Ne može pogubljenje jednog čoveka da bude tema za jedan dan. Na to oni računaju. Da se razvodni, razbljutavi, izliže. Da se fokus prebacuje na crnog đavola. Da se igra opasna igra koja može da ima nesagledive posledice. Da bude važniji venac koji se polaže nego onaj mučenički oko glave žrtve. Da se stvara strah koji će zamagliti istinu. Da se relativizuje sve do besmisla.
Ne može zbog hrabrih žena kosovskih koje su se usudile da progovore u javnosti o užasnim okolnostima koje su prethodile užasnom događaju. Njima je potrebna zaštita. Ne može zbog brojnih svedočenja samog Olivera Ivanovića koja ovih dana kruže internetom.
Ne može da ne bude to više naša stvar. Država je dužna da reaguje. Da proveri svako izgovoreno ime, u svakom kontekstu. Da ispita veze lokalnih političara ali i državnih činovnika sa ljudima koji se pominju u kontekstu kriminala.
Crna sam čitave nedelje i neću biti svetlija.
Udeo u stradanju svakog nevinog čoveka ima javnost. I to ogromnu. Ignorisanje, jer nije u mojoj kući je saučesnik u svakom zločinu. Ovih dana čitam razne stvari i shvatam koliko mnogo ljudi nema uopšte predstavu šta se na samo 120 kilometara odavde dešava već godinama. A to o čemu Rada, Ksenija, Tanja ovih dana pričaju nije ograničeno samo na sever Kosova. To je itekako povezano sa čitavom zemljom. Nisu loši momci sa bejzbolkama pali s Marsa tamo pa ne mrdaju. Tamo im je dobro jer je okruženje idealno, anarhično. Dvovlašće, a bezvlašće.
Sasvim izolovano, ali oni rade i ovde, prolazite pored njih. Niču pored glasačkih kutija. 5200 dana života sam provela na Kosovu. Poznajem taj mentalitet prilično dobro.
I tamošnji ljudi, pogotovo ovi koji su opstali i ostali nisu kukavice kako ovih dana često vidim da pišu mnogi gnevno. Ali su izolovani. Svesni da su ostavljeni sami sebi. Svesni i toga da šta god da im se dogodi, to neće biti vest. A može da se desi svašta.Zato i gledaju u državu kao u apstraktno svetlašce a znaju da im je maćeha. Bezvezno je i nefer očekivati da se izbore sa zlom, kada ga mi ovde uzgajamo.
Duga je, preduga to priča. Slojevita i nije za jednokratnu upotrebu. Ko pokuša da podeli bilo šta vezano za SNS sektu ili bilo šta što relativizuje ovaj zločin – obrisaću ga da ne trepnem. Ko je i sam deo te sekte, ako je mazohista neka sedi i ćuti kao miš, jer ću pisati i dalje sve što mi padne na um. I neka zna da ga smatram saučesnikom i krivcem za sve što se desilo i za ono što se kao posledica narastajućeg ludila tek može desiti. Doći će dan kada ćete se stideti zbog svega ovog.
A ima nas koji ćemo vas podsećati na bestidni linč čoveka koga sam imala privilegiju da upoznam i koji je bio najzdravija kombinacija demokratskih načela i ljubavi prema sopstvenom narodu bez mržnje prema drugima, koji je bio slobodan, pa zašto da ne kažem i to – koji je bio najveći dasa kosovski, elokventan, obrazovan i lep. Jedan od retkih zbog kog sam osećala ponos kad uđe u kosovsku skupštinu i sa govornice progovori na tri jezika, jedan od retkih koji bi pravo sa puta došao u gluvo doba noći do nekakve Cocine kafane da ga snimim jer mi je obećao i koji bi pozvao da pita kako smo se do Gračanice vratile.
I kome dugujem do neba zahvalnost jer me je poštedeo stida pred strancima kada sam pokušavala da negde prebacim Dositejev spomenik, koji sam iz đubrišta izvadila a koji niko nije želeo ni da pričuva, što je za neku drugu priču.
U neslobodna vremena lekovito je biti slobodan.
Ivana Petrović, novinarka City radija
gradjanin.rs
Lepo receno,i ja sam,bolesno neizleciv od tog ludila.