autor:
Epilog jedne epohe obično je prolog sledeće. Dilema koja lebdi nad nama sažima se i kristališe u biranju između prihvatanja poziva na građanski rat ili sistemske promocije građanskog mira.
Godinama unazad pozivam na jedinstvo protiv Vučićevog štetočinskog svevlašća, ali ta bespoštedna borba nije uticala na suštinu mojih političkih i ideoloških opredeljenja. Ona jeste i racionalna i emotivna, protok vremena nužno utiče na kompleksnost tog psihološkog dualizma, ali iskustvo obavezuje čoveka da zna da prepozna i izbegne zamke, podvale i izazove koje mu protivnici postavljaju na putu ka zacrtanom cilju.
Nemojte imati iluziju, nekada te iste zamke umesto protivnika postavljaju vaši samozvani saborci, zato su one teže za prepoznavanje i samim tim opasnije.
Vreme je metafizička kategorija koju čovek još uvek nije uspeo da stavi pod svoju kontrolu. U prošlost se ne možemo vratiti, budućnost nam i dalje izmiče, besmrtnost je neuhvatljiva. Umesto da mi menjamo vreme, vreme neumitno menja nas. Ali, suština je ne samo u kvantitetu, već i u kvalitetu te promene. Nekoga je Vučić ozverio, nekoga izludeo, nekoga poništio, nekoga preumio, nekoga razotkrio, nekoga prognao, nekoga okamenio.
On je postao cilj sam po sebi i svojim sledbenicima i svojim protivnicima, a njegov patološki egocentrizam uživa u tome. Savladao je svoje konkurente time što su sagorevajući u žaru ili bolje reći u pepelu cikličnih poraza zaboravili da se bave sobom, svojim idejama, svojom politikom, svojom strategijom, već se tvrdoglavo bave njime. Njihovi potezi su reaktivni, nekoordinisani, neuverljivi, samim tim i neuspešni.
Ušli smo u fazu prisilne mobilizacije svega i svakog ko je protiv Vučića, bez ikakve selekcije, bez prethodne trijaže, bez utvrđenih principa i kriterijuma. Osim jednog – da ne želimo one koji su bili sa Njim, ni one koji su godinama unazad bili protiv Njega. Besmisleno, koliko i kontraproduktivno.
Mobilizacija mora ne samo da ima jasan cilj, već i motiv, odnosno ideju. Kada se mobilišete oblačite svi istu uniformu, imate iste insignije, polažete istu zakletvu, pored toga što se podrazumeva da imate istog neprijatelja.
Nad nama neprestano lebdi pitanje da li se borimo za iste ciljeve, iako imamo istog neprijatelja. Ako se do dogovora ne može doći pre finalnog juriša, postavljanje ovog pitanja može povećati iskrenost među nama, što bi trebalo da bude zalog za naš zajednički uspeh.
Ako se zbog jedinstva žrtvuju principi, onda je bolji razlaz nego lažno jedinstvo. (Plehanov)
Da ponovim – posle Vučića biće mnogo Vučića. Da pojasnim – biće mnogo onoga što nije samo Njegova politička zaostavština, već su to zadati okviri u kojima je jedino moguće funkcionisati.
Blasfemično je pitanje u čemu Ga podržavam, sada kada je njegovo održavanje na vlasti postalo neoprostivi zločin prema narodu i državi. Namera mi je da uočimo dete u prljavoj vodi koju pokušavamo da izbacimo, da upozorim da u procesu kolektivne dezinfekcije i deratizacije ne zatrujemo zemlju na kojoj treba zajedno da gradimo novi dom.
Kosovo je usud svakog srpskog lidera. Kosovo će i nas sačekati bilo da mu okrećemo leđa, bilo da mu jurišamo u susret. Sledeće opcije su na stolu.
Prva je da se popusti pred svim pritiscima kojima je Srbija izložena godinama unapred i da se bez ikakvih koncesija prihvati predloženi predlog sporazuma. Za ovu opciju nijedan lider nije stvorio neophodni konsenzus.
Druga je da se Kosovo povrati vojnim putem jer je na taj način i oduzeto iz ustavnopravnog i bezbednosnog sistema Srbije. Nijedan lider nije imao dovoljno hrabrosti/ludosti za ovu opciju.
Treća je „zamrznuti konflikt“, opcija za koju je potrebna ravnoteža snaga i pozitivan uticaj faktora vreme. Srbija nema nijedan od dva neophodna faktora, tako da ratni konflikt jeste srljanje u poraz, dok je onaj zamrznuti odlaganje i plaćanje cene poraza na rate.
Jedina realna opcija jesu pregovori. Ali ne pregovori u nedogled, ne pregovori kao diverzija, ne pregovori kao zamena za rešenje, već pregovori kao put do rešenja i pregovori kao instrument za zaštitu srpskih državnih i nacionalnih interesa na Kosmetu. Vučić je izabrao ovu opciju i ne samo da je izabrao, već permanentno uz velika iskušenja istrajava na njoj i zbog toga mu treba odati priznanje. Jedini je srpski predsednik koji je otišao na lice mesta i Srbima sa Severa saopštio tešku istinu i još teže odluke koje je doneo u svoje i njihovo ime. Sloba ih je obmanjivao i lagao, Koštunica vodio kabinetski, Tadić nevešto eskivirao. Vučić je na vreme progutao tu veliku žabu, odbio je da je kuva i gubi vreme. I posle Vučića treba nastaviti tim putem, uz crvene linije koje su povučene i vremenom postaju sve deblje – nema priznanja nezavisnosti i nema stolice u OUN za Kosovo. Svi oni koji bi izašli iz procesa pregovaranja bili bi gori od Vučića, ako te dve reči nisu već postale pleonazmične.
Epidemija korone promenila je ceo svet. Koliko je na površinu iznela sve naše slabosti i strahove, toliko je ludaka i paranoičara izbilo u javni prostor nezasluženo probijajući debelu opnu svoje anonimnosti. Jedni nisu ni verovali u postojanje virusa, neki su govorili o biološkom armagedonu, neki su se plašili respiratora, neki su proklinjali farmakomafiju, neki su postali (i ostali) vakcinofobični. Fan-fekt: ogromna većina pomenutih je protiv Vučića.
Da li ih ovaj zadnji atribut kvalifikuje da postanu i naši verni saborci, da sa njima pravimo ofanzivnu falangu prema ćacilend-Bastilji, da uz njih udaramo temelje nove, bolje, modernije Srbije? Opet dilema koja lebdi nad nama kao oblak koji postaje sve tmurniji. Vučić je kupovao respiratore na „crnom tržištu“! Opet blasfemija – i ja bih.
Ako imam izbor da budem pošten i čistog obraza sahranjujem svoje najmilije ili da uprljam i obraz i ruke, a da spasem nevine – biram ovo drugo. Sve države su koristile sva moguća sredstva radi svoje zdravstvene bezbednosti, zašto bi to nama bilo zabranjeno, zašto bismo se mi ustručavali i gubili tu trku opstanka? U ratu i u ljubavi sve je dozvoljeno, a pandemija je globalni rat u kojem ne važe pravila običaja, ratnog prava ili Ženevska konvencija. Takođe, Vučić je obezbedio pravo izbora vakcine time što je izbegao monopol jedne firme, jednog konzorcijuma ili jedne države. I za to mu treba odati priznanje.
Migrantska kriza je posle rusko-ukrajinskog sukoba bila najteži proces kroz koji je Evropa prošla u ovom veku. Iluzorno je raspravljati ko je kriv za taj milionski talas unesrećenih ljudi koji su tražili utočište za sebe i svoje porodice bežeći od rata, stradanja i bede. Srbija je tokom akutne faze migrantske krize pokazala svoje ljudsko lice. Naša tradicionalna gostoljubivost i gostoprimljivost (uz naravno neizbežne ksenofobične ekscese neonacističkih marginalaca) ne bi bila tako dragocena i upadljiva da ta naša čovečnost nije stajala nasuprot susedske neljudskosti.
Nije srpska, već mađarska policija puštala razjarene pse na mladiće i decu koji su tražili i očekivali pomoć od „humane“ EU. Nije srpska, već mađarska policija šutirala žene sa decom, saplitala ih, vezivala i prebacivala preko žičane ograde. Nije srpska već hrvatska policija reketirala kolone izgladnelih izbeglica, tukla ih, šikanirala i držala kao taoce. Mi smo sačuvali svoj obraz i kao istorijski stradalnička i izbeglička nacija sebi kupili nebesku nagradu za neke buduće nesreće. I za to Vučiću treba odati priznanje.
Kritika i kritizerstvo se razlikuju po odsustvu ili prisustvu sposobnosti da racionalizujete sličnosti i razlike vas i vašeg protivnika. Racionalizacija podrazumeva superiornost razuma nad emocijama, veština da se upotreba uma optimalizuje i kritičnim situacijama koje refleksno uslovljavaju nalet emocija, najčešće onih negativnih, štetnih, distraktivnih. Ta veština je odlika mudrih, odraslih i iskusnih.
Vučića nikada nećete pobediti u vrtlogu mržnje, zato pokušajte da ga ne mrzite. Vučića nikada nećete pobediti ako vam je pogled nepovratno fiksiran na Njega. Bez obzira što niste izgubili moć vida, vi ste slepi u toj igri prestola. Vučića nikada nećete pobediti ako ga potcenjujete (ludak, Šešeljev potrčko, navijač sa šipke, peder…), time samo sebi stvarate lažno samopouzdanje koje puca kao sapunica pred prvim izazovom.
Ova međufaza zahteva skidanje rukavica, ne zbog udaranja ispod pojasa, već da bismo proverili kome su ruke čiste, a kome ne. Pored rukavice treba zasući i rukave, iz barem dva razloga. Prvi – jer nas čeka ogroman posao pred najvažniju borbu naše generacije.
Drugi – da u tim skinutim rukavima ostavimo sve skrivene kečeve i odigramo ovu pripremnu igru otvorenih karata. Zbog toga ova moja ispovest i upozorenje šta će sve od Vučića ostati i posle našeg tako željenog trijumfa. Pa odlučite sami da će taj trijumf biti najvažnija pobeda u ovom veku ili ona, tako česta u našoj istoriji – pirova.
* Autor je lekar i voditelj KTV televizije
Interesantno je da moj jutrošnji komentar niste objavili. Nije mi jasno koji je razlog, ali ste videli da sam sve ono što sam vam poslao, potvrdio činjnicama, ali ste vi to ipak preskočili. Počinjem da sumnjam da nekog od vaših moderatora M. Dodik plaća da to ne objavljujete. Ovo je bio: #comment-201727 , koji niste želeli da dozvolite da i preko vašeg sajta bude objavljen. Ni jednu reč nisam izmislio, ali vi niste hteli da objavite. Odlučio sam se, ako to ne objavite direktno ću se obratiti gospodinu Nikoli Janiću i isti tekst uputiti njemu lično na njegovu e-mail adresu, jer neko treba da snosi konsekvence zbog zataškacanja lako proverljivih činjenica, koje pokazuja da M. Dodik nije nikakv srpski patriot, već naprotiv.
Ne znam da li ste upoznati sa sadašnjom situacijom u Republici Srpskoj koja se događa u vezi nedavno održanim prevremenim izborima? Kako je Miloradu Dodiku pravosnažnom presudom Suda BiH presuđeno izdržavanje kazne zatvora od 1 godine dana i zabrana bavljenja političkom aktivnost od 6 godina, Dodik i njegova stranka SNSD na čijem je on čelu, on od 2006 godine na raznim rukovodećim funkcijama, on je predložio Sinišu Karana, nekadašnjeg zamenika direktora SIPA – Državna agencija za istrage i zaštitu BiH, u okviru MUP-a BiH. Sve će vam biti objašnjeno ako pročitate izvorne tekstove na sledećim linkovima:
https://radovanovicborislav.blogspot.com/2024/10/mracne-tajne-dodikove-biografije.html
MRAČNE TAJNE DODIKOVE BIOGRAFIJE: Naoružao DOS-manlije za rušenje Miloševića
listopada 08, 2024
Slavni britanski novinar Tim Maršal detaljno otkriva ulogu Milorada
Dodika u državnom udaru protiv Srbije i SR Jugoslavije sa javnosti
manipulativno podmetnutim nazivom „Petooktobarska revolucija“.
Konkretno: štab stranih i domaćih zavjerenika bio je u Laktašima,
a Dodik je lično naoružao „demokratske“ paravojne snage za bratoubilaštvo
i krvoprolićePrethodnih dana na Youtube pregledam dijaloške emisije posvećene
Petooktobarskom prevratu i rušenju Slobodana Miloševića. I upratim navod
da je Milorad Dodik za potrebe DRŽAVNOG UDARA dovezao oružje u Beograd
i predao ga urotnicima ili DOS-manlijama. Mnogo sam pisao o državnim
udarima protiv Republike Srpske iz 1997. i protiv Srbije, ali ovaj
navod me je baš iznenadio.
Preuzmem dio emisije i podijelim na društvenim mrežama, kako možete
viditi klikom OVDE, te krenem pratiti novi trag višestruko pominjan
u pregledanim sadržajima. Konkretno: pozivaju se na uglednog britanskog
novinara i preko 20 godina ratnog izvještača Tima Maršala (Tim Marshall)
koji je o svojim svjedočenjima napisao knjigu“Igra senki – Petooktobarska smena vlasti u Srbiji“.
Uspio sam pronaći i pruzeti PDF izdanje knjige na srpskom jeziku,
pa sad mogu javnosti prezentovati dijelove koji potkrepljuju početni
trag i otkrivaju surovu istinu o ulozi Milorada Dodika u nečemu šta autor tumači: „Ono što je nekad građeno srušeno je.
Ono što je nekad bilo celo sada je bilo raskomadano.Tu je bio kraj priče i kraj sna koji se zvao Jugoslavija“.
Navod sa gornjeg klika ratni istraživač Tim Maršal detaljno
objašnjava u svojoj knjizi i otkriva gdje je bilo deponovanooružje dobijeno od Dodika, pod čijom kontrolom i za kakve (krvave!) namjene. Dijelovi sa kremastom pozadinom slova predstavljaju citate knjige „Igra senki“ i prvi navodi:
U Beogradu su vođe prevrata nervozno čekale da se pojave prva kola, autobusi i kamioni koji su se sada spuštali ka gradu. Znali su da će, ako kolone ne uspeju da stignu do grada, pokušaj da se izvede prevrat propasti pre nego što i počne. Imali su štab u jednoj fabrici na obodu grada, na čijem je čelu bio Nebojša Čović, nekadašnji Miloševićev saveznik koji je s predsednikom želeo da izravna račune. Čović je bio gradonačelnik Beograda, ali je pao u nemilost režima pošto ga je Milošević ošamario pred drugim članovima Socijalističke partije. Nakon toga njegovi takozvani prijatelji su mu okrenuli leđa. Sada je želeo da uzvrati šamar Miloševiću. Izvor iz obaveštajne službe Jugoslovenske vojske veruje da je Čović potcenjen kao jedan od glavnih igrača u onome što se događalo toga dana: „Gradonačelnik Čačka (Velimir „Velja“ op.a.) Ilić privukao je dosta pažnje, ali, verujte mi, taj štab je bio ključna stvar. U fabriku je sklonjeno oružje, na hiljade komada,
a najmanje dve hiljade obučenih i naoružanih ljudi se skrivalo u njoj. Postojao je plan da oni kao podrška krenu na različita mesta, a pre svega da pomognu gomili da se dočepa ministarstava. Ali gomila nije znala za plan.“
Deo plana je bilo i to da Čačani osvoje saveznu skupštinu, a da Nišlije preuzmu obližnju zgradu Radiotelevizije Srbije. U četiri izjutra jedna policijska jedinica koja je promenila stranu zaposela je poslednje spratove „Beograđanke“, zgrade u kojoj je smeštena televizija Studio B, i tamo se sakrila. Opozicija je planirala da preko te televizije objavi govor novoizabranog predsednika Koštunice. Znali su da će režim pokušati da obezbedi Studio B, pa su hteli da to preduprede. Dalji navodi ratnog izvještača Tima Maršala vjerovatno će iznenaditi i bolje poznavaoce kontraverznih dešavanja. Javnost godinama mantra od sastancima u Laktašima, ali se to uglavnom svodi na američke „prste“ u Petooktobarskom preobratu. Pogledajte kako britanski novinar objašnjava ulogu obajveštajnog sektora svoje zemlje. U Laktašima je bio ŠTAB AKCIJE u kom su britanski, američki i DOS-manlijski zavjerenici do kasno u noć razrađivali detalje sutrašnjeg 5. oktobra, a obratite pažnju koje brige su morile britanske obavještajcei ujedno Dodikove tadašnje poslodavce: Opozicione vođe koje su organizovale mase imale su plan akcije i znale su da je 5. oktobar njihov Dan D. Ako plan propadne, njihovi životi će biti ugoženi, doći će do krvoprolića i verovatno do poraza. Ako oružane snage podrže Miloševića i on pobedi, proteći će godine dok se ne ukaže nova prilika. Britanci i Amerikanci su to takođe vrlo dobro znali; o tome se i razgovaralo na sastancima u Bigin Hilu. Tada su okolišili, ali sada su tražili direktan odgovor. Za 4. oktobar zakazan je sastanak u bosanskom selu Laktaši blizu Banjaluke. Dotad je bilo nekoliko takvih sastanaka kojima su prisustvovali službenici MI6 i po dva-tri redstavnika vojne obaveštajne službe Jugoslavije. Uveče 4. oktobra Britanci su kao zaštitu poveli ekipu specijalaca iz SAS-a.
Službenik CIA-e koji je učestvovao u organizovanju sastanka kaže da su specijalci stigli pred seosku kafanu u neobeleženom vozilu: „Tom prilikom sastanak je održan uveče i obe strane su ponele ozbiljno naoružanje jer su imale da razgovaraju o veoma ozbiljnim stvarima, pa nisu želele da budu nespremne ako bude problema. Britancima je bilo lako da se organizuju jer su imali specijalne snage u bazi ‘Fabrike metala’, blizu Banjaluke. Na tom poslednjem sastanku trebalo je doneti konačne
odluke o onome što će se dešavati sledećeg dana i Britanci
su se brinuli za svoju sigurnost u slučaju da budu prevareni
i da srpska strana pokuša da otme nekoga i prebaci ga preko
Drine. Zamislite šta bi bilo da je Milošević saznao za
prevrat pre nego što se on desio i da je izveo dva-tri
britanska ili američka špijuna pred televizijske kamere
kao dokaz o stranom mešanju.“ Britanci su imali dobro pamćenje i dobar razlog za oprez. Dan pre nego što je objavljen Drugi svetski rat nemačka
obaveštajna služba je namamila britanskog špijuna u Holandiju i zatim paradirala njime po Nemačkoj u kojoj je proveo sve vreme rata. Mogućnost da agent bude kidnapovan iz Bosne bila je mala, ali oni nisu hteli da rizikuju.
Specijalci su sedeli u kamionu i preko skrivenih mikrofona slušali razgovore koji su se vodili u kafani. Ovoga puta ljudi iz vojne obaveštajne službe jasno su rekli: čak i ako Milošević pozove vojsku da izađe na ulice, Vrhovna komanda neće poslušati. Nije bilo garancija za to i još uvek niko nije znao da li će se cela Vrhovna komanda s tim složiti, ali poruka je preneta
opozicionim liderima u Beogradu. Samo nekoliko sati pre početka Dana D svi zainteresovani su pomno proučavali svoje karte. Pitanje je bilo kako će ko odigrati.
Pored pomenutog oružja u štabu Nebojše Čovića autor otkriva oružanu moć Velimira „Velje“ Ilića i njegovih Čačana, a onda sam rezonuje kako nema riječi od „dešavanju naroda“, nego održavnom udaru naoružanih paravojnih formacija udruženih sa izdajnicima iz bezbjednosnog sistema. Uostalom sami pročitajte ovaj odlomak knjige:
U tom trenutku niko iz svetskih medija nije znao kako se prevrat zapravo odigrao, kako su se stvari povezale. Međunarodni uticaj još uvek nije poznat širokim krugovima, ali tada je čak i domaća organizacija prevrata bila tajna. Jedan glas mi je šapnuo: „Idi u Čačak.“. Kad sam upitao zašto,
rečeno mi je da ne postavljam glupa pitanja, već samo da odem tamo.
Kad sam upitao zašto,
rečeno mi je da ne postavljam glupa pitanja, već samo da odem tamo.
Veljko, Milan i ja smo se vrteli po prašnjavom glavnom trgu Čačka
pitajući se kako da izvučemo priču iz ovog učmalog grada a onda nam
je ona sama uletela u krilo. Otišli smo kod gradonačelnika Ilića,
čoveka za koga ranije jedva da sam čuo. Ispričao nam je neverovatnu
priču o koloni vozila dugoj 22 kilometra, o bageru i o tome kako
je 5. oktobra poneo oružje i poveo paravojsku i tim kikboksera
pred skupštinu.
„A da li se bager vratio ovamo?“ upitao sam pun nade da odgovor neće biti odrečan. Ilić je podigao telefonsku slušalicu. Deset minuta kasnije Milan, Veljko i ja smo snimali iza bagera koji je tandrkao gradom dok su mu ljudi na ulicama mahali i pozdravljali ga.
Dotutnjali smo do lokalne TV stanice gde su mi pokazali fantastične snimke na kojima Čačani guraju u jarke policijske kamione i krče sebi put lomeći barikade. Mnogi u Srbiji znali su za te događaje, ali snimci su bili prikazani samo u regionu Čačka, a našli smo i bager. Javio sam se Jakši i on nam je poslao kamion sa satelitskom antenom. Emitovali smo snimke u našim vestima dana, napravili izveštaj uživo i vratili se u Beograd. Čim sam zakoračio u hotel, na mene je kidisalo otprilike šest reportera iz raznih zemalja tražeći da im kažem ko mi je dao snimke i kako da stignu do Čačka.
Sledećeg dana svetski mediji su se stuštili u Čačak i Ilić je svima ponaosob ponavljao priču.
Brzo smo otkrili da u novoj vladi nisu svi bili zadovoljni našim izveštajem niti činjenicom da je Ilić otkrio tolike tajne. Veliki deo Srbije je još uvek mislio da je to bila spontana pobuna i DOS je hteo da tako i ostane; želeli su da se o tome misli kao o narodnoj revoluciji. Otkriće da je Ilić poneo oružje dalo
je drukčiji izgled stvarima, ceo poduhvat je počeo više da liči na državni udar.
Prijatelj koji je poznavao mnoge čelnike DOS-a ubedio je jednog od njih da dođe u hoteli pogleda snimke koje su Veljko i Milan 5. oktobra napravili ispred skupštine. Složio se da nam da intervju i podrobno objasni šta snimci pokazuju.
Što je duže posmatrao materijal, to je bivao sve ćutljiviji. Pokazali smo mu snimke kamiona s ceradama ispod kojih je, znali smo to, bilo sakriveno oružje. Pokazali smo mnogobrojne snimke čelnika DOS-a s voki-tokijima, među kojima je jedan pokazivao i njega samog na balkonu.
Satima smo pregledali slike na kojima su se videli razni ljudi i koje su jasno pokazivale da su Delije delovale sinhronizovano i da je u gomili bilo demonstranata s naglavnim telefonima. Dosovac se osmehnuo i rekao da možda zaista izgleda kao da je cela stvar brižljivo planirana, ali je i dalje tvrdio da nije tako bilo. Otišao je a da nam nije dao intervju.
Autor knjige zaključuje kako Slobodan Milošević neuobičajeno za diktatore vrlo oprezno angažuje državni aparat sile, a danas prilično jasno znamo koliko je tih vrelih oktobarskih dana izbjegavao prolivanje srpske krvi zarad očuvanja vlasti. Srećom pa Milošević svojim odstupanjem nije omogućio da „demokratske“ paravojne snage prezentuju zašto ih je Dodik naoružao. Mislim preko onih oružanih napada na rezidenciju i Miloševića lično.
Nastaviće se…
Od OZBILJNE ,KOREKTNE , NEUTRALNE, NAUČNE, HISTORIJSKE ANALIZE “ petooktobarskog puča – Petooktobarski revolucije ili prevrata “ kako god to nazvali , ogromna većina gradjana , političara, stranaka, intelektalaca, inteligencije, znanstvenika , patriota, nacionalista………. BJEZE KAO “ DJAVO OD KRSTA “ ! Teško je naći i pojedince koji imaju moral , etiku i hrabrost da izjave , da su tada ipak pogriješili …… Načinjem tu temu u većini svojih komentara , i Veoma sam ugodno iznenadjen , da ste taj CRNI dio naše stvarnost, hrabro i ljekovito , osvijetlili nekim činjenicama . Postoje veoma, veoma puno razloga zbog čega se o toma tako, i toliko dugo šuti , a ja ću navesti samo jedan jedini razlog….
učesnici tog po drzavu i NAROD pogubnog čina ,mnogo, mnogo, mnogo više su vodili sebe same i vlastiti prosperitet od pomenute DRZAVE I NARODA !!!
Samo netko , tko je u naj tjesnijim prijateljskim , poslovnim ili ljubavnim odnosima sa ALEKSANDROM VUČIĆEM moze napisati ovo što je napisao Aleksandar Dikić . Tekst je razvukao na veliko i na široko , da bi na kraju “ zakucao – poentirao “ hvalospijevima i pohvalama najgoreg što je Vučić učinio ….VELEIZDAJI DRZAVE SRBIJE I NARODA SRPSKOG NA KOSOVU I METOHIJI ! I po pitanju slučaja “ KORONA VIRUS “ Vučić je ispao uobičajna “ ovca “ , ali to je od sekundarnog značaja
Centralino pitanje svih pitanja jeste VELEIZDAJA DRZAVNIH I NACIONALNIH INTERESA SRBIJE !!!
Ona je otpočela tzv. “ Petooktobarskim pučem “ , od strane Amerike, koja je tu akciju izvela uz pomoć velike količine novca , naj klasičnijim koruptivnim radnjama ( efikasnije od oruzija i sile ) i uz pomoć plaćenih domaćih jadnika izdajica ì veleizdajica. Namjera je bila, i na zalost ostvarena, popraviti “ štetu “ od neuspijeha NATO akcije “ MILOSRDNI ANDJEO “ , u kojem je SRBIJA bombardovana 78 dana , a krajnji rezultat je bio R1244 , najjači pravnopolitički akt medjunarodnog prava , u kojem se PET PUTA ističe KOSOVO I METOHIJA KAO SASTAVNI DIO SRBIJE !!! U tom momentu KiM je bio podjeljen na dva djela , a SJEVERNIM djelu su svu vlast imali SRBI !!! Materilizacija VELEIZDAJE krenulo je granìcom na Jarinju , neadekvatnim reakcijma na pogrom SRBA sa KiM 2004. i samoproglašenja drzavnosti 2008. Sve ovo je PAKET VELEIZDAJNIČKIH ZADATAKA koje su besprijekorno odradjivali i ispunjavali “ petooktobarci “ ! Ipak, NAJGORE , NAJVIŠE ,NAJLJIGAVIJE, NAJPRLJAVIJE JE ODRADIO VUČIĆ . ON JE FANTOM DRZAVU PRIZNAO “ DE FACTO “ !
Malo po malo, sve ingerencije Drzave SRBIJE na KiM , dobrovoljno je predao fantom drzavi ! Razlog ?
SAMO DA BI GA ONI KOJI SU GA POSTAVILI NA VLAST, TU I DALJE ODRZAVALI !!! Sa druge strane u samoj Drzave SRBIJI , ukinuo je USTAV ( ne zvanično nego praktički) kao i baš sve institucije i postao jedini koji donosi sve odluke ! Najveći i najjači dio onih koje zovemo OPOZICIJA su njegovi igrači ……..Dalje sve svi znamo, barem oni koji zele da znaju , i gubljenje je vremena ponavljati . Cijela jedna “ mašinerija “ radi za njega , uključujući i autora ovog sramotnog teksta,a protiv Drzave SRBIJE …..