TV pretplata se svodi na “platićeš bedo, gled’o – ne gled’o”

0
1046

televizorLako je bilo Rimljanima, jer oni su redovno zadovoljavali i dušu i telo. Hleba nije nedostajalo, bar ne onom sloju stanovništva, o kome je ovde reč. Potrebe duše su podmirivali redovnim prisustvom brojnim sadržajima zabavnog karaktera, koje su tada zvali – igre. Možemo samo da im zavidimo na činjenici da im je taj isti hleb deljen besplatno. Iz perspektive potreba tadašnjeg čoveka to je bilo sasvim dovoljno da su oni vladarima potpuno prepuštali vođenje politike.

Šta se desilo dvadesetak vekova kasnije.

Mi smo takođe prepustili vođenje politike vladarima, ali su oni hleb davno prestali da deli besplatno. Doduše i samo deljenje hleba, iz novije istorije, budi asocijacije na neka jako ružna vremena. Igre koje nam je vlast servirala bivale su sve tužnije i tužnije. Uz konstanstno odsustvo viteštva u igrama sa njima nas je poput cunamija prekrila najgora prljavština savremeno nazvana kič. Tu prvenstveno mislim na kič u obliku 24-časovnog rijalitija.

U odsustvu drugih sadržaja, svaka generacija pre punoletstva najmanje po četri puta pregledala serijale „Bolji život“ i „Srećne ljude“. Rukovodeći se onom narodnom da je ponavljanje majka dosade, čvrsto sam uveren da i čuveni junak serija Marko Nikolić prebacuje kanal kad ugleda neku od brojnih repriza sa njim u glavnoj ulozi.

No vratimo se igrama. Ondašnje igre su po sadržaju bile mnogo realističnije i nepredvidljivije a samim tim i zanimljivije. U pojedinim „igrama“ su se glumci mnogo češće smenjivali, što je eliminisalo dosadu i jednoličnost.

Taman smo se mi, poznati kao prilagodljiv narod, pomirili smo se sa činjenicom da su Rimljani imali zanimljivije igre, kad vlast ničim izazvana, dođe na ideju da nam uskrati i te besplatne igre insistiranjem na TV pretplati. Sve to ne bi bilo toliko čudno i nelogično da mi nismo postali vlasnici Javnog servisa. Postali smo vlasnici preko noći a da nas niko nije ni pitao dali prihvatamo to vlasništvo. Pitam se kako je to moguće kad se danas po automatizmu ne postataje ni vlasnik očeve imovine. Hteo sam ja, za života, da to vlasništvo prepustim sinu, kad ono i on vlasnik javnog servisa.

Da Vas podsetimo:  Zakonodavni izazovi

Pitam se kako neko, meni „Vlasniku Javnog servisa“, želi da naplati gledanje igara na tom istom servisu? Kako li bi se jedan Cezar osećao da je neko pokkušao da mu naplati ulaz u neku od arena? Kako mi je kupovna moć na nezavidnom nivou javila mi se hamletovska dilema „Hleba ili igara“. Posle kraćeg razmišljanja odlučim se ja za hleb. Ali ubrzo sam shvatio da mi je i to razmišljanje bilo suvišno jer sam čuo da će naplaćivnje biti po principu „Platićeš bedo, gledo – ne gledo“.

Ja kao vlasnik ne mogu odlučivati ni o sastavu ni o broju ni o visini primanja ovih iz Servisa, moje jedino zadovoljstvo ogleda se u samom činu izdvajanja novca za finansiranje Javnog servisa.

Pod ovakvim uslovima rado nudim svoj život budućim vlasnicima. Ja ću odlučivati o životu a njima prepuštam sam čin finansiranja. Dok ja ne nađem svog vlasnika rado prodajem ovo moje vlasništvo Javnog servisa. Ma rado ću ga i pokloniti zainteresovanom „srećniku“.

Miodrag-Kostic-160x160
Miroljub Kostić

Miroljub Kostić

gradjanin.rs

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime