U Berlin po sveto „nešto“

Kao što se moglo i očekivati, Vučić nije održao ni onaj mali, kukavni uslov da neće ići na pregovore dok Albanci ne ukinu carinu. Njegovo gromopucateljstvo iz trske nije promenilo, niti je to moglo, scenarijske okvire vodvilja u kome je njegova uloga od 2013. godine nadalje da drži otvorenom kapiju odbrambene tvrđave. Da ga čovek ne poznaje, rekao bi – ovaj čovek će život dati da Albanci ukinu carinu, kad ono – jedan poziv menja sve. Vučić ide u Berlin, jer ga je pozvalo. I grdno se vara svako ko ne shvata da je Berlin 29. aprila početak poslednje faze razgovora (nikakvih pregovora) koji će ishoditi potpisivanjem de iure priznanja Kosova od strane Srbije.

Pred ovom činjenicom poslednji meseci političkog prepucavanja između „Beograda i Prištine“ deluju kao dramski zaplet koji prethodi pretpostavljenom scenskom raspletu. Ako gledaoci još mogu imati neku dilemu u vezi finala, za scenaristu, režisera i glumce nema nedoumica, sem u pogledu kvaliteta predstave. Za ovu političku predstavu uživo može se reći da je loša, krajnje neuspela, ali ne može se reći da se neće završiti kako je zamišljena. Sem ukoliko se gledalište ne pobuni i ne prekine je.

Pošto je refleksno reagovao na poziv prstom, Vučiću u domaćim prilikama preostaje ono što već čini. Recimo, sada priča da će u Berlinu, u koji će neizostavno otići, svima skresati u brk da nema pregovora bez prethodnog ukidanja carine. Zar mu ne bi bilo efikasnije, kada bi stvarno mislio to što govori, da je odbio poziv u Berlin dok se ne ukine carina. Ali, kako onaj koji je sve traženo dao, može sada ozbiljno da insistira na bilo čemu. Nadalje, priča da će biti teško, gotovo nemoguće „doći do kompromisa“, jer navodno sada niko iz belog sveta ni iz zemlje nije za kompromis sem njega. Ako je tako, zar nije najbolje da se priključi tom opštem mišljenju i digne ruke od svega. Najzad, kaže, i tu je najglasniji, da ne mogu Albanci da dobiju sve, a Srbija ništa. Ovo je retorička pokrivalica njegovog glavnog plana i na tome ćemo se zadržati.

Najpre, treba reći da „glavni plan“ nije nikakva Vučićeva platforma za pregovore/razgovore. On platformu kao državnu poziciju u suočenju sa međunarodnim posrednicima i kosmetskim Albacima nikada nije imao. Sam format „procesa normalizacije“, na koji je državno rukovodstvo Srbije pristalo od proleća 2013, ne podnosi nikakvu srpsku državnu platformu. Da li se danas neko seća „Tomine platforme“, koja je uredno prihvaćena jednom skupštnskom rezolucijom sredinom januara 2013. Šta god danas, kao i tada, mislili o njenoj sadržini, a to je koncept široke autonomije Srba na Kosovu nejasnog statusa, ona je bila usvojena velikom većinom u Skupštini (za nju je glasala i većina opozicionih poslanika) i time je obavezivala Vladu i buduće pregovarače. Ali, ulazeći u „proces“, koji nije posredovala međunarodna zajednica već Evropska unija, naši državni pregovarači nisu ni pomenuli obavezujuću državnu platformu, već su prihvatili unapred spremljen i odlučno podastrt „Sporazum“. To je bio znak prihvaćenog stila „pregovaranja“, tako da u svim kasnijim „sporazumima“ Srbija nije imala svoj prethodni politički stav, već je slepo sledila i dnevni red i obaveze koje su joj bile nametane.

Ali, za sve to vreme Vučić je imao svoj „glavni plan“. Prvo, posredstvom ovog „procesa“ ojačati svoju poziciju kod zapadnih igrača, a time i svoju vlast kod kuće. Drugo, manipulisati srpskim javnim mnjenjem koje ogromnom većinom nije za priznanje secesije Kosova. To su i danas noseći stubovi njegove unutrašnje brige i glavni motivacioni činioci njegovih političkih manevara.

Kada je reč o prvom stubu, njegova odluka bez promišljanja da ide u Berlin govori o jakoj konstanti njegove politike. Ona je stoprocentno predata u ruke zapada. Ne samo da se promptno odazvao pozivu evropskog liderskog dueta Merkel/Makron, nego mu ne smeta ni čudna kompozicija preostalih učesnika sa „posredničke“ strane. Tu su još: Ž-K. Junker, F. Mogerini, Ilir Meta, Edi Rama, prestavnici Hrvatske i Slovenije (kako navodi nemački ambasador u Beogradu, T. Šib, a prenosi Danas u broju od 12. aprila). Sve sami nepristrasni učesnici, dokazani politički prijatelji Srbije, a posebno kada je reč o Kosovu i Metohiji. To što u ovoj panevropskoj kompoziciji nema predstavnika SAD treba da opravda činjenicu da neće biti ni predstavnika Rusije. Kao što vidimo, izbegavanje Rusije je naročito da uzbudilo samog Vučića. Ali, kada je reč o samoj EU, čijih je učesnika najviše, ovde nema ni Španije (vid. moj prilog ovde) ni prestavnika još četiri države članice koje nisu priznale secesiju Kosova. Vučićev previd?!!!

Drugi stub „plana“ je manipulacija domaćom scenom. Ovde je Vučićev uspeh u prethodnih sedam godina neuporedivo manji, jer i pored njegove medijske dominacije on ostaje nezadovoljan i zabrinut. Iscrpli su se svi njegovi pokušaji ubeđivanja da Srbija nešto konkretno dobija budući da je predaja Kosova upisana kao sveto pismo u njenu zvaničnu politiku. Od članstva u EU, preko zajednice srpskih opština i razgraničenja „Srba i Albanaca“ ostalo je još samo ono „nešto“. Ipak, njegov „glavni plan“ ostao je nedirnut, a njegova platforma za predstojeće razgovore sadržana je u ovoj magijskoj reči – „nešto“. Vučić već mesecima priprema teren za to „nešto“, stalno ponavljajući da Srbija na Kosovu i Metohiji nema „ništa“.

Ova velika „komunikaciona strategija“ zasniva se na prostoj lakomislenosti njenog kreatora da ljudi u Srbiji ne znaju da je upravo on raspiskao sve ono čime je Srbija upravljački raspolagala dok on nije došao na vlast – pet opština, pravosudno i policijsko prisustvo, civilna zaštita, elektrodistribucija i telekomunikacije u dobrom delu pokrajine, nekoliko javnih preduzeća, međunarodni pozivni broj. Ali, nezavisno od toga, ostalo je još mnogo toga „nečega“ čime Srbija raspolaže: Srbi u pokrajini i njihova imovina, srpske crkve i manastiri i imovina SPC, javna imovina države i preduzeća, Rezolucija SB UN 1244, Povelja UN, Završni akt iz Helsinkija, Badenterova mišljenja, sam Ustav Srbije itd. Predsednik ove države ne libi se da sve ovo prikaže kao „ništa“ da bi legitimisao ono nejasno i prazno „nešto“, onog zeca koga će u Berlinu izvući iz šešira. To naprosto ne biva.

Berlin je zamišljen kao početak poslednje faze predaje Kosova i Metohije, ali i kao kraj te faze, ma koliko trajala farsa između. Ono što će biti dogovoreno u Berlinu, biće i definitivni ishod, plus-minus sitni detalji. Ako bi se stvari odvijale po pravilnosti događanja od Prvog briselskog sporazuma do danas, Vučić bi ostvario osnovni smisao svoje autokratske vladavine – pravno priznanje secesije Kosova. Zato je demokratski smisao svakog narodnog ili građanskog otpora sadržan u javnom protivljenju ovakvom ishodu. Ne samo radi očuvanja Kosova i Metohije, nego i radi demokratske budućnosti Srbije.

Slobodan Samardžić
Izvor: srbijasvet.wordpress.com