Subvencije i investitori

Naši veliki kapitalisti imaju svoje udruženje – „Srpski poslovni klub Privrednik“. U njemu su: Miroslav Mišković, Miodrag Kostić, Milan Beko, Vojin Lazarević, Branislav Grujić, Danko Đunić, Željko Mitrović… Ove nedelje klub je dobio novog predsednika – Zorana Drakulića.

Drakulić se požalio da se u Srbiji „strani investitori tretiraju bolje nego domaći. Zašto mi ne dobijamo te subvencije koje dobijaju stranci? I mi bismo znali da napravimo nov posao i zaposlimo stotine ljudi kada bi nam neko za to platio ili izgradio halu. Mi sve to moramo sami“.

I zaista, samo strani kapitalisti dobijaju od srpske vlade subvenciju od 10.000 evra po zaposlenom, pa i više od toga (recimo, „Teklas automotiv“ dobio je 12.000 evra po radniku), čime mogu da plate radnika pet i više godina. Takođe, stranci često besplatno dobijaju hale i zemljište, te je tako nedavno čelnicima Paraćina naređeno da se strancu izgradi hala vredna 10 miliona evra.

Osim toga, po Zakonu o ulaganjima (iz 2015) najveći deo profita stranac može legalno da iznese iz Srbije, a domaći kapitalista ne može; stranac je oslobođen carine na uvoz proizvodne opreme, a domaći ne. Nekad i devet desetina zaposlenih kod stranaca radi na određeno vreme, što znači – nema sindikata, nema plaćanja prekovremenih sati, nema pauze za toalet, nema odmora za vikend… Ukratko, „strani investitori u Srbiji osećaju se kao britanski turisti na Zakintosu: sve norme, socijalne, pravne i moralne, ukinute su, i – idemo!“.

Naravno da domaći kapitalisti vide da su diskriminisani. Zaplašeni Premijerovom predstavom sa hapšenjem Miškovića i njegovom učestalom vikom kako „neće više tajkuni da upravljaju Srbijom“, do sada se nisu usuđivali da se bune. Tek sad se Drakulić osmelio da malo protestuje. I premda je načelno u pravu, teško da će naići na značajniju podršku javnosti.

Zašto? Zato što se naši kapitalisti prema svom narodu nisu ponašali dobro, i zato što ih narod ne voli. Kada je 13. decembra 2012. Mišković uhapšen, nikome u Srbiji nije bilo žao što će on Novu godinu sa sinom provesti u zatvoru.

Stanite na beogradski Studentski trg i pogledajte prema Rektoratu: pred vama je zgrada koju je Miša Anastasijević poklonio „svomъ otečestvu“, desno je zdanje „Kolarca“ izgrađeno zahvaljujući tome što je „Ilija Milosavljević Kolarac, 1878. godine, testamentom sav svoj imetak ostavio srpskom narodu u cilju širenja nauke i kulture“, a sasvim levo, kad se krene Vasinom ulicom, nalazi se zgrada Narodnog pozorišta koja je izgrađena prvenstveno ličnim sredstvima kneza Mihaila, uz učešće kneza Milana i kapetan-Miše Anastasijevića…

Gde je zgrada koju je otečestvu poklonio Miroslav Mišković? Gde je škola ili bolnica, gde sirotište ili narodna kuhinja, gde učenički dom ili biblioteka, koji su izgrađeni od onih 932 miliona evra što ih je Mišković dobio prodajom Maksija? Gde su zadužbine, fondacije za kulturu ili skloništa za uboge koje su izgradili i svom narodu podarili ostali naši „biznismeni“? Nema ih.

Koliko je Mišković plaćao svoje kasirke u Maksiju? Da li im je ikada dao novogodišnju ili božićnu nagradu? Da li im je ikada dao neki poklon za decu? Kako, uopšte, naši kapitalisti tretiraju svoje zaposlene – bolje ili gore no što srpske radnike tretiraju stranci?

Mislim da svi znamo odgovor na ova pitanja. Naši kapitalisti surovo su spuštali cenu ovdašnje radne snage na minimum kako bi što brže kupili svoju prvu luksuznu vilu u Londonu, jahtu u Monaku i privatni avion na Karibima; ali se nisu setili da ni simboličan deo bogatstva daruju svom narodu.

Štaviše, njihov osećaj za nacionalno ili nije postojao, ili je bio autošovinistički. „Jedna reč Miroslava Miškovića bila je dovoljna da se ne izvrši latinizacija srpske trgovine. Jedna reč Željka Mitrovića i naša deca bi emisije koje su im namenjene gledala u ćiriličnom ambijentu. Ali, ta reč nije izgovorena“. Zato što su Mišković i Mitrović pre svega bili tajkuni, a na kraju Srbi.

U Srbiji 19. veka nije bilo tako. Kapetan-Miša i Kolarac najpre su bili Srbi, pa tek onda „tajkuni“. I kao što sam napisao u prošlom tekstu, upravo tada je Srbija bila država, a ne teritorija.

Sada našim kapitalistima ne vredi da se žale što im, u sve većoj meri, „kajmak“ kupe stranci. Za njih će biti i gore: jer, u koloniji samo stranci mogu da budu bogati; domaće stanovništvo tu može da dobaci tek do imućnosti batlera.

Batler ili kapetan-Miša – to je izbor pred kojim su članovi „Srpskog poslovnog kluba Privrednik“. A to zapravo znači: Srbin-dobrotvor ili tajkun-parazit.

Zašto se čini kao da naši kapitalisti i dalje uporno hoće da budu samo ovo drugo?

Slobodan Antonić

www.fsksrb.ru