Bez obzira na svoj trijumfalni poraz u predmetu protiv profesora Vojislava Šešelja, tužilaštvo MTBJ pokušava da sačuva obraz. Taj pokušaj je, naravno, komičan, u pozadini potpunog fijaska procesa. Sudije MTBJ su se u najmanju ruku našle u složenoj situaciji. Glavno pitanje nije bilo u tome kako opravdati optuženog, nego kako to učiniti a da se ne daje osnov za pokretanje krivičnih dela protiv saradnika tužilaštva, koji su sami na očigledan način falsifikovali proces.
Oslobođenje Vojislava Šešelja direktno je povezano sa pokušajem da se opravda i tužilaštvo, koje je počinilo tako masovna kršenja pravnih normi da su se pojavile osnove da se desetine saradnika MTBJ pošalju na optuženičku klupu.
Međutim, umesto da oceni “blagorodnost” sudija, tužilaštvo MTBJ je podnelo žalbu na presudu Pretresnog veća. Posebno skreće na sebe pažnju taj ton kojim je sastavljena žalba. U celini, intonacija podnete apelacije je veoma provokativna. Tužilaštvo je praktično osporilo ne pojedine “greške” primene prava (kako je to predviđeno u svojstvu osnova za pokretanje apelacije), nego profesionalnu kvalifikaciju sudija. Tako da su navedene samo dve osnove za apelaciju.
Kao prva osnova za apaelaciju navedeno je “odsustvo pravne zasnovanosti” izrečene presude. Tužilaštvo u svojoj apelaciji utvrđuje da presuda Pretresnog veća u celini ne odgovara kriterijumima zasnovanosti. Pritom utvrđuju da sudije nisu razmatrale značajan deo svedočanstava koje je predočilo tužilaštvo, nisu odgovorile na argumente optužbe, nisu razjasnile pravo koje je primenjeno, i uopšte – nisu razmotrile predmet. Takvih izjava od strane tužilaštva u odnosu prema sudijama, MTBJ, još nije slušao. Tačnije – ne MTBJ, nego upravo MRMKT ad hoc. Jer upravo MRMKT, a ne MTBJ, će razmatrati apelaciju po predmetu V. Šešelja.
Pritom tužilaštvo priznaje da ima teškoća u predstavljanju konkretnih dokaza svojih tvrdnji. Kao uzrok tog otežavanja oni su naveli činjenicu da su navodno defekti presude povezani sa odsustvom ovih ili onih elemenata koji su, po mišljenju tužilaštva, tamo morali biti.
Uprkos svemu, neki primeri se navode. Tako je tužilaštvo utvrdilo da u paragrafu 29 presude Pretresno veće nije razmotrilo “primeran zločin”.[1] Izjava prilično glupa. Sudije su izjavile da tužilaštvo nije moglo dokazati vezu između dejstava optuženog i bilo koga zločinačkog dejstva. Stvara se utisak da je tužilaštvo jednostavno dužno nešto napisati i zato ono piše.
Dalje, tužilaštvo utvrđuje da je u paragrafima 192-198 presude, Pretresno veće potvrdilo da nije bilo sistematskih i masovnih napada na civilno stanovništvo, međutim, svoj zaključak nije dokazalo. Opet glupost, jer sud nije dužan bilo šta dokazivati ili opovrgavati. To je tužilaštvo moralo dokazati da takvih (upravo takvih – masovnih i sistematskih!) napada nije bilo! Na koga su sračunate ovakve očigledno pogrešne osnove za apelaciju – nije jasno. Tužilaštvo se pravi da ne shvata u potpunosti o čemu ono piše. Tako se tvrdi da sudu nisu bili predočeni dokazi vršenja zločina. Međutim, to je malo. Neophodno je dokazati da se radilo upravo o “masovnim” i upravo o “sistematskim” napadima. Tužilaštvo to nije moglo dokazati. I nije na sudu da dokazuje ili opovrgava. Sud ocenjuje da li je moglo to dokazati tužilaštvo. Pritom je sud utvrdio da se u stvari ne radi o napadima na civilno stanovništvo, nego o vojnim dejstvima oružanih snaga u čijem sastavu je bilo i civilnih elemenata.[2]
Još jedan primer toga da je tužilaštvo napisalo ovu aleoaciju samo radi toga da bi prosto nešto napisala, govori i ovakav argument: “U paragrafu 193 Pretresno veće je ustanovilo da se civilno stanovništvo nije izgonilo, nego je napuštalo zonu borbenih dejstava, i njemu je pružana humanitarna pomoć i sredstva za prevoz. Tužilaštvo je zbunilo to što su u zasnovanosti tog zaključka sudije navele “samo dva svedočenja”, koja su pritom još bila i izvrnuta. Na račun izvrtanja, tužilaštvo će morati dokazati svoju optužbu na apelacionim zasedanjima, što se tiče “samo dva svedočenja”, to sama takva optužba izgleda više nego smešna.
Ne manje smešna optužba tužilaštva na adresu sudija je da u ovim ili onim paragrafima sud “nije razjasnio primenu prava” posebno po pitanju “udruženog zločinačkog poduhvata”. Zaista je velika pamet tužilaštva MTBJ koje je uvelo teoriju UZP bez bilo kakvih pravnih osnova. I pravi se da to ne shvata.
Kao drugi osnov nazvana je “nemogućnost za bilo koji sud koji se nalazi pri zdravoj pameti” (for any reasonable trial chamber) da oslobodi Vojislava Šešelja. Uprkos poznatoj drskosti i nepristojnosti tužilaštva MTBJ, ovakav stil prvi put srećemo u praksi MTBJ. Tužilaštvo piše: “Ako Apelaciono veće ne prizna da je Pretresno veće izreklo neosnovanu presudu, ono svakako mora da prizna da je sud napravio grešku oslobađajući optuženog. Kao dokaz navedene izjave tužilaštvo MTBJ je izjavilo da je Pretresno veće pogrešilo u paragrafima 192-198, 225-281, 282-285, 297-350,354-357 i da ni jedno razumno sudsko veće takvu presudu nije moglo doneti.
U celini, apeacija tužilaštva na oslobađajuću presudu Pretresnog veća MTBJ u predmetu profesora Vojislava Šešelja, sastavljena je u istom tom stilu u kom je bio sproveden sudski proces: agresivni neprofesionalizam, bezobrazluk kao stil vođenja sudskog razmatranja i potpuno odsustvo dokaza.
U svojim izveštajima Savetu bezbednosti OUN, predsednik MTBJ je u svojstvu objašnjenja odugovlačenja (a u stvari sabotaže) zatvaranja tribunala naveo taj fakt da ih navodno napuštaju najbolji kadrovi i moraju da rade na granici svojih mogućnosti. Izgleda da je predsednik MTBJ u pravu: tribunal su napustili svi koji su mogli profesionalno dokazati bar jednu osnovu za apelaciju. Predočena apelacija tužilaštva je tome očigledan dokaz.
Aleksandar Mezjajev
FSK
____________________
[1] Pod pojmom «primernog zločina» (crime pattern evidence) u Haškom tribunalu podraumevaju ne dokaz toga da je optuženi učini ovaj ili onaj zločin, nego primer iz zločinačkih dela drugih lica sa kojim je navodno optuženi bio povezan na ovaj ili onaj način.
[2] U paragrafu 192 Pretresno veće je izjavilo da„la preuve soumise et examin le fait plutot etat d’un conflit armee entre des forces militaires adverses, avec des composantes civiles“.
