U ime naroda?

0
808

Graditelji se ne bave ideologijom, oni joj služe isključivo kad i koliko moraju.“ (Brana Crnčević)

Kako sve navedeno izgleda u praksi i šta znači primenjena diplomatija moglo se videti na slučaju „istorijske utakmice“ koju su u Beču odigrale ekipe „EU“ i „Futur EU“ u okviru Samita o zapadnom Balkanu. Uzalud naša letovanja u majci Srbiji, opstanak po kosovskim enklavama, pristajanje da se sutra odloži za neki večito drugi dan, uzalud pristanak na mili-mikro-nano-piko plate. Pobednički gol u diplomatskoj borbi za Majku Srbiju dao je ipak naš prvi tim igrajući u Beču, a napadač je bio, pogodite, Hašim Tači. I sve to, u ime naroda. Kog?

braca po mamaonu

Oprosti mi Nataša

Kada je s početka dvadesetog veka komunizam stupio na tlo carske Rusije, njegov uspeh, koji je značio poraz i krah carstva Romanovih, bio je munjevit. Šta se, zapravo, desilo? Sav sjaj dvora i uzvišenost i viteštvo i dvoboji i balske haljine i slike i ikone bačeni u blato istorije i ostavljeni da trunu, a na tron se popela nova ideologija neodoljive privlačnosti. Sergej Kurdakov je stajao u Lenjinovom mauzoleju i mislio o Lenjinu: „Bio je osnivač moje „religije“ koja mi je pružila nešto u šta sam po prvi put u životu mogao verovati“. Tada još nije znao da matematički prikazano njegova religija izgleda ovako: Od 1826. do 1905. carski režim Rusije izrekao je 1.398, a Lenjinovi boljševici su samo od juna 1918. do oktobra 1919. doneli 16.000 smrtnih presuda. O žrtvama Staljinovih „zadružnih programa“ govori se u milionima.

Pobeda ideologije je uvek pobeda za vođe, u ime naroda

„Mali“ čovek, koliko god nam se njegov (naš?) život činio sitnim i nebitnim, uvek u sebi gaji ljubav prema visokim idealima i bajkovitim poduhvatima, koji će u nekom trenutku dati dublji smisao prozaičnoj svakodnevnici. Boriti se. Rizikovati. Ići do kraja, smelo i neustrašivo. Biti jak, izdržati. Biti najbolji. Pomagati slabima. Učiti druge. Deliti sa njima. Štititi ih. Na ovo plodno tlo narodne duše gde uspeva gotovo svaka ideologija, palo je i seme komunizma i razgranalo se u hiljadu floskula, krilatica i praznih obećanja, negovano od čitave armije partijskih vojnika.

Da Vas podsetimo:  Srpski gladijatori

Sergej Kurdakov je zaronio u komunizam svom snagom svog mladalačkog srca željnog akcije. Kao vođa Komunističke omladinske lige na pomorskoj akademiji u Petropavlovsku imao je zadatak da obezbedi „da svaki pitomac koji završi studije i preuzme visoku odgovornost u mornarici bude čvrst, disciplinovan i potpuno posvećen komunizmu“, a kao član specijalne policijske jedinice KGB-a borio se protiv vernika i njihovog aktivizma. Snovi su se ostvarivali, ali se u njima širila pukotina kroz koju su navirala pitanja u Sergejev život: Koliko nepravde je conditio sine qua non izgradnje novog pravednog društva i da li je možda čaša neophodnih propusta već odavno puna i sada preliva i sipa na sve strane? Zašto pijani stari generali bacaju ordenje dobijeno u ratu i proklinju Vođu? Kako su Staljinovi sledbenici „iza kulisa“ mrzeli Diktatora, a oni Božiji čvrsto stajali pod kišom batina okrećući drugi obraz? Da li mu je narod oprostio zlo koje je činio u ime dobra, u ime naroda?

Kada mu se pružila prva prilika, prebegao je u Kanadu. Sa dvadeset i dve godine poginuo je na skijanju „nesrećnim slučajem“. Lenjin i dalje prima goste u svom mauzoleju, Staljinove pristalice nostalgično nose cveće na njegov grob, a iza Sergeja Kurdakova ostaje knjiga pokajnica „Oprosti mi Nataša“, jer, kako napisa onomad britki Mihiz, „spomenici se dižu samo onima koji rat prave, a ne onima koji, onda, taj rat imaju da izdrže.“

Dobar je Marks ali ga niko ne čita

Koliko god da su neki u to vreme uzdizali Marksa, ipak nisu našli za shodno da ponešto od istog i pročitaju, inače bi znali da „samo za primitivca istorija počinje onog dana kad se on rodio“. Kao u zlatno doba komunizma, ali i svih drugih – izama koji su harali ovom zemljom i opustošili je, danas smo pozvani da zaboravimo šta je bilo, da ne budemo zlopamtila, sitničari, velikosrbijanci, da ne budemo Srbi uopšte, pošto je to, kanda, demode, da radimo i gradimo za bolje sutra (tuđe sutra? malo sutra?), da ne lamentiramo i ne plačemo nad Beogradom koji je i onako već previše na vodi. Zaglavio se srpski točak u blatu istorije pa vergla li vergla, isti zvuk, ista pesma, ista lica, iste priče, isti prijatelji i neprijatelji, a da se pomeri ne može. Od sopstvene buke i besa ne čuje opominjuće reči Slobodana Selenića: „A svako ko je nad ljudima hteo da vlada, prvo bi pod pretnjom ognja i mača, lomače i čekrka proglasio sreću – obaveznom za svakog; patnju ličnu, duševnu, proizašlu iz zabuna i nedoumica – strogo zabranjenom; ljubav prema čoveku – grešnom, a ljubav prema čovečanstvu – svetom; da bi onda u ime te druge ljubavi, čoveka pretvorio u malu spravicu za postizanje velikog cilja, i tako mu u korenu osporio njegovu prvosazdanu vrednost“.

Da Vas podsetimo:  Pranjanska razglednica

Iz keca u dvojku

Kako sve navedeno izgleda u praksi i šta znači primenjena diplomatija moglo se videti na slučaju „istorijske utakmice“ koju su u Beču odigrale ekipe „EU“ i „Futur EU“ u okviru Samita o zapadnom Balkanu. Uzalud naša letovanja u majci Srbiji, opstanak po kosovskim enklavama, pristajanje da se sutra odloži za neki večito drugi dan, uzalud pristanak na mili-mikro-nano-piko plate. Pobednički gol u diplomatskoj borbi za Majku Srbiju dao je ipak naš prvi tim igrajući u Beču, a napadač je bio, pogodite, Hašim Tači. I sve to, u ime naroda. Kog?

PoliticariFudbal3
Političke „igre“ bez granica

Dragana Savić

hazardermagazin.rs

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime