Pre par nedelja se društvenim mrežama proširila vest da je Jelena Maćić, poznata šminkerka, imala neprijatnosti sa policijom zbog tvita. Raspravljajući se sa jednim od onih koji „priznaju da im je teško ali da ide na bolje“, ona je u afektu napisala, citiram: „tog skota treba ubiti“. Identitet skota je bio potpuno jasan.
Policija je, takođe, nedvosmisleno shvatila na koga se misli i „posetila“ je autorku tvita sa zadatkom da utvrdi ozbiljnost njenih reči. Priča se završila privremenim dobrovoljnim gašenjem naloga Jelene Maćić, senzacionalističkim tekstovima na portalima Vučićevih medijskih trabanata i komentarima podrške Jeleni od strane pojedinaca iz internet zajednice.
Pre no što uđem u dalje razmatranje, naglašavam: razumem ogorčenje autorke tvita i podršku koju je dobila, ali se ne slažem sa pisanjem statusa takvog karaktera. Siguran sam da je Jelena, ljuta zbog svega što nam se dešava, bez krajnje zle namere, neobazrivo tvitovala. Time je sebe dovela u situaciju da je tabloidni, a režimski, portali optuže da je potencijalni atentator, agent strane sile. Inače, sin vlasnika jednog od tih portala je na pešačkom prelazu ubio jednu devojčicu i nikome ništa.
Jelena-macic
Koliko puta se svakom od nas desilo da, iznervirani zbog nečijeg lošeg postupka, kažemo: „Ma, ubiću ga!“ Ima i ona antologijska, Radovanova: „Da pobijem govna i gotova stvar!“. lli, recimo, vic iz devedesetih, u kome vozač prethodnog „vožda“ ulazi u kafanu i kaže: „Ja sam vozač SM-a i zgazio sam svinju“, a svi u kafani ga na to časte. Jednostavno, u svakodnevnom govoru, upotrebljavamo tu sintagmu da bismo sebi olakšali, bez stvarne namere da to i učinimo.
Primećujem da je upotreba ovakvih kvazipretnji, pored raznoraznih tradicionalnih kvalifikacija, u svakodnevnoj komunikaciji naročito učestala u poslednje vreme. „Reforme“ koje se „sprovode“ direktno utiču na naše imovno stanje.
Ugledajući se na „vođu“ i neoliberalni ministri „teraju pošalice“ sa građanima. Recimo, ministar Vujović i njegova poruka lekarima: „Lekari, ako vam se ovde ne sviđa, idite iz Srbije.“ Da je to rekao u Nemačkoj tokom tridesetih godina prošlog veka, 1946. bi pravio društvo Geringu i ostalima na nirnberškom suđenju. Ali, on je to izgovorio, da ne kažem lupio i ostao živ, 2016. godine u Srbiji. I naravno da svako iole misleći ovo shvata u najmanju ruku kao uvredu. Ministar Vujović nije napravio incident, već potvrdio pravilo. Pravilo glasi: mi smo bahati, korumpirani, lažljivi, nemamo empatiju prema vama građanima…ali smo na vlasti i može nam se. Stoga je silan bes sve većeg dela naroda potpuno razumljiv.
Ja, mentalne higijene radi, izbegavam da gledam nastupe Vučića. Ali, priznajem – kad god se desi da sebe počastim sa par minuta, obavezno mu spomenem i oca i majku i dva crnca, let-lampu i srednji vek (mali omaž Tarantinu u „Petparačkim pričama“, ko razume shvatiće). Par sekundi posle shvatim da vičem na nedužni televizor i promenim kanal.
Na svu sreću, zdrav razum, vaspitanje i društvene norme inhibiraju te naše „namere“ i sve se to svodi na nivo psovke. Psovka nam služi kao ventil za sve probleme koje nam leteći cirkus Vučić stvara. Tvitovi su i Jeleni Maćić poslužili, siguran sam, da se „izduva“.
Ali, zamislite na trenutak, primera radi, da svako od nas nezadovoljnih „reformama“ istome, uz prigodne epitete, uputi pretnju. Ja sam za slobodu govora, prezirem političku korektnost, ali budimo svesni odgovornosti koju svako od nas nosi. Stvorili bismo atmosferu linča. Linčovanje je bila praksa u mračnom srednjem veku, recimo. Kao primer stvaranja atmosfere linča u novije vreme imamo kampanju protiv Zorana Đinđića pred atentat. Da li moram da podsećam ko je sve učestvovao i sa kakvim izjavama u toj kampanji?! Kome je sve bilo drago pošto je Zoran streljan i ko se sada pravi da ga je sramota što je to tada tako bilo?!
Zato, moramo da budemo obazrivi šta objavljujemo. A ako smo u afektivnom stanju, bolje je da izbrojimo do deset. Naposletku, on bi baš voleo što više ovakvih statusa, kako bi mogao da drami da je ugrožen. Novac koji je prikupljen od nas građana, umesto da se upotrebi za zdravstvenu zaštitu dece, obrazovanje ili nešto tako korisno, odlazi na pokrivanje troškova marketinških magova u službi Vučića. Ti magovi su procenili da slika vrednog paćenika koji se žrtvuje za „dobrobit“ Srbije Vučiću možda donese pozitivne plodove na izborima.
Slučaj Dragana Šutanovca
Postoje nаčini da na društvenim mrežama iskažemo nezadovoljstvo, ozbiljno iznerviramo ljubitelje lika i dela AV-a i pritom nasmejemo sav normalan svet. Jeste, mislim na humor, satiru.
Evo, na primer, Šutanovčev tvit: „Vucic o pristojnosti, Maja o postenju, Marjan o kulturi… #realitySkupstina“. Jedan sasvim običan tvit u kome se nešto, bez vulgarnosti, a na šaljiv način konstatuje.
Da li Vučić ume da viče na sagovornike? Ume. Da li Vučić ume da izjavljuje kako nam je mnogo dobro, a nama u stvari mnogo loše? Naravno da izjavljuje i to vrlo redovno. To se na srpskom inače zove laganje. Pa nije li to u najmanju ruku nepristojno? Jeste. A ume li druge da kritikuje da su nepristojni? I zato: „Vucic o pristojnosti…“.
Da li vam Marijan Ristićević deluje kao merodavan za kulturu? Njegov lik i delo mi govore da nije čak ni autohtoni predstavnik srpskog seljaka, a kamoli da ima kapaciteta da se bavi kulturom. I zato: „Marjan o kulturi…“.
Dođosmo i do Maje. Tu bi neko mogao da kaže da ima prostora za ozbiljniju analizu. Naime, „…Maja o poštenju…“ neodoljivo podseća na jednu narodnu poslovicu. Neću je navesti, pretpostavljajući da znate na koju mislim. Ali, čekajte! Nije li Maja bila bila perjanica stranke čiji je predsednik njen zet? Jeste. Nije li ona izdala zeta? Jeste. Nije li posle izvesnog vremena u opciji koju je i sama kritikovala našla privremenu luku? Jeste. Nije li u tom periodu kritikovala sadašnje gazde? Jeste. I nije li sada perjanica stranke u koju je došla pošto se ubedila da će ta stranka vladati neko vreme. I nije li sve to nepošteno. Jeste, i zato „ko o čemu, nepoštena Maja o poštenju“.
Odmah je došlo do samoprepoznavanja, istina boli. Ali, ostali bi oni u skupštinskoj sali da neko nije izračunao drugačije. Nije im pogodovala rasprava o Gašiću. I zato su rešili da ispinuju Šutanovčev tvit, kukajući na sav glas kako su uvređeni.
Samo, sva halabuka koju su probali da dignu ne može da sakrije istinu. Gašić je svojom izjavom sa pozicije moći pokazao šta svi oni misle, ne o konkretnoj novinarki, ne samo o novinarima, već o svima nama. Oni vole kad klečimo, oni vole kad drhtimo na pomen njihovih imena.
I uprkos njihovim pokušajima spinova, ne smemo da odustanemo od humora. Odlično znam koliko ih humor, pre svega na račun Vučića, nervira. Tad se zbune, jer onaj ko se fizički i mentalno divi „vođi“, ne može da procesuira egzistenciju individua kojima ne drhte kolena pred ikonom čoveka sa spojenim vrhovima prstiju.
A koliko nezadovoljstvo i neslaganje, jasno izraženo kroz humor, nervira tek njega? Narcis sebi ne može da dozvoli ikakav kontakt sa realnim svetom. Zato i trpaju naprednjake, zaposlene u javnom sektoru, u autobuse i vode ih da izigravaju spontano okupljenu masu u nekoj nedođiji, kad Vučić otvara „novoizgrađene“ auto-puteve i železničke stanice. Da slučajno neko ne iskaže nezadovoljstvo.
I zato, što drskije, ali inteligentno i pismeno, bez pretnji, onako otporaški sa statusima i tvitovima.
Zaključak
Primena egzotičnih srednjovekovnih metoda nije put da se rešimo Vučića i njegovih satrapa. Nije ni kineski metod za obračun sa korumpiranim čelnicima koji su naneli štetu državi: javno suđenje, pa na stadion, a troškove naplate porodici. Srbija i geografski i kulturno pripada sasvim drugom podneblju. Možda će neki žuti ljudi i da piju vodu sa Morave, ali ovde se drugačije gleda na ljudski život.
Jedini civilizovan i ispravan način da ga se rešimo je da svako od nas „iskopa“ najbolju olovku, proveri da li mehanizam radi, proveri minicu, pa sa važećim identifikacionim dokumentom na biračko mesto. Poželimo Vučiću dug život i pomozimo mu da što pre siđe sa vlasti. A do tada, domanovićevski, kroz humor i satiru. Šule, može to i oštrije! Jelena, rešimo ga se glasom!
Ivan Jocić
(Demokratska stranka)
gradjanin.rs
