U Evropu stiže rat!

0
711

Researchers say their framework introduces a competing product into the robbers’ ‘product space’Reči iz naslova došle su iz usta neimenovane osobe bliske ruskom predsedniku Vladimiru Putinu.[1]Datum? 28. juli 2014. Stogodišnjica austrougarske objave rata Srbiji. Opet ta Srbija, i opet neka krupna neizbežna koincidencija od globalnog značaja vezana za tu krajnje nebitnu, neradnu i mitologizaciji sklonu zemlju, koja još i pati od opsednutosti raznoraznim zaverama…

Možda je neimenovani savetnik bio svestan datuma na koji su mu ove reči skliznule sa jezika. Ali čak i da jeste, one nisu izrečene olako. Nije to bio nikakav senzacionalizam, gde se jedna od najkobnijih godišnjica u čitavoj evropskoj povesti koristi ili zloupotrebljava da bi se u javnost lansirala neka politička poruka, ili da bi se jeftino politički profitiralo. Postojao je konkretan povod: odluka Stalnog međunarodnog arbitražnog suda u Hagu – da, opet tom Hagu – da „oštećenim deoničarima“ nekadašnjeg naftnog giganta Jukosa, kojeg je vodio Mihail Hodorkovski, dodeli čak 50 milijardi dolara odštete.[2]

Prema Fajnenšal tajmsu, glasu britanskog finansijskog establišmenta, visina presuđene odštete je svega „dvadesetostruko veća“ od prethodne rekordne arbitražne presude.[3]Uz to, ako bi Moskva odbila da plati dosuđenu odštetu, što je više nego izvesno – otvorila bi se mogućnost sudskih pokušaja zaplene ruskih komercijalnih aktiva u svih 150 zemalja-potpisnica Njujorške konvencije o izvršavanju arbitražnih presuda iz 1958. godine.[4]Sumnja li iko da će se upravo ovakav pravac aktivnosti „toplo preporučiti“ kao opcija, od strane već dobro poznatih dušebrižnika?

I sad, šta je to nego formalizovana objava globalnog rata protiv ruskih ekonomskih interesa, u rangu već izrečenih sankcija? Šta je to nego namerno unošenje neizvesnosti u međunarodno poslovanje svih ruskih ekonomskih subjekata? Na kraju krajeva, šta je to nego otvorena deklaracija stanja stvari i namera? Sve bitne međunarodne institucije su pod kontrolom, i one će nastaviti da budu maksimalno zloupotrebljavane zarad realpolitičkih ciljeva. Ko nije čuo, ko je prespavao poslednjih dvadesetak godina, da strpljivo, terapeutski ponovimo – međunarodni poredak je mrtav. Kaputt. I to nikako prirodnom smrću. Ubijen je, od strane deklarisanih legalista i pobornika vladavine prava. Svesno i ciljano.

Ovde treba razjasniti ovu epizodu do kraja. Nisu Rusi (srećom) pali na tako niske civilizacijske grane da bi za primarni povod za novi rat u Evropi smatrali odluku haškog arbitražnog suda. To bi ipak malo više podsećalo na nadaleko hvaljenu protestantsku etiku. Naprotiv, pomenuta osoba bliska Vladimiru Putinu istakla je da je „presuda u vezi Jukosa nebitna u svetlu onog većeg geopolitičkog sučeljavanja oko Ukrajine. ‘U evropu stiže rat. Da li stvarno mislite da je ova odluka bitna?’“

Da su nas u Srbiji pitali, odnosno da su nas shvatali dovoljno ozbiljno – a ovo se odnosi, nažalost i, čast izuzecima, na braću Ruse – znali bi da je u Evropu novi rat počeo da stiže još početkom 1990-ih, baš u vreme kad su i obični ljudi i (stvarni i izvikani) stručnjaci mahom verovali da je jedna ogromna, najveća ikad geopolitička bitka nedavno dobijena (relativno) mirnim putem, padom jednog zida, i da se možda tzv. kraj istorije istinski nazirao. A onda je stari majstor za takve stvari, Nemačka, koja, otkako ju je Bizmark prvi put ujedinio, drugačije i ne ume – odmah povukla, i krenula da ruši posleratni poredak, i to baš u bivšoj Jugoslaviji. I dan-danas se vode rasprave o tome da li je to Kolova Nemačka inicirala na svoju ruku, ili je samo bila istureni igrač svojih američkih kontrolora. Ali, suštinski, nemačka igra je ubrzo postala i igra celog političkog Zapada. Prekršene su, sa nepodnošljivom lakoćom, Povelja UN, Helsinški završni akt, Nirmberška načela o hijerarhiji zločina protiv čovečnosti… Ono što nije otvoreno prekršeno – instrumentalizovano je, u korist pragmatičnih interesa jedine preostale supersile i, posledično, njenih saveznika, vazala i satelita.

Razbijanje SFRJ i uništavanje Srbije bili su, sad je bar jasno, usputna ali ipak nužna etapa ka konačnom cilju: (prvo) Rusiji, pa onda i ostatku Evroazije. I svi ustupci koji su svih ovih godina pravljeni nauštrb načela međunarodnog prava, da li iz neznanja, naivnosti, ciničnog koristoljublja ili običnog kukavičluka – sada dolaze na naplatu. U Ukrajini. Ili, kako reče Čerčil: „Mogli ste da se opredelite za rat ili za sramotu. Izabrali ste sramotu, a dobićete i rat“.

Zanimljivo je da je ovu Čerčilovu čuvenu izreku pre nešto više od mesec dana, tačnije 10. juna, citirao ekonomski savetnik Vladimira Putina, Sergej Glazjev,[5]upozoravajući rusku stručnu i širu javnost da je kriza u Ukrajini od strane SAD započeta i koristi se radi napada na samu Rusiju. I da vreme, protivno uobičajenom ne radi za Rusiju. Naprotiv.

Mi znamo: vreme je moglo da radi za Rusiju, kao što je 1990-ih moglo da radi za Srbiju, samo ako je ono moglo da bude korišćeno tako da mi jačamo dok agresor slabi. Za Srbiju pod sankcijama, u vreme dok je Rusija bila pod faktičkom okupacijom, to nije bilo moguće. Svaki dan odlaganja odlučne akcije značio je da neprijatelj postaje sve jači, a ti sve slabiji.

Što se Rusije u globalu tiče, njen položaj je sada bitno jači nego što je bio pre samo jedne decenije, pa i za vreme gruzijske krize 2008. Međutim, da se pretpostaviti da je postojao dobar razlog zašto je Glazjev citirao Čerčila baš sad, govoreći o Ukrajini. Upozorio je i na to da je važno stvari nazvati pravim imenom:

„Stoga je veoma važno da identifikujemo Ukrajinu kao teritoriju okupiranu od strane SAD, osim Donbasa, koji se brani… Stoga ohrabrujemo druge regione ne samo da se pridruže federaciji već i da se oslobode od okupacije… Porošenko nije pobedio na predsedničkim izborima. Stručnjaci su izračunali da on nije dobio više od 40% glasova… Amerikanci su legalizovali razmeštanje svojih vojnih instruktora tamo… To je okupirana teritorija Amerikanaca. Tako da treba da govorimo o njihovoj nezakonitoj okupaciji te teritorije i o njenom oslobođenju, i kako oni koriste mas-medije da bi podizali nacističku histeriju, kojom će izazvati četvrti svetski rat…“[6]

Gledajući iz perspektive našeg nezamenjivog dvodecenijskog iskustva, jasno je da je dragoceno vreme već izgubljeno, najpre u diplomatskom smislu. Jeste, tačno je – Ukrajina je pod faktičkom okupacijom, i postala je puki geopolitički instrument napada na Rusiju. No, mnogim iskusnim srpskim vucima se, još na početku, odmah posle februarskog majdanskog puča, činilo da se ne sme odstupiti od načela nepriznavanja nezakonitih novih vlasti, i svih akata koje bi one donele, uključujući i raspisivanje izbora. Time bi se diplomatska inicijativa zadržala na ruskoj strani, kao poborniku legaliteta i legitimiteta. To bi značilo da bi Rusija još tad legitimizovala svaku vrstu pomoći svim protivnicima kijevskog puča, uključujući današnje borce u Donbasu – ali ne samo tamo, već i svuda gde su počeli da niču džepovi otpora, širom stare carske Novorusije, sve do Pridnjestrovlja. I ne bi nikada sebe dovela u glupu poziciju da mora da se pravda da ne pomaže svojim sunarodnicima, i to na teritoriji najstarije ruske državnosti. I to kome? Onima koji nemaju nikakvo ni istorijsko, ni etničko ni bilo koje drugo vidljivo pravo na taj prostor, onima koji su organizovali svrgavanje legalno izabranog predsednika. Umesto toga, faktičkim priznavanjem pučistički-organizovanih izbora i njihovog „pobednika“ Porošenka, Rusija je omogućila SAD i njihovim zapadnim vazalima da još glume „legalistički“ pravednički bes, i izgrade čvrstu platformu za mas-medijsku satanizaciju Rusije i Putina koja je uveliko u toku.

Glazjev je upravo objavio novi članak, u kojem poziva na stvaranje globalne „antiratne koalicije“.[7]Naravno, konačna odluka će biti na onima koji imaju vlast da je i donesu. Ali, ako se nije shvatilo tokom poslednje dve decenije, izgleda da se sada napokon shvata: stiže rat, on je već tu, i nije delotvorno ponašati se kao da to već svi ne vide. Jer, neprestano rusko diplomatsko pravdanje nije način da se EUropljanima upravo ta poruka prenese. Jer, čini se da bi još samo preventivna šok-terapije te vrste, odnosno saznanje da se Rusija sprema za (nametnuti) rat, mogla da navede bar neke od američkih EU-klijenata da učine nezamislivo: da konačno preuzmu odgovornost za sopstveni kontinent.

Aleksandar Pavić

Da Vas podsetimo:  Rediteljki Ani Vukotić, molitveno

Fond strateške kulture



[1]http://www.zerohedge.com/news/2014-07-28/shocking-reason-putin-isnt-worried-about-50-billion-yukos-ruling

[2]http://rt.com/business/176064-yukos-russia-50bn-damages/

[3] Citirano u http://www.zerohedge.com/news/2014-07-28/shocking-reason-putin-isnt-worried-about-50-billion-yukos-ruling

[4] Isto.

[5]http://www.youtube.com/watch?v=nWT5HM_NMlI&list=PLHS4KH8qkEfbz57RrnjwbBnmjBLz_A7qU#t=465

[6] Isto

[7]http://fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/antiratna-koalicija-mora-imati-vojnu-moc-uporedivu-sa-snagom-nato-pakta

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime