U čemu je razlika između korupcije i lobiranja?

Ovih dana svedoci smo jedne pojave – lobiranja, koja nam je do dolaska ove napredne vlasti bila strana. I to u izvođenju Saveta Evrope, najvišeg organa pravodobne Evropske unije.

Najpre o suštini – kad nekome, ko raspolaže nekom vlašću, daš pare da progura neku stvar, to je korupcija. Ali ako nekome, ko raspolaže nekom vlašću, daš pare preko registrovanog lobiste da progura neku stvar, onda je to lobiranje. Ono prvo – korupcija, je teško krivično delo za koje se ide u zatvor, a ovo drugo – lobiranje, legalan pravni posao za koji dobiješ pare.

Nismo m to izmislili, ta izmišljotina nam je došla sa naprednog Zapada, a kada smo i mi – dolaskom ovih naprednih na vlast, postali napredni, ukazala se potreba i za tim, pa smo tako 2018. godine, doneli i Zakon o lobiranju.

Ja naravno neću ovde da vas davim analizom tog zakona – nema u njemu ničeg suštinski drugačijeg u odnosu na takve zakone na Zapadu, pa ću opet, na jednom primeru (samo primeru radi – puj, puj, daleko bilo od nas), pokušati da objasnim kako bi to u praksi moglo da izgleda.

Državna – čitaj naša, u vlasništvu svih građana Srbije, firma Telekom, kupuje državnim – dakle našim parama, parama svih građana Srbije, marginalnog kablovskog operatera Kopernikus, čiju su tržišnu vrednost eksperti procenjivali na oko 10 miliona eura za 195 miliona eura, da bi potom bivši vlasnik – srećni dobitniik, od tih para za 180 miliona evra kupio dve televizije sa nacionalnim frekvencijama – Prva i B92, kao i par manjih kablovskih operatera – Radijus vektor i dr. po istom modelu, koje odmah prihvataju programsku šemu koja je pod kotrolom partije na vlasti. Slično se uradi i sa novinskim medijima – Kurir, do tada oponentski medij (sve ima svoju cenu) i tako država, čitaj mi, našim parama, u naše ime i za naš račun, ovlada kompletnim medijskim prostorom, jer pravo je njenih građana, dakle nas, da znamo sve. Operativna primena opisanog modela poslovanja poverena je gore pomenutoj firmi Telekom.

Firma Telekom se prihvata posla a praktične rezultate poverene joj misije najbolje je opisala opoziciona poslanica Marinika Tepić u pismu Vladimiru Bilčiku, koji u tom svojstvu po zadatku Evropske unije, redovno obilazi u našu zemlju, pa tako i uoči izbora 2022. godine.

„Da li je u vašoj zemlji ili zemljama Evropske unije normalno da glasač mora da fotografiše izborni listić sa zaokruženim brojem Srpske napredne stranke ili Aleksandra Vučića, sa svojom ličnom kartom ispod tog broja i da to pokaže kontrolorima kada izađe sa biračkog mesta? Da li se to u vašim zemljama dešava? Da li je u vašim državama praksa da su u svim javnim organima, ustanovama, preduzećima ljudi primorani da obezbeđuju glasove u danu izbora, da popisuju članove svojih porodica i da ukoliko to ne urade imaju direktnu pretnju da će ostati bez radnog mesta? Ja sam sigurna da ne. I zato kažem da ste vi na mom mestu, potpuno biste isto postupili zato što ovde izbornih uslova nema. A ako neko pokušava nama da objasni da mi treba u mesec i po dana zvanične kampanje, da izuzmem svih dvesta i nešto više dana najjezivije kampanje protiv nas, u tih mesec dana da pristanemo i igramo utakmicu, gde sve vreme loptu koristi jedan tim, a naš tim ništa ili deset sekundi. Da sudije okreću glavu kada faulove čini veći tim. Kada ne važe ni jedna normalna demokratska pravila, a da mi na to pristanemo samo zato što je lopta okrugla. Ja mislim da to zaista vređa i našu inteligenciju i sve ono za šta smo se borili“.

Nisu gore opisani poslovni potezi firme Telekom jedini te vrste. U ovoj zemlji se ništa ne ostavlja slučaju, pa ni u fudbalu – zabavi miliona, najvažnijoj spotrednoj stvari na svetu. Firma Telekom šalje ponudu engleskoj Premijer ligi – opet kao naša firma, u naše ime i za naš račun, za otkup prava prenosa utakmica Premijer lige za 600 miliona evra, četiri puta većoj od takođe domaće produkcije Sport klub, ali u programskoj šemi konkurentske firme SBB, koja je godinama prenosila taj isti program, ali za cenu od 150 miliona eura. Englezi ko Englezi, ne prave pitanje, zahvaljuju se Sport klubu na dosadašnjoj saradnji i prihvataju ovu atraktivniju ponudu firme Telekom – najveću u njihovoj produkciji, daleko većoj i od mnogoljudnijih i bogatijih zemalja Evrope. Mašala! Kolateralna šteta – Sport klub sada prenosi utakmice turske, litvanske i drugih „atraktivnih“ liga koje niko i ne gleda, praktično se gase, sledi napuštanje kadrova … ali šta ćeš, to je „biznis“, gde je takvog biznisa, tu je i neizbežna kolateralna šteta.

Domišljatosti firme Telekom nema kraja. Kao velika medijska firma, za sada najveća samo po gubicima – prema sopstvenom priznanju njihovog generalnog direktora, medijskog maga Vladimira Lučića, njihovi gubici su (opet u naše ime i za naš račun) svega 1,4 milijarde evra, i oni otvaraju svoje pretstavništvo u Briselu, sedištu Evropske unije, ispostaviće se radi specijalne misije. Za direktora pretstavništva, gle slučajnosti, postavljen je Damir Hrustanović, suprug naše ambasadorke u Belgiji Ane Hrustanović, sin nekadašnje gradonaćelnice Beograda Radmile Hrustanović, tako da je time firma Telekom jednim udarcem ubila dve muve – Damir više neće kuvati paprikaš dok mu je žena na poslu, a može da se pozabavi i gore narečenom specijalnom misijom.

Ovih dana je procurila vest da se gore pomenuti Vladimir Bilčik, europoslanik i izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju, snažno zalaže da u godišnji izveštaj o Srbiji kao kandidatu za pristupanje Evropskoj uniji, ne uđu opisane poslovne transkcije firme Telekom – i uspeo je u tome. U izveštaj će ući samo opšta formulacija da državna firma Telekom utiče na stanje medijskih sloboda u Srbiji koje nisu zadovoljavajuće.

Bravo, ta je formulacija mnogo bolja od svih dosadašnjih te vrste. I sad dolazimo do onog u naslovu – niko ne krije da je to rezultat uspešno obavljenog posla lobiranja, obavljenog preko poznatog hrvatskog lobiste, registrovanog za te poslove u evrropskom parlamentu, Danijela Mondekara, koji negira da ga je za taj posao angažovala firma Telekom, što je i tačno, jer ga je za to angažovao Igor Žeželj, novi vlasnik Kurira, koji je to postao u gore opisanom poslu kupovine tih novina. Kolika je u svemu tome uloga evropskog poslanika Vladimira Bilčika, izvestioca Evropskog parlamenta za Srbiju, nije poznato – kažu da je on to uradio samo iz bratske ljubavi njegove matične slovačke narodne stranke i Srpske napredne stranke, koja je kao što je opšte poznato takođe narodna, te tako po važećoj terminologiji zajedno spadaju u bratske narodne partije. Istini za volju, niko im ne brani da se bratime do mile volje, jedino što nije jasno da li je Vladimira Bilčika Evropska unija imenovala da izveštava ili prikriva šta se dešava u Srbiji.

Bez sumnje dobar posao je napravio i direktor pretstavništva firme Telekom u Briselu, čini se ništa lakše od toga. Njegova supruga, ambasadorka, organizuje prijem u ambasadi – autor ovog teksta se za vreme rada u Londonu nahodao na takvim prijemima, jer se oni organizuju kad god neko iz zemlje dođe u posetu ambasadi. Tu se pozivaju i ugledne ličnosti u koje svakako spadaju ne samo Vladimir Bilčik, već i oni članovi evropskog parlamenta koji razmatraju njegove izveštaje, a podrazumeva se da je tu u ulozi domaćina i suprug ambasadorke – ima svakojakih ljudi, koji sa čašom u ruci šeta među gostima i deli vizit karte ne kao suprug ambasadorke već kao direktor pretstavništva firme Telekom – Please, call me back, just to have a drink.

Razume se, niko od pomenutih nije lobista – sve ide preko Danijela Mondekara.

A kad je reč o našem zakonu o lobiranju – donetom 2018. godine, interesantna je jedna stvar. Ako pogledate kaznene odredbe – iskusni pravnici prvo to gledaju, one su predviđene samo za lobiste – pravna lica, ali ne i za lobiste – fizička lista. Inače, ovom autoru nije poznato ni jedno naše pravno lice, registrovano kao lobista.

U mom selu ima jedan opančar.

Što on pravi dobre opanke !

Obuješ ih, popenješ se na soliter

i skočiš sa desetog sprata,

ti se razbiješ ko….., a opancima ništa!

autor:Dragiša Čolić