Stariji među nama možda se još uvek sećaju da su se sredinom ’50-ih u Beogradu pojavili drveni kiosci u kojima su se prodavale barene viršle sa senfom u kiflama ili malim, ovalnim zemičkama.
Kiosci su bili postavljeni na mestima sa najvećom frekvencijom građana – na Tašmajdanu, na Trgu republike, Terazijama… Vrlo brzo nijedan odlazak u bioskop ili sastanak sa društvom nije mogao da prođe bez „viršle u zemički“ – domaće preteče hot-doga.
Ipak, prava revolucija nastupila je sedamdesetih sa dolaskom, danas legendarnog, „crvenog kioska“!
Sve je počelo kada je 1967. godine na konkursu za „Beogradski kiosk“ – mali objekat koji bi radio kao prodajno mesto, pobedio mladi slovenački dizajner Saša Mahtig sa svojim projektom „K67“. Kiosk po njegovom projektu patentiran je iste godine (otuda i ono „67“ u nazivu“) i uskoro je postao jedan od simbola Jugoslavije. Dizajn se smatrao toliko revolucionarnim da je bio izložen i u Muzeju savremene umetnosti u Njujorku – MOMA.
U Beogradu, čuveni PKB tj. Poljoprivredni kombinat Beograd u ove kioske rešio je da smesti svoju „hranu za poneti“ i – legenda je rođena!
Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina ovo su postala kultna mesta u prestonici. PKB kiosci bili su jarko crvene boje, a na njima je belim slovima bilo ispisano samo „Viršle u zemički“. Jednom kada je krenula prodaja, druga reklama nije im ni bila potrebna!
To je prizor koji pamti skoro svaki Jugosloven – u kioscima radnice u plavim bluzama i belim kapama, iz šerpi sa vrelom vodom vade mirisne viršle i ubacuju ih u zemičke rasečene na pola. Gladne mušterije koje ponekada i u redu čekaju ispred kioska pitaju samo jednu reč: „Senf?“
Osim viršli, u „crvenim kioscima“ bilo je moguće kupiti u ljutkastu kobasicu i sve to, po želji, zaliti jogurtom. Tako je Beograd dobio svoj prvi „lanac brze hrane“.
„Luftika“ se malo zaluftirao/la pa se zaneo/la kod rešeržiranja. Poljoprivredni kombinat Beograd, ranije ponos Srbije, pre nekoliko godina poklonjen Arapima, je još početkom šezdesetih godina prošlog veka -negde 1960/1061. u BG već imao ukusne crvene kisoke- npr. na platou na početku Balkanske ulice -šrek preko puta hotela Moskva. U tim kioscima su se prodavale kuvane viršle i kranjske kobasice po želji sa malo senfa, po u ono vreme za nas pristupačnim cenama. Za ondašnju mladež -divota i uzgred doživljaj „klope na brzaka“. Jedino su kranjske kobasice, ponekad , bile prave „podriguše“. Sličnih kioska je bilo na više mesta u gradu. Pošto sam već s jeseni 1961. g. otišau u Nemačku, ne sećam se da je u moje vreme bilo i jogurta. Ali pouzdano znam da su mi čuvene nemačke višle bile ukusnije od onih iz PKB- kioska. Da se ponekad čekalo u redu jeste. Ali ne toliko dugo kao kada je na Slaviji, baš u vreme kada sam boravio u BG, znači dosta kasnije od početka prodaje viršli, 1988.g. počela Mekdonaldova prodaja hamburgera. I tada sam hteo da „degustiram“ i probam da li je ukus isti kao na zapadu. Red se otegao prva dva -tri dana sve do raskrsnice sa ulicom Kneza Miloša tako da od moje „degustacije“ nije bilo ništa. Prčalo se da je na dan otvaranja prodaje ostvaren najveći promet na svetu!