Piše: Bojan Munjin
„Za 85 odsto od ovog broja nema podudarnog DNK ili nema uopšte uzoraka sa kojima bi se mogla vršiti identifikacija. Mislim da ova tema zahteva posebnu zajedničku aktivnost i potragu za srodnicima i rođacima. To znači da se moraju učiniti dostupnim podaci o mestima ekshumacija tela, kako bi se svi uključili u potragu za mogućom rodbinom“
Veran Matić je vrsni beogradski novinar poznat između ostalog i po tome što je osnovao i decenijama vodio utjecajni medij B92, dok je danas predsjednik Asocijacije nezavisnih elektronskih medija u Srbiji i član Stalne radne grupe za sigurnost novinara. Matić je i specijalni izaslanik predsjednika Republike Srbije u Hrvatskoj za rješavanje pitanja nestalih, te dobitnik nagrade Srpskog narodnog vijeća u Zagrebu „Svetozar Pribićević“ za unapređenje hrvatsko srpskih odnosa. S Veranom Matićem razgovaramo o nimalo lakim odnosima između ove dvije zemlje i o naporima da oni budu bolji.
Uključeni ste u rješavanje gorućih pitanja između Srbije i Hrvatske. Kako teče taj proces i kakav je njegov puls i ritam?
Važno je prvo da kažem da nisam deo administracije institucija Srbije i da se ovim poslom bavim jer mi je stalo do poboljšanja odnosa i intenzivnije saradnje između dve zemlje. Učestvovao sam već jednom u pokušaju poboljšanja odnosa u vreme predsednice Kolinde Grabar Kitarović. Mislim da su susreti na vrhu i dogovori koji su tada postizani (Subotička deklaracija), donosili rezultate. Uspostavljanje poverenja je takođe bilo značajno, jer se u međusobnoj direktnoj komunikaciji nastojalo da se preveniraju konfliktne situacije ili njihova eskalacija i da se utiče na retoriku… Nažalost, ubrzo predsednica Kolinda Grabar Kitarović nije više mogla da na takav način participira u komunikaciji i krenulo je zahlađenje odnosa, da bismo bili dovedeni na nivo u kojem se samo razmenjuju diplomatske note, koje često niko i ne prima.
Kako je izgledalo to zahlađenje odnosa?
Negde na početku njegovog mandata, pitao sam predsednika Milanovića oko mogućnosti viđenja sa predsednikom Vučićem. On mi je odgovorio da će biti najkorisnije i za jednog i za drugog da se ne viđaju neko vreme, godinu-dve… Sa druge strane, gomilale su se konfliktne situacije, retorički ispadi, zahlađenje je pravilo negativnu spiralu u odnosima. Čak je i na nivou diplomatskih predstavništava zamrla minimalna komunikacija. Jednom prilikom sam putovao u Zagreb na sastanak sa predsednikom Vlade Republike Hrvatske, Plenkovićem. Želeo sam da mu predstavim moju analizu rešavanja problema nestalih i da predložim neke inicijative. Na pola puta me je prvo zvala premijerka Brnabić, a potom i predsednik Privredne komore Srbije Marko Čadež, da me zamole da pokušam da rešim akutnu pretnju da će biti zatvorena dva granična prelaza za transportni saobraćaj, jer bi to onda izgledalo kao da su uvedene sankcije. S obzirom na permanentnu gužvu, i onda kada su otvoreni svi granični prelazi, ovo ograničenje bi izazvalo kolaps transportnog saobraćaja i bila bi napravljena globalna šteta. Pitao sam zašto ja treba da se time bavim, a oni su rekli: „Pa, ti imaš najbolje odnose.“ Pozvao sam, potom, hrvatskog veleposlanika Biščevića, jer sam razmišljao da bi to bio neki logični put, međutim dobio sam odgovor da nije ni pokušano da se ovo pitanje tako rešava. Zamolio sam onda kabinet predsednika Plenkovića da razgovaramo i o ovoj temi, a zamolio sam to isto i potpredsednika vlade Božinovića. Uspeli smo da postignemo dogovor i ovaj problem je rešen u narednim danima. Dakle, jedno uobičajeno svakodnevno pitanje nije moglo da bude efikasno rešeno regularnim putem, preko diplomatskih predstavništava, ili između nadležnih ministarstava, već ovakvom prečicom. Mogu da kažem da početkom ove godine imamo neke pozitivne inicijative od strane predsednika Vučića o odmrzavanju odnosa, neke susrete ministara na marginama različitih događaja nacionalnih manjina: dogovoreno je pravljenje preseka stanja u odnosima, dokle su stigle u radu radne grupe formirane pre desetak godina, koje sigurno pola tog mandata nisu radile… Iako sve ide sporo, u svakom slučaju je sada mnogo bolje nego dok odmrzavanje nije počelo.
Zajednički projekti
Koji bi bio red racionalnih koraka da bi odnosi između ove dvije zemlje u budućnosti bili bolji?
Veliki problem je nepoverenje. Poverenje se stiče najbolje u praksi, na primerima, gestovima… I mislim da ih je premalo. Tu prvenstveno mislim na iskazivanje poštovanja, npr. prema impozantnom evropskom napretku Hrvatske i pokazivanju želje da se taj talas evropeizacije prelije i na druge prostore regiona, na Srbiju, Bosnu i Hercegovinu i ostale zemlje. Da se inicijativom Otvoreni Balkan krene u susret tom talasu i da to postane jednistven proces bržih evropskih integracija. Nadalje, zajedničke komemoracije u Hrvatskoj pokazale su kako se moramo odnositi prema žrtvama ratova, prema pitanjima nestalih… Moramo što je moguće više zajedno pokazivati pijetet prema svim žrtvama i činiti zajedno sve što je moguće da se rane zacele, da učinimo za porodice žrtava sve što je moguće da se umanji patnja i omogući dostojan život. Otvaranje prostora, intenzivnih inicijativa razmene mladih, zajedničkih projekata, od sportskih do univerzitetskih, bio bi veliki korak na pacifikovanju vladavine najgorih stereotipa jednih o drugima. Nemačko-francuska fondacija za razmenu mladih do danas je razmenila više od devet miliona mladih.
Potencijalne mogućnosti dakle ipak postoje…
Zajednički fondovi za prekograničnu saradnju bili bi vrlo korisni i pomogli bi bolji život i saradnju građana obe zemlje uz granicu. Strateški zajednički projekti, kao što je obnova transevropskog koridora, pruge Zagreb–Beograd, bitno bi uticalo na međudržavni saobraćaj, ali i na evropski transport. Čišćenje plovnog puta i jačanje tog saobraćaja na Savi, od Slavonskog Broda ka Crnom moru, svima bi pomoglo. Isto i jačanje transporta na Dunavu…
Ministarstvo za evropske integracije u Srbiji zainteresovano je za svaku vrstu pomoći Vlade Republike Hrvatske u procesu pridruživanja Evropi. Sporazum o tome i plan komunikacije na tom nivou, činili bi put Srbije ka Evropi efikasnijim. Mislim da je to važno i za odnose dve zemlje.
Kakva je današnja situacija u potrazi za nestalima u ratovima devedesetih?
Nažalost, u dugom vremenskom periodu, ovde nema bitnijih pomaka. Mislim da način rada, sa dopisivanjima dve komisije i povremenim sastancima, ne daje potrebne rezultate. U mrtvačnicama u Hrvatskoj ima 854 ekshumiranih tela, još uvek neidentifikovanih. Za 85 odsto od ovog broja nema podudarnog DNK ili nema uopšte uzoraka sa kojima bi se mogla vršiti identifikacija. Mislim da ova tema zahteva posebnu zajedničku aktivnost i potragu za srodnicima i rođacima. To znači da se moraju učiniti dostupnim podaci o mestima ekshumacija tela, kako bi se svi uključili u potragu za mogućom rodbinom. Takođe bi bilo vredno uključivanje i Međunarodne komisije za nestala lica, koja je u Bosni i Hercegovini napravila značajne rezultate u identifikaciji i poseduje velike baze podataka i kapacitete. Potom, mislim da bi potraga za nestalima morala da se radi zajednički, posebni timovi za Vukovar i okolinu, druga za Oluju, i tako dalje. Potraga za nestalima je urgentna tema. Nedavno mi je gradonačelnik jednog mesta u Hrvatskoj rekao da, uskoro, ova tema neće nikoga zanimati, jer te krajeve vrlo brzo napušta stanovništvo trbuhom za kruhom. Kaže, samo iz našeg mesta ima sto porodica samo na Islandu… Verujem da bi se udruženim snagama i poverenjem mogao bitno smanjiti broj nestalih.
Bili ste specijalni izaslanik predsjednika Srbije za Vukovar. Godinama se činilo da taj grad nikako da izađe iz sjenke sumorne prošlosti. Kakve su i kolike šanse danas da se njegovi građani okrenu prema budućnosti?
Kada sam pričao o potrebi osnivanja fondacije za razmenu mladih, jedan prijatelj u Zagrebu rekao mi je da bi bilo idealno da sedište fondacije bude na Šarengradskoj adi. Dakle, bilo bi značajno da nerešive probleme učinimo rešivim, kroz ovakve projekte koji su dugoročno važni. Bio sam u jednoj modernoj fabrici za reciklažu u predgrađu Osijeka u kojoj rade i Hrvati i Srbi, deo sirovina se uvozi i iz Srbije, a svi proizvodi se izvoze u Evropu. Jedna informatička kompanija u vlasništvu mladih preduzetnika iz Osijeka i Novog Sada doživela je veliki poslovni uspeh, a saradnja je ostvarena bez ikakve rezervisanosti koju često uslovljavaju dnevnopolitičke retorike. Za Vukovar bi bilo važno težiti zajedničkim komemorativnim praksama i zajedničkim žaljenjem, sa pažljivim odnosom prema utvrđivanju činjenica iz prošlosti, na način da one ne remete procese pronalaženja nestalih i prakse zajedničkog sećanja.
Demistifikovanje stereotipa
Ono što se događalo devedesetih i dalje postoji kao mutni talog u svijesti građana na čitavom južnoslavenskom prostoru, uz, reklo bi se, tihi građanski rat svih sa svima. Kakve su šanse da se o tim događajima stvori imalo jasnija i po ljude otrežnjujuća javna slika?
Stvoreno je toliko žarišta i problema da se čini da je apsolutno nemoguće bilo šta uraditi, čak, što je još gore, da spirala zla i dalje guta sve pred sobom i svakim danom čini prostor sve toksičnijim. Nove generacije dolaze sa integrisanim stereotipima o drugima, čak i bez ikakvog znanja o uzrocima iz devedesetih, ili sa nepromenjivim činjenicama, zasnovanim na snažnim revizionističkim uporištima. Zbog toga mislim da je jedini lek međusobno upoznavanje i aktivnosti kroz koje će se demistifikovati stereotipi i srušiti predrasude. Paralelno, kultura mira i suživota morala bi da zauzme centralno mesto u porodičnom vaspitanju, i drugim oblicima obrazovanja – od jaslica, obdaništa, preko osnovne škole i sa puno vannastavnih aktivnosti koje će praviti empatične, radoznale, humane, društveno odgovorne, inovativne ljude…
Naravno, sve je to preteško, uz industrije zavisnosti koje nas okivaju kao neke moderne robove, ali ne verujem u jednostavna rešenja, kao što mogu da izgledaju mantre o tome da ako se samo suočimo sa zlom, teškom prošlošću, da će sve doći na svoje mesto. Neće. Naši problemi su mnogo širi i treba ih rešavati dubljim zahvatima.
Novi teški izazovi se danas prisutni i na regionalnom i na globalnom planu. Gdje se u svemu tome nalazi Srbija i kako bi ona trebala da se pozicionira?
Srbija mora da nađe svoju dušu, kako bi to, patetično, moglo da se kaže. Da se preispita i vidi sama sa sobom kako da postane zemlja koja će biti solidni partner u razvoju regiona i sveta uopšte. Zemlja na koju se može računati. Pozicioniranje kao lidera, u smislu snage, veličine, naoružanja, hrabrosti i junaštva, ili pak, kao najveće žrtve je potpuno pogrešno, ne može da donese ništa dobro. Srbija bi svoje resurse trebalo da iskoristi za obrazovanje, stvaranje društva inovacija, ekonomija za budućnost… Da nastoji da privuče one mlade, pametne i potom uspešne, sada na Zapadu (od devedesetih, nekoliko stotina hiljada mladih ljudi je otišlo i odlazi), da ih privuče poslovnim mogućnostima i inicijativama. Primer Izraela na tu temu može biti neki mogući pravac… Da sam predsednik vlade, napravio bih antologiju uspešnih projekata iz celog sveta, u svim oblastima, i nastojao bih da ih primenim na domaćem terenu, na način na koji bi to bilo moguće, sa svim specifičnostima i evolutivnim dogradnjama.
Kada biste se osvrnuli na vlastiti profesionalni put, od osnivača radija i televizije B92 prije više od tri decenije do danas, šta biste rekli?
Vodio sam trideset godina jedan od najboljih medija, koji je bio i pokret, i misija i agregator i umreživač. Jedinstven medij, ne samo zbog nas koji smo u njemu radili, već zbog slobode koju smo osvojili, i dali jedni drugima. Sloboda je rodila hrabrost, kreativnost, inovativnost, otpornost, upornost, nepokolebljivost, neuništivost. Četiri puta smo bili zabranjivani, a dva puta nam je sve oduzimano, pa smo kretali od početka. Nikada nam nije palo na pamet da pomislimo da možda treba da se bavimo nekim drugim poslom. Danas razmišljam o tome zašto nema neke nove mlade ekipe kao što smo mi bili 1989. godine, da pokrene nešto slično, sada sa mnogo više mogućnosti, kada je reč o tehnološkom napretku. Možda bi to bio neki novi izazov i za nas iz tog vremena. Sada se mnogo više bavim direktnim akcijama, bilo da je reč o slobodi govora, medija, borbi protiv nasilja nad novinarima, organizovanjem humanitarnih i drugih akcija. Uglavnom, vrlo teškim pitanjima, kojima malo ljudi želi da se bavi.
Kada bi ovaj tekst bio namjenjen nekom neupućenom “ marsovcu „, mozda bi i imao nekog smisla. Ovako se moraju postaviti mnoga pitanja da bi se išta razumijelo. Kao prvo, koncept koji iskazuje Veran Matić je krajnje upitan, da ne kazem nerealan. On , koncept odnosa Srbije i Hrvatske, postavlja kao odnos dvije strane, koje ništa jedna o drugoj ne znaju, a obadvije strane imaju silnu volju za suradnjem, pa je potrebno “ samo “ organizirati tu saradnju na svim poljima i svim nivoima. Koliko je to nerealno, dovoljno se moze razumjeti iz nekoliko ogoljelih činjenica, koje bi čak i za Matića bilo nemoguće demantirati. Koliko je Srba protjerano iz Hrvatske krajem rata 1995 ?? Šta se desilo i šta se dešava sa njihovom imovinom ?? Koliko je Hrvatska opstruirala i danas opstruira povratak i ljudi i imovine. Koliko mladih ljudi je bilo uhapšeno na granici ….kao “ učesnici u pobuni “ …….. pa se ispostavilo da su u toku rata imali 8 …….10 ……..ili 12 godina……. Zadrzavani u zatvoru a potom puštani ??? Kakav tretman imaju ono malo preostalih Srba u Hrvatskoj ?? Odličan primjer je Vukovar, gdje su do ove godine lupali čekićem ćirilične table na drzavnim ustanovama, a ove godine su objavili da po zakonu nema potrebe za ćiriličnim tablama , jer je broj Srba toliko mali, da ih zakon na to ne obavezuje više……..Govorim o gradu u kojem su prije rata SRBI bili apsolutna većina !! Kako vidi Matić stvari, moze se identificirati, po njegovom stavu o “ bezalternativnom ulasku u E U “ …….On o uniji piše kao o “ carstvu nebeskom “ …….. pravednoj, poštenoj, pozeljnoj……… Da li on uopšte zna kako se ta EU odnosi prema Srbiji ?? Da li on ima pojma , koliko gradjana Srbije , NE zele da se pridruze uniji.
Zašto …i pod kojim uslovimabi to bilo prihvatljivo? Da li on moze poimati, da i Srbija mora imati UVJETE koje EU mora ispuniti, a ne samo da EU postavlja uvjete ( što je u redu, za obadvije strane )?
U Hrvatskoj postoje lokacije, za koje SRBI precizno znaju da su pokopani ubijeni SRBI, ali im drzava Hrvatska ne dozvoljava pristup…….. Inače se zna ,da je drzava Hrvatska potpuno zapustila i gotovo uništila vlastitu ZELJEZNICU, tako da i ta ideja o suradnji po tom pitanju je deplasirana !
Stvarno neznam o čemu priča Veran Matić ???