Tužna slika Beogradske mladosti

0
1808

Šta biste vi uradili u ovakvoj situaciji u gradskom prevozu?

Oprostite što ne mogu da vam pojasnim u jednoj rečenici. Pročitajte, pa zauzmite neki stav. Prosto, ne možemo da nas se ništa ne tiče.
Tekst sam pisala za one koji su se malo uzvisili iznad „kombinacije“, da bismo se podržali. „Kombinacije“ su objedinjene, a mi smo „jedna slamka među vihorove“, pa nam valja malo da zbijemo redove. Pa ko `oće sa mnom, nek` uđe u autobus 706. Idem od Zelenog venca do Zemuna, autobus produžava za Batajnicu.
Ugurasmo se. Bilo nas je tačno sto na jednog. Na jednu. Na sredini između prednjih i srednjih vrata stajala je devojka kamenog lica. Nije htela da se mrdne ni milimetar da svi uđemo. Iza nje je bilo mesta bar jedno dva metra brisanog prostora. Niko nije ušao na srednja vrata, jer je autobus stao iza jedne duple 95-ice, pa smo svi trčali kao ludi do otvorenih prednjih vrata onog autobusa iza. Oni koji su trčali otpozadi, ušli su na zadnja vrata, pa je sredina bila potpuno prazna. Ali spomenuta karijatida ni da bekne, ni da skoči, ni da mrdne, ma ništa. Ič!

Zamoli je jedna gospođa da se pomeri bar malo, ma jok! Žena podviknu, devojka jok i dalje.
– Ljudi moji, gde izgubismo decu?! – zavapi gospođa – Razumem da su umorni, bez perspektive, da nisu imali mladost kao mi, ali da neće da se pomere…
Visila sam iznad poda. Noge mi nisu dodirivale patos. Samo sam štapom pokušavala da se domognem čvrstog tla. Ova žena koja je bila na meni, reče:
– Gospođo, pa Vi ste sa štapom! Ima li ko da ustupi mesto ovoj ženi?!
Muk.
Žena opet pita. Muk se javlja umesto eha…
– Kako ćete se vi, deco, voziti kad napunite šezdeset godina?! – upita ova žena, koja je bila savest svih nas.
Jedna devojka na stepeniku ispred prednjih vrata, odgovori joj:
– Taksijem! – valjda aludirajući na naš novčanik.
– Taksijem?! – upita je druga gospođa – pa šta Vi mislite ko smo mi?
– A, `el` Vi znate ko sam ja? – upita vidljivo blesavo ovo devojčence.
Narod u autobusu se grupno prekrsti. I odjednom, kao po komandi, svi se okrenuše prema meni. Šta bi?! Zbunih se. Kad, na sedištu više mene (sad ti trebaju basamci da se popneš na sedište u autobusu) sedi treća devojka. Udarila slušalice u uši i čita knjigu. Povika narod da ustane da mi ustupi mesto, ma – jok! Ne čuje. Neće da čuje. E, sad narod počne na mene: „Gospođo. mahnite joj. Ne čuje od slušalica“. Ja vičem njima – „Ne treba, zaista, hvala“.

I tako striženo-košeno, čuje-ne čuje, kad zaurla jedna žena prekoputa nje. Na koga? Na mene 🙂
– Videla sam Vas kad ste uskočili u autobus. Nije Vam ništa! Folirate se. A sad tražite da Vam dete ustupi mesto. Videla sam vas! Ja sam sve videla! Videla sam kad ste uskočili u autobus.
Potapšala sam je blago po ramenu. I da hoću, ne mogu da skačem. A i nisam tražila da mi neko ustupi mesto. Tiho sam joj rekla: „Nepružanje pomoći bolesniku, kojim se pogoršava njegovo zdravlje je – krivično delo. Ako mi još malo pozli, ja ću pozvati policiju, pa neka ona vidi šta će sa devojkom, ali i sa Vama“. E, na to, putnici prsnuše! Valjda im nisam ličila na nekog ko džabe nosi štap. Žena koja je sedela do prozora pored devojke sa slušalicama, ustade da mi ustupi mesto, ali devojka neće da pomeri noge da ova prođe. Narod u šoku! Stvarno hoće žena da ustane, celim bićem hoće da meni, sa štapom, ustupi mesto koje nisam tražila. Pokušava da prođe, da se spusti među nas smrtnike, ali njenu dobrotu, i to u tako pogrbljenom položaju, ova devojka sa slušalicama nije ni konstatovala. Svi u glas je mole. „Aman!“ se čuje sa svih strana, ali – ništa. Kažu mi da joj mahnem, najbliža sam joj. Ja se sagnem ispod knjige i nasmejem se:
– Alo? Je l` me čujete?!

Da Vas podsetimo:  DVE STOLICE

Ja onda iznad knjige:
– Alo? Je l` me čujete? Uja! Evo me.
Majko mila! Kad skoči ona žena što me „videla“ da uskačem u autobus!
– Ne unosite joj se u lice“ Što joj se unosite u lice!?! Sram Vas bilo, unosite se devojci u lice. Videla sam Vas! – Dosetih se – tako može da brani samo majka.
Žena pored devojke do prozora još uvek ne može da prođe da mi ustupi mesto :). Tako stoji zgrbljena… Ova devojka, od 19-20 godina, neće da skloni noge da gospođa prođe. Tužna slika beogradske mladosti.

Bila sam tako dobre volje. Bio je Sveti Luka. Pričestila sam se na Liturgiji tog jutra u crkvi Svetog Marka. Dan je bio pun sunca. Duša mi je bila ispunjena radošću… Mir sam osećala. Mogla sam da stojim do Pariza, ali šta ću tamo…? Bog je stajao u meni. Ništa mene nije moglo da izmesti iz tog mira, jer je bi to bilo kao da neko pokušava da me istrgne iz Božjeg naručja, a to baš i nije tako lako moguće. Tog prepodneva sam čula najlepšu besedu u hramu. Besedio je otac Sreten Mladenović. Narodu nije jasno što on nije starešina ovog hrama, ali, valjda – ne daju… Ima si svako svoj pos`o svuda. I svoju „kombinaciju“. Ali, to nema veze sa narodom. Za narod je otac Sreten neprikosnoveni autoritet u svoj crkvi. I najomiljeniji. Kao što nam je u duši predsednik akademije Časlav Ocić, a može da bude i Danilo Basta, a predsednik Odelenja društvenih nauka je u narodu prof dr Miloš Ković, istoričar. Nema veze što nije akademik. Za narod – jeste. Narod ima svoje vrednosti. Još uvek.
Devet dana sam čekala na red da dobijem fotokopiju te besede. Deli se po Beogradu kao kap vode u pustinji. Evo je.
Ona ništa.

Propoved oca Sretena Mladenovića

Ono što su najduhovniji i najvidovitiji ljudi našeg kontineta predočavali, danas se već događa. Vekovima je evropski čovek sejao vetrove širom sveta i, evo, došlo je vreme olujne žetve. Na sve strane oko nas besni užas duhovne smrti i pustošenja. Tamne stihije života, animalni niski instikti čovekovi, probudili su se i nesmetano izvode svoju pobesnelu orgiju strasti i uništenja. Ono što je bezbožni, sebični i materijalistički duh sejao u duše naroda, kao visoke istine nauke, filosofije, kulture, i na tome izgrađivao poseban stil života, danas tako obilato dozreva i stravično rasipa svoje otrovne plodove koji truju i uništavaju sve, pa čak i one koji su nastali da žive.

Da Vas podsetimo:  Zapamti Vučiću, zapamtite lažni borci protiv Vučića – Nema predaje, nema podele svetinje

Pogašeni vidici na sve strane… Strašno osećanje neizvesnosti, bespuća i bezizlaza, to je nota kojom danas živi savremeni čovek. Jer, sve veliko, istinski duhovno i sveto, sve ono čemu su se narodi stolećima sporazumevali i spajali, odbačeno je u mnogim zemljama širom svih pet kontinenata i osuđeno na propast. Čovečanstvo se nalazi u zlokobnoj senci savremene kule vavilonske, čiji su temelji davno zakopani na starom kontinentu. Govori se o miru, a mira među ljudima nema. I ne može biti, jer ga nema u ljudima. Plemeniti duhovi čovečanstva kao da su umukli danas. Nešto jezivo i gladno obuzima svest naroda u očekivanju neizvesnog sutra. U tom strahu čovek se otuđio, zakopčao u samog sebe i postao asocijalna monada, enigamtična i nepredvidljiva, tako zatvoren i izolovan, usamljen i prepušten samome sebi. To dvojstvo u čoveku oseća se na sve strane, podseća i opominje na ono tragično dvojništvo evropske istorije 20. veka, koje se okončalo u krvi i haosu, i nastavlja se i u 21. veku.

Opustošen je čovek unutarnje, ubijen je u njemu smisao za sve veliko i duhovno, a podizan kult svemu niskom, animalnom, onome što je, po preiskonskom opredeljenju, bilo određeno na potčinjenost i služenje. Iz toga korena izraslo je sve ovo, sva bezočna bezobzirnost, sve negiranje osnovnih pojmova pravičnosti, sav luciferski podsmeh svetinji i naroda i pojedinca, i suluda pomama pustošenja, uništenja i rušilaštva. Čovek je u najintimnijem svom biću vulgarizovan i banalizovan, sveden na bezizlazni očaj greha i grehovnog u sebi. Karcinom evropskog bezbožja podgrizao je i otupeo sva duhovna čula čovekova i sveo ga na instinkt.

Nema sumnje, na pomolu je jedno novo varvarsko doba, a time i suton ove epohe, ako se produži ovako. Jer, ko zna kakav je epilog svega ovoga. Ta neizvesnost može biti teška i nesaglediva. Ratni požari na osetljivim regionima savremenog sveta mogu se pretvoriti u nesavladivu vatrenu stihiju koja će ugroziti ceo svet. Ko danas može biti siguran da iz tog ognja neće izbiti orkan stravičnog pustošenja i nastati bellum omnium contra omnes! (rat svih protiv svih) . Vekovna, mučna i naporna čovekova borba za ideal, danas izgleda tragikomična. Mefistofelovski cinički kikot ori se danas Evropom i širom sveta. Ogromne mase čovečanstva guše se u strašnom bolu obmane, poniženja i stida, jer sve što im je stavljeno kao ideal, otkrilo se u surovoj stvarnosti i pokazalo kao obmana, zavođenje i umrtvljavanje.

Gde je izlaz za mladog čoveka danas? U promeni? Promeni, ali u šta? Kome mladi danas mogu verovati? Svi putevi na koje im je ukazovano, ubrzo su se pokazali kao stranputice i bezizlazni lavirinti. Nema izlaska sa tih bespuća bez sigurnog kompasa i pouzdanog putokaza.

Taj kompas i putokaz kroz sva vremena i kroz svu Večnost je večno živi i večno savremeni Gospod Hristos i Crkva Njegova. On stoji i čeka. Čeka svoje zabludelo stado da se vrati sa ispaša gladi. Nikoga ne prisiljava, niti se kome nameće. Zato mnogi prolaze mimo Njega, sablažnjavajući se o Njegovu moć koja se u strpljenju manifestuje. No, i On se ponekad pokaže kao pravedni i strašni sudija i tad po rečima pesnika „zemlja zastenje i nebesa od straha ućute“. Ali, ko zna tajne puteve i obilje milosti Njegove?

Da Vas podsetimo:  Bolnice za siromašne i one druge

Bog nas je poslao u svet da delimo život sa drugima, da prinosimo ljubav za dobro drugih, da ljubav pretačemo u žrtvu. Kada bi ljudi ovako živeli, zaista bi nestalo brojnih patnji i čovek bi se uvek radovao. Spasitelja nas je učio da tako živimo, utvrdivši: da nema veće ljubavi nego kada neko dušu svoju dade za druge. On je dao Sebe za nas, za naše iskupljenje i naše spasenje. A šta mi radimo? Šta radi svet sa nama i oko nas, šta nekada radimo i mi sami? Pa, čovek stalno poseže, radi svoje koristi, i na tuđu imovinu i na tuđu sreću, i na mir drugih, i na sreću onih kojima zavidi i čak na život onih koje mrzi.

Najveći greh je biti ravnodušan. Ovo zlo je prisutno kod većina od nas u odnosu na ljude i u odnosu na zlo. Ne dotiče nas se stradanje drugih (slučaj u tramvaju od pre neki dan kada je u tramvaju manijak napao 15-godišnju devojčicu).

„Najteži greh prema našim bližnjim jeste ne da ih mrzimo, nego da budemo ravnodušni prema njima. To je srž nehumanosti“, rekao je Bernard Šo. Najveća bolest danas nije lepra ili tuberkuloza, nego pre osećanje da si neželjen, nepotreban i napušten od svih. Najveće zlo je nedostatak ljubavi i milosrđa, strašna ravnodušnost prema bližnjemu koji živi pored puta, napadnut iskorištavanjem, korupcijom, siromaštvom i bolešću.

„Ravnodušnost vernika je nešto mnogo opasnije nego činjenica da postoje nevernici“. Ravnodušnoću se gubi mnogo više nego ičim drugim. Zbog toga je bogataš iz današnjeg jevanđelja izgubio nebo, bogataš koji nikako nije primećivao siromaha koji je do smrti gladovao na samom njegovom pragu.

Možda će u ovim teškim iskušenjima ljudi saznati prave uzroke ovih dubokih poremećaja života, možda će sagledati svu dubinu svoga bogoodstupništva, svu sujetu svoga sitnoga, zlobog i nemoćnog nadimanja, da svoj jadni i nesavršeni poredak života usklade Njegovom večnom kosmičkom poretku. Zato, neka bi u ovom savremenom svetskom martirijumu i katarzi sagorela sva ljudska nedela i sve zle misli srca njihova; neka bi u njima zasjala ona radost preporođenog, koja se nikada ne gasi.

Jer je On danas, kao i uvek, naš Put i naša Istina. I naše molitve i naše nade u ovim teškim danima upućene su Njemu, preblagom i mnogomilostivom Gospodu.

Tvorče naš, sveblagi Care i Gospode, spasi savest našu, spasi duše naše. Ti, koji Duhom Tvojim Svetim udahnjavaš i utvrđuješ veru našu, osvetljavaš nadu, razgorevaš ljubav, miluješ milošću, prosvećuješ i osvećuješ duše naroda Tvoga, podari naraštaju ovom mir Tvoj, onaj sveti mir koji si darovao učenicima Tvojim govoreći: „Mir vam! Mir vam ostavljam, mir svoj dajem vam!“. Za taj mir, za taj nebesni dar, koji je u Tvojoj ruci i koji samo od Tebe može doći, mi Te molimo. Znamo da smo nezaslužni i nedostojni toga dara zbog bezbrojnih sagrešenja naših, ali polaemo nadu u milost Tvoju neizmernu i pokajnički molimo se Tebi jedinome: Daruj mir svima ljudima Tvojim po svemu svetu, da ne propadnemo do kraja.

Amin.

PS Naš otac Sreten prekosutra ženi mlađeg sina. Da mu Bog podari dobru snaju, puno unučadi i srećnu starost. I da da Bog i meni to isto. I svima nama. I Vama. Svako Vam dobro od Gospoda!

Izvor: blogfrket.blogspot.com

 

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime