i drečavo zelene pevačice uzeli su u ruke najteže oružje pisano istom PR kriznom olovkom – oni optužuju nekakvu opoziciju za politizaciju ove nesreće dok politizuju celu priču u velikom stilu. O ovome, šta se desilo na Železničkoj stanici u petak oni ne umeju da kažu apsolutno ništa sem onoga što je naučeno i u kamen uklesano – šta su oni bivši radili i pogledajte opoziciju, šta nam jadnima rade.

Očigledno svi koji u očaju traže odgovornost i krivicu, uključujući i random dete koje podižem koje se na vest rasplakalo i odmah, bez ćutanja zapitalo „Pa hoće li neko ići u zatvor?“ – svi su lešinari. Svi bismo izgleda morali da ćutimo, jer se samo tišinom iskazuje poštovanje prema žrtvama.

A predsednik? Predsednik kaže da danonoćno pregleda dokumenta u potrazi za krivcima ovog događaja – nije da ova zemlja nema više samo institucije i nadu, ona više nema nikakve stručnjake, moraće naš jedini superheroj ponovo kroz mećavu i snežne nanose kritike da narodu objasni, da narod razume. On je, naravno, iznova najveća žrtva svega jer ga, kako kaže, nagovaraju da niz vodu pusti nekog lika, da nahrani gladan narod i da se spasi, a on, siroma, ne da.

Reči su evidentno i poželjne i opasne i čini se da ovih dana gotovo jače nego ikada pokušavamo da pronađemo način da ih čujemo, obradimo i smestimo negde gde ćemo ih prihvatiti kao istinu, kao javu jer onaj san u kom od straha ne možemo da se pomerimo postaje upravo to – stvarnost.

Ova tuga nije trenutna, ovo je tuga koja još uvek pati za poginulima u helikopteru, ženom koju je usmrtio točak gradskog autobusa i ženom na naplatnoj rampi, za ubijenima u Ribnikaru i Duboni, za našim Novosađanima koji su ubijeni nestručnošću, korupcijom i bahatošću, sad, u petak. Ovo je tuga koja koja traje i ima svoje krivce koje, evo već deceniju, godinama i danima, nismo pronašli i kaznili.

I svi se pitaju: Koliko je smrti potrebno da bi neko otišao u zatvor, da bi odgovarao, da bi se nešto promenilo. Mislim da je pravo pitanje koliko je smrti potrebno da bismo progovorili, ali onako, da kažemo da je zapravo dosta.

Da ne pišemo više patetične statuse, da ne izvodimo performanse crvenih šaka, već da zapravo u svom besu koji osećamo i silinom cele ove ogromne tuge koju osećamo viknemo DOSTA BRE VIŠE i postanemo i sami jezive prikaze nečije noćne more. Ili su to možda samo pusti snovi.