U početku bi poklon

4
206

Verovatno ste i vi kao i ja mnogo puta čuli, u raznim slavskim i kafanskim raspravama ( na žalost slične stavove su zastupali i neki naši visoki oficiri) da nema svrhe da stvaramo jednu eskadrilu modernih lovaca MIG-29, jer je to „ništa“ u poređenju sa mogućim neprijateljem. Sada i najmalodušniji čovek vidi da je takav stav bio ( i ostao) pogrešan. O tome govori ovaj tekst.

Specijalne jedinice albanskih oružanih snaga su zaposele prelaze Jarinje i Brnjak. Kako saznajemo iz izveštaja sa više od 20 oklopnih vozila. I kada se činilo da je to neka ozbiljna sila, iznad glava su ih nadelteli naši helikopteri MI-35.

Narednog dana je KFOR podigao svoje helikoptere, a onda su taj deo naše teritorije nadleteli naši avioni MIG- 29. NATO dalje nema odgovor. Evo o čemu je reč.

Podgli smo tri helikoptera MI-35, ali u realnom sukobu, ako bi ga albanska strana isprovocirala ( do sukoba nikako drugačije i ne može da dođe), samo jedan takav helikopter bi u jednom borbenom zadatku ( jednim poletanjem) uništio sva oklopna vozila albnaskih specijalnih jedinica i većinu njihovog ukupnog sastava. Vojna snaga samo jednog takvog helikoptera je veća, po svim karakteristikama, od cele njihove jedinice.

Za helikoptere bi naravno bio veliki problem ukoliko bi NATO/KFOR upotrebili svoje lovce tipa F-16 ili neke slične. Ali, kao prvo, oni na KiM uopšte nemaju takve letilice, a drugo i to je najvažnije, njima bi se suprotstavili naši migovi. Po doktrini NATO, protivnik bi morao da pošalje preko 30 svojih lovaca, da bi uopšte rizikovali sukob na nebu. Ali su onda oni, kao masovni nalet, veoma veliki cilj za naše nove sisteme PVO. U sadejstvu PVO i zatim naših lovaca, verovatno se niko od tih tridesetak aviona neprijatelja ne bi vartio u bazu iz koje je poleteo. Da ne govorimo o tome da bi opet trebalo da se angažuje Aviano u Italiji, pa nosač aviona itd. A jedinica ROSU bi bila zbrisana u svakom slučaju.

Da Vas podsetimo:  Kako je Novak Đoković postao Srbenda

Moje je mišljenje da se danas SAD i NATO ne bi mogli upustiti u novu avanturu, neposredno posle debakla u Avganistanu, ni za mnogo veće interese nego što su Kurtijeve tablice

I sve to zbog čega- zato da bi Kurti isterao svoju opsesiju registarskim tablicama. Ne postoji ni promil verovatnoće da bi se iko upuštao u takvu avanturu za tako besmislenu stvar.

Eskadrila modernizovanih MIG-29 je od izuzetnog značaja za stabilnost Srbije i odvraćanje najagresivnijih neprijatelja od pomisli da mogu napasti Srbiju. I to je samo primer da treba zaokružiti modernizaciju naše vojske. Ima tu još mnogo posla. I u pogledu ulaganja i snaženja pratećih službi koje omogućavaju da ti avioni i naši piloti u njima izvuku maksimum mogućeg iz tih letilica, i u zaokruživanju PVO sistema, i u rešavanju položaja oficira i podoficira tako da ne napuštaju Vojsku Srbije i u uvođenju obaveznog vojnog roka itd. Međutim, tek sa modernom i snažnom vojskom Srbija može da ostvaruje druge stvoje strateške interese i tek tada njena diplomatija može da postigne optimalne rezultate.

Posle mnogo nećkanja i odugovlačenja, prelomna tačka je bila kada je predsednik Rusije u neposrednom razgovoru sa Vučićem rekao da će Rusija pokloniti avione Srbiji. Takva ponuda se nije mogla odbiti.

Iz te početne inicijative sada smo formirali jednu kompletnu eskadrilu modernizovanih MIG-29. I sada je to ne samo vojna, nego geopolitička nova činjenica. Koja u realnom vremenu i prostoru pokazuje da Srbija može da nadleti agresora na severu KiM sa jasnom pretnjom da će biti uništeni ako izazovu oružani sukob, a da protiv takvog poteza Srbije pokrovitelji agresivne albnakse politike nemaju odgovor.

Uz to, takođe svojevrsni odgovor je stigao iz sasvim drugog pravca, u jasnoj izjavi Rusije da se postupci Albanaca moraju osuditi kao vrsta agresije.

Da Vas podsetimo:  „KUD NESTADE ONOG NARODA“: Nova knjiga urednika „Iskre“ novinara Zorana Šaponjića

Naša je sreća što protivnici nisu razumeli značaj jačanja naše vojske, koja je suštinski dobila na ubrzanju od navedenog poklona. Dalji naš put razvoja je u tom pogledu jasan, samo treba nastaviti odlučnim koracima. I protivnici će ostati negde iza nas. U zaboravu nebitnog

autor:Branko Pavlović

http://www.nspm.rs/

4 KOMENTARA

  1. Nisam vojni analitičar ali sam služio u JNA tako se bar ranije govorilo. Trebaju nam raketni sistemi s 400 i onda bi se svako zapitao da li bi nas napao. Zašto bi naši piloti ginuli. Rakete resavaju sve. Čim se njihovi piloti vraćaju u sanducima onda je to druga priča. Da li je to stvarno toliko skupo? Uvozimo manje banana i eto s 400. Ili menjajmo banane za s 400. Malo sale nije na odmet. 1999. godine poginuo mi je drug Lajcak Robert na zastarelom raketnom sistemu negde u Vojvodini. Priča mi vise nije ni malo šaljiva. Poginuo je kao heroj u nekoj kanti od sistema. Nije trebao. Slava mu kao i svim našim herojima…..

  2. U početku, kad videh naslov – „U početku bi poklon“, pomislih da je u pitanju neka ironija, sarkazam … kad ono ozbiljna faca autora, još ozbiljnija tema, a u razradi svašta. Branka Pavlovića se sećam – pravnik, analize uglavnom ekonomsko pravnog karaktera, privatizacija, konsultant … a sad – vojno politički analitičar, tako reći strateg …, a povodom aktuelnih dešavanja na kosovskoj granici. A šta ako neko od ovih naših novih vojnih stratega istog kalibra i naravi to ozbiljno shvati, pa umisli da će Evropa i Amerika, sa sve NATO-om, sad tri puta da razmisle pre nego što se upuste u neki novi Rambuje i sukobe sa tom novom vojnom silom na Balkanu. Kolega Pavloviću ako, nedaj bože, do toga dođe bilo bi pošteno da vas lično vidim na nekim novim Košarama – U tom slučaju, eto i mene tamo. Probajte sa nekom novom temom. Eto oblast baleta nije baš nešto pokrivena. Može da vam se posreći, pa postanete i direktor baleta.

    • Sve što ste napisali, blaćenje je autora.
      Sam tekst gotovo da niste nigdje spomenuli, a ono što bi se moglo povezati sa tekstom ( pratnja novim Rambuje) je besmisleno. Geopolitička situacija i odnos snaga svjetskih sila danas i onda kada se desio “ Rambuje”
      su bitno drugačija, tačnije, neusporediva.
      Bilo bi interesantno pročitati kritiku ovog
      teksta, kada bi se posvjetili samom tekstu, a ne biografiji autora, i neumjesnim , potcjjenjivačkim i uvredljivim savjetima o čemu bi Pavlović trebao i mogao da piše, koji ne kazuju ništa o autoru, već razotkriva Vas samoga!!

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime