Sa predsednikom Srbije nema iznenađenja. Svaki jači krizni događaj na Kosovu i Metohiji, Srbiju pod njegovim vođstvom približava konačnom rešenju njene južne pokrajine. To je njena de iure predaja albanskim secesionistima i njihovim zapadnim pokroviteljima. Predsednikovo kretanje po crti toga puta jeste jedina konstanta njegove privid-politike u vezi Kosova i Metohije. U toj stvari, njegov jedini stvarni problem je postojanje duboke nesaglasnosti između raspoloženja ogromne većine stanovništva i zvanične politike Srbije. Dok je ova druga pod sigurnom kontrolom zapadnih sila, stanje duhova u Srbiji postojano je protiv političkog i pravnog otuđenja istorijski najznačajnijeg dela zemlje. Imajući to u vidu, predsednik-samodržac stalno lavira između reči i dela: na rečima – nema priznanja, na delu – priznanje se švercuje u komadima kao da je reč o stilskom nameštaju a ne o zemlji, ljudima i svetinjama.
Pokret Srba pod barikadama predsednik je preko noći pretvorio u farsu sa barikadama. Protest, koji je trajao gotovo tri nedelje za nekoloko sati je zbrisao računajući i vreme u kojem ja davio njegove učesnike, što pred kamerama što iza zatvorenih vrata. Za njega je to bila prilika da pokaže svoju raskošnu sposobnost verbalne manipulacije, zapravo veštinu prevare. U čemu se ona ovoga puta sastojala?
Predsednik je, ne trepnuvši, izjavio da je u komunikaciji sa predstavnicima SAD i EU izvojevao ispunjenje svih zahteva Srba na barikadama, te da u tom slučaju nema razloga da se protest nastavi. Vrlo brzo će se videti da je reč o najobičnijoj obmani. Da podsetimo, zahtevi ljudi u protestu ticali su se, najpre, neposrednih razloga pobune: puštanje iz zatvora trojice Srba policijaca na kojima je izvršena egzemplarna odmazda zbog njihovog istupanja iz „kosovskih“ institucija; povlačenje „kosovske“ specijalne policije sa područja severno od Ibra; uklanjanje novopodignutih baza ove specijalne policije sa tog prostora. Pored ovih neposrednih, učesnici protesta imali su više načelnijih zahteva kao: da se prekinu pregovori sa Albancima; da se bar na sever Pokrajine vrate srpske institucije; protiv predaje Kosova i Metohije zarad zajednice srpskih opština i dr.
Na šta se pozvao predsednik tvrdeći da su bar oni neposredni zahtevi prihvaćeni. Pozvao se na „saopštenje SAD i EU“ (prilično anoniman naslov), objavljeno na sajtu američke ambasade u Beogradu, u kojem su, navodno, sadržane date garancije. Kako one glase: „EU i SAD posebno pozdravljaju uveravanja rukovodstva Kosova da ne postoje spiskovi kosovskih Srba za hapšenje ili krivični progon zbog mirnih protesta/barikada“. To je sve kada je reč o neposrednim zahtevima Srba sa barikada. Kada se bolje pogleda, „SAD i EU“ nisu ispunili ni jedan njihov zahtev. Jedina koncesija Srbima bila je puštanje iz zatvora dvojice od trojice uhapšenih policajaca Srbina i momka koji je u bio zatvoru od prošlog Vidovdana. Ali, taj gest ni najmanje ne garantuje njihovo oslobođenje od izmišljene krivične optužbe protiv njih. Pogotovo imajući na umu rečenicu koja implicira njihovo daljnje krivično procesuiranje kada se stišaju političke strasti: „Istovremeno, vladavina prava se mora poštovati, a svaki oblik nasilja je neprihvatljiv i neće se tolerisati“. Predsedniku i svima koji ga podržavaju preporučio bih da ovako neodgovorno postupaju kada se suoče sa (pravnim) garancijama u stvarima svojih privatnih interesa, recimo, kada kupuju ili prodaju nekretnine.
Povodom zahteva Srba da se specijalna albanska policija povuče sa severa Pokrajine, predsednik je izjavio da smo „u zamenu za uklanjanje barikada danas prvi put dobili nešto što se odnosi na naša prava…..da bez saglasnosti lokalnih Srba ne može biti prisustva prištinskih snaga na severu KiM“. Tome odgovara, ali ne kako je predsednik svojevoljno interpretirao, deo saopštenja KFOR-a: “Što se tiče ‘Kosovskih bezbednosnih snaga’, njihovo raspoređivanje, prema postojećim sporazumima, zahteva prethodnu saglasnost komandanta Kfora za odlazak na sever Kosova. Kfor, u skladu sa svojim mandatom, može da se angažuje sa legitimnim predstavnicima lokalne zajednice na severu KiM, kao deo ovog procesa saglasnosti”.
Ova izjava, osim što je prilično nejasna, sasvim sigurno ne pretpostavlja ono što predsednik tvrdi: da „bez saglasnosti lokalnih Srba ne može biti prisustva prištinskih snaga na severu KiM“. Svojevremena prepiska između tadašnjeg generalnog sekretara NATO Anders Fog Rasmunsena i tzv. predsednika vlade Kosova Hašima Tačija (april 2013) utvrdila je režim prelaska „kosovskih bezbednosnih snaga“ na sever Pokrajine na gotovo istovetan način kao i pre neki dan. Pošto tu nema ničeg novog, od odlučujućeg učešća srpskih lokalnih vlasti u ovoj stvari nema ništa. Dakle, ponovo opušteno tumačenje predsednika jednog saopšenja koje, naprotiv, ima prilično zloslutan sadržaj. U krajnjoj liniji, zahtevi Srba na barikadama ticali su se konkretno tzv. kosovske specijalne policije a ne „kosovskih bezbednosnih snaga“, što su dve različite formacije. Ali, ko će to zapaziti u Vučićevom proizvoljnom tumačenju „garancija“ koje je navodno izvojevao za kosmetske Srbe.
Istupanje trojice srpskih policajaca te večeri (28. decembar) bilo je blago oponiranje predsednikovim uveravanjima, ali sadržinski jasno upozorenje. Ukratko, to nisu nikakve pouzdane garancije za Srbe severno od Ibra, konkretno – nisu dovoljne garancije da bi se obustavio protest. Predsednikova reakcija bila je uobičajeno arogantna: a šta vi predlažete umesto ovoga. Ovo je inače uobičajena jezička figura kojom jedan autokrata, apsolutni vladalac, oponira svakoj ozbiljnoj kritici njegove vladavine. Već takav njegov položaj čini ovakav odgovor sadržinski apsurdnim a ljudski bahatim. Ali, kada se ova jezička figura (zapravo, obična verbalna finta) upotrebi prema kosmetskim Srbima, to deluje krajnje bezočno. Posebno u situaciji kada Srbi na predsednikovo kvazi-pitanje jasno ukazuju da bi uradili ono što su već uradili – pokrenuli se na pobunu. Predsednikova nervozna reakcija na neprihvatanje njegovih mađioničarskih rešenja za bezbednost Srba pokazuje, zapravo, da je njegova uloga ovde bila da uguši pobunu. Doduše, ne nasilnim sredstvima kao u novembru 2013. godine, kada je na Srbe, masovne bojkotaše prvih albanskih izbora u četiri severne opštine, poslao srpsku žandarmeriju. Ovoga puta u upotrebi je egzekutivno mirniji način – prevođenje ljudi žednih preko vode kao da su maloumni ili maloletni.
Ukoliko u javnosti postoje nedoumice u vezi načina postupanja predsednika Srbije, radi njihovog razrešenja treba slediti nastupajuće događaje povodom Kosova i Metohije. Ako je ova normalizacija obavljena radi one normalizacije, biće jasno da je ovde počinjeno svesno nedelo. Prve reakcije američkih i evrounijskih zvaničnika upućuju na duboku saglasnost sa Vučićevom intervencijom. Oni računaju na brzo vraćanje „procesa“ u stare tračnice koje vode do njegovog cilja – a to je otklanjanje srpske prepreke za definitivno nezavisno „Kosovo“. Doduše, prepreka je i politika Albina Kurtija koja, sasvim apsurdno, još jedina stoji na putu krajnjeg cilja. Ne treba sumnjati da ći i ona, na ovaj ili onaj način biti savladana.
Ovakav sled događaja mogu sprečiti samo nepredviđene slučajnosti, koje nisu ni do sada izostajale. Recimo, sam po sebi Albin Kurti je takva nepredviđena slučajnost koja je predupredila ključne planove i sam ishod scenarija sa tzv. zajednicom srpskih opština u središtu. Sličan efekat nepredviđene slučajnosti je imala i ranija odluka tamošnjeg ustavnog suda o nesaglasnosti odredaba o zajednici srpskih opština sa ustavom „Kosova“. Kao tobože uzorna pravna država, „Kosovo“ nije moglo da sprovede jedan neustavan sporazum, koji je inače prethodno bio ratifikovan u parlamentu ove ne-države.
Pitanje je, da li je od zvanične Srbije moguće očekivati neku nelojalnu intervenciju prema zapadnim zapovestima. Lojalnost zvanične Srbije „procesu“ do sada je bila gotovo dirljiva, iako se radilo o glavi ove države. Postupanje predsednika prema višenedeljnom srpskom protestu na severu Pokrajine ne upućuje na ovu vrstu neposlušnosti prema zapadnim upravljačima „procesom“. On je naprosto pacifikovao kosmetske Srbe, a koliko će to trajati, ni to se ne zna. Ono što se sa sigurnišću može reći jeste da je predsednik svojim poslednjim nastupom, kod kosmetskih Srba iscrpeo sav kapacitet prevara i smutnji. To je koleteralna korist ovog događaja koja bi nenameravano otvorila brešu za nova neočekivana zbivanja.
Autor: Slobodan Samardžić
Više se ne moze govoriti o tome kako se odnosi Vučić prema Drzavi Srbiji i njenoj juznoj pokrajini KiM. To je i najvećoj budaletini jasno !! Deset godina “ kola “ se vuku u istom smjeru, ka priznaju. Svi štosevi i trikovi su demonstrirani , a rezultat je da Drzave Srbije na KiM više uopšte nema. Zbog svega toga , počnimo već jednom iskren i zreo dijalog medju nama samima. Da li je nama stvarno stalo do KiM ?? Da li je nama stvarno stalo do Srbije, jer ukoliko “ ode “ KiM, krenuti će “ domino efekt “ ?? Da li smo svi mi zajedno, slabiji od jednog Vučića, kojega doduše podrzava Amerika i zapad
, ali ipak i na kraju on je sam,jer njegov SNS bez njega apsolutno ništa ne vrijedi. Posoji li gadost koja nas je od Vučića iznenadila ?? Postoji li mogućnost da ne napravi i najveću gadost ?? Zašto bar ona opozicija koju mi. ali i ona samu sebe naziva patriotskom, ne napuste Parlament i Skupštinu ???
Postoji li tačan i precizan plan šta činiti ukoliko Vučić u ime svih nas preda KiM?? Ukoliko postoji, nije li i do sad dovoljno učinio, izdao, prodao, da se predje na realizaciju plana !! Da li smo u stanju da učinimo više od pustog kukanja i obznavljivanja Vučićeve desetogodišnje puzajuće veleizdaje . Još jedanput, ipak se radi o jednom jedinom čovjeku – nečovjeku . Zasluzujemo li mi Vučića ?? Nije li nas sam BOG kaznijo Vučićem ??