Tviter-intelektualci

Pored novouvedenog plašenja naroda izgovaranjem boje meteoalarma kada se priča o vremenskoj prognozi, u vesti je uvedena još jedna nepotrebna stvar. Govorim o onome šta je neko napisao na svom Tviter profilu. Vesti o objavama na toj društvenoj mreži uvode se kao vesti, jer većina novinara misli da je to istraživačko novinarstvo, pa prenosi „zakulisne“ dogovore, razmišljanja i opredeljenja onih koji ih ističu na svojim profilima. Ne znam kako se došlo do toga da neko misli da su u pitanju nekakve tajne stvari, ako su javno objavljene na društvenim mrežama.

Međutim, takve vesti nisu ni po jada od onoga što se još događa sa Tviterom. Nekako se došlo do toga da su oni koji naviše koriste ovu platformu, a donekle su ili u potpunosti poznati u javnom prostoru, uobličeni veoma spretno u nekakvu vrstu intelektualne elite.

Ne znam kako se preko Tvitera stiže do statusa intelektualca, ali kod nas je uspelo. Nije išlo onim smerom da neko postane intelektualac, pa se onda njegove objave citiraju i visoko vrednuju drugi koji se bave istim temama. Njihovi profili su praćeni, jer oni na njima psuju, napadaju druge ljude kako bi im smanjili broj „pratilaca“ ili povećali svoj.

Neko je uspeo ovaj narod da ubedi da je društvena mreža ekvivalent društvu i da su objave isto što i studije, naučni radovi ili stručna obrazloženja onoga o čemu bi trebalo pričati.

Tviter je ograničen na 140 karaktera po objavi, što znači da se tamo svesrdno neguje ono što će naš jezik, kao i druge jezike, svesti na banalnost. U pitanju je podrška skraćivanju jezičkog izraza, ali ti kvaziintelektualci su tim ograničenjem zadovoljni. Njima ne treba više od 140 karaktera, jer jedva i ovo ograničenje popune. Uostalom, većina tih ljudi koristi 140 karaktera, a bezuspešno pokušavajući da izgradi jedan – svoj karakter, kao i svoj stav po pitanju gorućih tema ovoga društva koje se tamo olako komentarišu.

Svedoci smo svakodnevnih prepucavanja pseudointelektualne elite i samozvanih spasitelja naše kulture, politike, naroda i društva koji svoje, navodno ogromne, intelektualne kapacitete presipaju iz glave u 140 karaktera i dižu onlajn revolucije klikćući mišem.

Svi na Tviteru, nebitno je kojoj opciji pripadaju, pozivaju na dijalog koristeći se monolozima koje ispisuju po svojim profilima.

Varaju sebe da je Tviter, pa i bilo koja druga društvena mreža, nekakvo ultimativno pojašnjenje onoga ko je čovek sa profilom i da taj profil postaje dokaz njegove individualnosti. Individualnosti koja se pokazuje tako što radite što i drugi – komentarišete, lajkujete, svađate se i umesto tomova knjiga, čitate statuse po Tviteru. Poneko objavi i neki citat kao dokaz onome da je nešto pročitao, ali kada bi govorio van barijere od 140 znakova, shvatili bismo da se nije previše bavio knjigama.

Tim „poznatim misliocima“ skrivenim pod krilima ptice koja je logo Tvitera, najveći domet je napad na nekoga, a nikako delo koje je neko sproveo. Sramota je sva velika pitanja i probleme koje ovaj narod ima svoditi na nekoliko bednih reči kojima mislimo da smo nešto uradili ako prikupe veliki broj „sviđanja“.

Upravo Tviter je postao arena prepucavanja naivnih ljudi i poprište iskazivanja mišljenja o onome o čemu te ljude niko ništa nije ni pitao.

Ništa od ovoga ne bi bio problem da se ta mreža ne smatra kokošinjcem intelekta gde se, na osnovu lajkova, ispod one ptice legu nova lica koja će uz titulu intelektualaca i dalje zanositi ovu zemlju u pogrešnom pravcu.

Dakle, uopšte nemam ništa protiv ove društvene mreže, već protiv iluzije koju ona pruža, u skladu sa svojim nazivom, živini koja tamo nađe za shodno da kokodače o sudbini celog naroda nemajući iza sebe ništa osim velikog broja pratilaca. Pratioci nisu delo, već ljudi zaljubljeni u lažnu sliku o čoveku koji svojim profilom stvara sliku o sebi za koju bi želeo da je tačna i koju pruža ljudima koji prate njegovu uobrazilju o sebi.

Tamo je izrasla nekakva velika vojska intelektualaca bez dela koja tvituje ili cvrkuće, a pre će biti kokodače, o pitanjima koja je se ne tiču i o kojima ne znaju ništa.

Dajte da pažnju koja je posvećena Tviteru prebacimo na naučne institucije, izdavačke kuće i škole, pa da vidite kako će odjednom sve da krene ovoj državi, a kako će ovi Tviter intelektualci odjednom da izgube moć cvrkutanja, jer će biti jasno da ne mogu polemisati u ozbiljnim okruženjima.

O svemu se tamo cvrkuće i sva se pitanja tamo „rešavaju“, ali se ne mogu ta „rešenja“ i objašnjenja nikako preliti van Tvitera, jer je za tako nešto ipak potrebno znanje, a ne psovka, nazovi-činjenica i optužba nekoga na drugom profilu.

Ova kloaka drugosrbijanštine i politikanstva i gnezdo zaludnosti odgaji mnoge ptice čiji cvrkut, kokodakanje i kreštanje slušamo svakodnevno. Jedino mi je žao što nisu u pitanju selice.

Milan Ružić
Izvor: iskra.co