Vode nas nesposobni i lakomi

U Remontnom zavodu u Kragujevcu početkom marta, desio se požar i eksplozija koji su odneli četiri ljudska života: dva oficira i dva građanska lica. Oni su radili na opasnim poslovima remonta municije što uvek nosi veliki rizik po ljude i okolinu, što je ova tragedija i pokazala. Preko upozorenja vojnog sindikata na loš standard pripadnika vojske Srbije, naša vlada je prešla olako i nadmeno. U nekim delovima javnosti je protest naišao na podsmeh, a u vrhu vlade na kritiku, uz opasku da rade protiv svoje države i da su ni manje ni više nego pod uticajem nekih politički oportunih uticaja. Oglasio se tom prilikom i aktuelni ministar vojni koji je kritikovao ovaj opravdani protest.

Odmah posle nesreće, po službenoj dužnosti došao je u Remontni zavod i bio je vidno potresen. Video je ruševine, izbezumljena lica radnika od užasa koji ih je zadesio, video je očaj i bedu. Nije ih pitao kolike su im plate, da li imaju porodicu i kakve su obuke za ta radna mesta prošli, koliko vremenski duge, i kakve kvalifikacije imaju da bi počeli da rade na ovom izuzetno opasnom i odgovornom poslu. U Srbiji koja je osiromašena, (ali nije siromašna!), velika je borba za bilo koje radno mesto koje je u proseku plaćeno od 200 do 300 evra, da se ima bar za hleb (uz hleb i ne mora), ali mora da se plate računi. Država ne oprašta, ona uzima svoje i ne pita. Da li ti radnici imaju decu, kolika su, kako izlaze na kraj, da li im plata stigne do sledeće uplate, to ministar vojni nikog nije pitao. Iza poginule četvorice radnika, od toga dva oficira i dva civilna lica ostali su siročići i možda je smrt odnela jedinog hranitelja porodice. Sestra jednog od poginulih, civilnog lica, samohranog oca dve devojčice, navela je da je morao da radi i drugi posao kako bi prehranio porodicu.

Događaji koji su se u zadnjih desetak dana dogodili trebalo bi da upale lampicu upozorenja. Prevrtanje autobusa kod Vladičinog Hana, uz povrede dvadesetak pripadnika vojske Srbije, zatim užasna tragedija u Remontnom zavodu u Kragujevcu, trebalo bi da bude upozorenje da se nešto ružno dešava i da je neophodno preduzeti odgovarajuće mere. Na ovakvim opasnim poslovima radnici zalažu svoj život i život ljudi oko sebe, zbog toga bi morali da budu rasterećeni od svakodnevnih briga, da budu plaćeni dovoljno kako ne bi razmišljali o računima, hrani, da li će imati detetu da daju za užinu, odeći i školskom priboru za decu. Oni koji rade na opasnim poslovima moraju da imaju hladnu glavu i mirne ruke, da su oslobođeni od straha da li će imati za ogrev ili račune koji svakim danom u Srbiji bujaju do neslućenih visina. Pre svega treba podići standard pripadnicima vojske i civilnim licima. Tačno je da pripadnici vojske dele sudbinu svog naroda, ali na žalost, naš narod spada među četiri najsiromašnijih u Evropi. Pitanje zbog čega je tako, traži opširno elaboriranje, što bi mnoge u vlasti teško optužilo. Standard nam je na nivou afričkih država, a nadnice za rad su minimalne, uz užasno eksploatisanje radne snage. „Dođite u Srbiju, ona ima kvalifikovanu i jeftinu radnu snagu“ – to je bila reklama da se investira u Srbiju, koju je naš gospodin Pametni pustio u svet. Tek na inicijativu evropskih sindikata, ona je uklonjena. Gospodin Pametni je u kampanji, ali on i pored toga radi po 23 sata dnevno i stigne da otvori početak radova na putu dugom ogromnih 17 kilometara, uspeva da ode u radno vreme na jug Srbije da se preporučuje kako on ne da nikom Srbiju (kao da mu je Srbiju ostavio deda u nasleđe) neće dozvoliti da dođu snage prošlosti i mraka koje su toliko uništile Srbiju da se on, eto pati da sve to dovede u red uz veliki napor građana i naravno penzionera od kojih je nezakonito uzeo deo penzije. Svima je smanjio plate i stimulacije, i vojsci i policiji i lekarima, i profesorima, svima koji rade u državnoj službi, jedino su plate ostale nepromenjene poslanicima i gospođi Jorgovanki. Kad su lekari negodovali zbog umanjenih, ionako malih primanja, gospodin Pametni im je poručio da ukoliko im se ne dopada ovde mogu da idu tamo gde će više da zarade. I poslušali su ga. Lekari koji su tek završili studije, u koje je ova zemlja uložila hiljade evra za školovanje, uče nemački jezik, jer su Nemačkoj potrebni lekari, i mnogo bolje su plaćeni. Nama u zemlji Srbiji nisu potrebni lekari. Školujemo ih za izvoz. A mi ćemo se lečiti travkama zaboravkama i uzimaćemo lekove za smirenje i protiv bolova, jer su najjeftiniji. Ostaćemo bez specijalista, ostaćemo bez medicinskih sestara; i za njih na internetu postoji poziv od nekih naših agencija da idu za Nemačku. Tamo rade ponižavajuće i prljave poslove, ali rade, i primanja su im mnogo veća nego ovde. Naravno nije sva sreća u novcu, ali današnje društvo je tako postavljeno da se bez novca ne može.

Svake godine iz Srbije ode oko 30 hiljada mladih, školovanih ljudi koji nose svoju mladost, vitalnost i znanje na poklon tuđoj zemlji. A nama pristižu migranti, koji donose svoju subkulturu tuđu našoj, koji se teško asimiliraju i u razvijenijim državama a kamoli kod nas, i među kojima se nalaze ljudi koji su bili na ratištu, možda i u redovima DAŠ-a. Ko to od naših proverava, Vulin (?), da li Vulin uopšte zna tačan broj pristiglih u Srbiju. On kaže da ih ima oko 6 hiljada, a neke novine (Brkićev Tabloid) tvrde da ih ima već preko sto hiljada. Nek se gospoda iz vlade Srbije dogovore i provere koliko zaista migranata luta Srbijom, ko su oni, i koliko ih treba da narste do kritične mase kad će početi da maltretiraju domicilno stanovništvo i traže svoja ljudska prava. Slučaj pokušaja otmice bebe u Obrenovcu je tek nagoveštaj onog šta će nam se događati.

Migranti se po Srbiji vrte kao po ukletoj zemlji, sve želeći da pobegnu ali nemaju gde. Zemlje oko nas se zatvaraju, dižu ograde a možda će da puštaju i struju kroz žice. Evropa nas kinji i ponižava, zahteva od nas da širom otvorimo granice za migrante, daju vladi našeg gospodina Pametnog neke mrvice samo da bi zaustavio migrante u Srbiji.

Po ratnim bubnjevima koji udaraju oko naših granica, nešto se opako sprema. Navalili sa svih strana da nas uguše i da nestanemo. Zbog toga treba ojačati vojsku, obnoviti resurse i ljudske i materijalne, naoružati se, što su svi prethodni ministri temeljno uništavali.

Plači voljena zemljo što nas vode nesposobni i lakomi ljudi, kojima je samo stalo do svog komfora, budželara i lagodnog života, samo su verbalno uz svoj narod „koji vole najviše na svetu“, ali se o njemu ne brinu, dozvoljavaju da ga eksploatišu tuđi kapitalisti zbog kojih moraju da nose pelene. Ni od kuda zaštite, ni od kuda lepa reč. Plate od 200 evra su u Srbiji prosek za one koji rade danonoćno uz teške uslove rada. Plači voljena zemljo zbog nas običnih i malih ljudi koji smo izgubili kompas i lutamo po magli novog svetskog poretka izgubljeni na bezalternativnom putu ka EU.

Za Korene

Mirjana Anđelković Lukić