Tragična je zaista neobaveštenost, tragično neznanje, još tragičnija, rekao bih, i nedobronamernost, nekih srpskih „novinara“, „vojnih eksperata“, „profesionalaca“, upregnutih u kola NATO propagande koja se uveliko približavaju granicama Rusije! Neobaveštenost, neznanje koji idu do granica smejurije, do granica ludila! Pa, pobogu kolege, razumljivo je da je propaganda – propaganda, da je u propagandi sve dozvoljeno, ali, činjenice su činjenice uvaženi kolege, ili je NATO propagandistima sve dozvoljeno?
Čitam jutros i krstim se. Na jednom beogradskom portalu koji od osnivanja pledira da je dežurna savest profesije, savest Srbije, strogi moralni stražar, bastion profesionalnosti, vidim, a ne verujem očima, piše kako se „na slikama objavljenim 27. januara vidi kako ruski vojnici učestvuju u vojnim vežbama u Rostovu, na istoku Ukrajine“!
Ruski vojnici vežbaju u Rostovu, na istoku Ukrajine!?!
Rusi, dakle, ne samo da se spremaju za invaziju na Ukrajinu, oni su već u Ukrajini, i ne samo da su pokorili Ukrajince, nego tamo već uveliko vežbaju! U sred Rostova!
Ili su, Ukrajinci, u međuvremenu, a mi nismo obavešteni, anektirali Rostov sa sve Donom?
E, svašta!
Koliko znam, Rostov je bio i ostao na Donu, u Rusiji. U sred Rusije, ima još jedan Rostov u centralnoj Rusiji, severo-istočno od Moskve, zovu ga i Rostov Veliki, deo ruskog „zlatnog prstena“, znam bio sam, gledao. Za Rostov na istoku Ukrajine, oprostite mi na neznanju, pa da još u njemu vežbaju Ruski vojnici, nisam čuo.
Šta još javljaju beogradski znalci ukrajinskog pitanja?
Pored ostalog i da Rusi još nisu prebacili specijalne timove za napad na Ukrajinu, ali zato na granicu „dovoze zalihe krvi i drugu medicinsku opremu potrebnu za lečenje povređenih (!?!) i da bi i to moglo da bude pokazatelj spremnosti za napad!
Ura!
Kakva obaveštenosti. Bili, videli svojim očima pa sad opisuju kako Rusi dovlaće zalihe krvi na granicu.
A samo par dana ranije, na istom portalu srceparajuća priča, rasplakao sam se od žalosti, kakako ukrajinske domaćice, majke četvoro dece koju su ostavile da ih gaje ukućani, spremno, sa snajperima čekaju pokvarene ruske okupatore! Vire preko nišana iz kuhinje i čekaju baćuške.
Koliko tuge u jednom tekstu ali, koliko i hrabrosti, spremnosti na otpor jadnih Ukrajinaca i Ukrajinki. Da uzme čovek snajper i zapuca pravo u Kijev!
U pravoj navali tekstova, beogradski novinari, eksperti za Ukrajinu javljaju i da je poznat plan napada, Rusi će napasti za 175.000 vojnika, „ruske snage infiltriraće se duboko u Ukrajinu sa severa, istoka i juga“, a „ako do invazije dođe, biće daleko krvavija od operacija zauzimanja Krima“, „upozorili su agenti ukrajinske službe“!
Ura za obaveštenost! Ura za veze beogradskih medija sa agentima ukrajinske službe koji im iz prve ruke prenose informacije!
To što u „operaciji zauzimanja Krima“ nije prolivena ni kap krvi, nema veze, ovo sad ima da bude daleko krvavije!
I tako, dok u „Rostovu, na istoku Ukrajine, vredno vežba ruska vojska“, u Beogradu još vrednije radi propagandna mašinerija. Da srpske domaćice kraj šporeta plaču dok gledaju ukrajinske domaćice kako sa snajperima, u kuhinji, čekaju odvratne Ruse.
Ali, drugovi progandisti, gospodo iz NATO, srpski znalci i profesionalci, može li to malo suptilnije, malo obaveštenije, sa malo više znanja geografije? Pa, majku mu, postoje zemljopisne karte, na njima je lako proveriti da Rostov nije u Ukrajini.
To što je osiromašeni uranijum lekovit, to što smo sami krivi što nas je NATO bombardovao 88 dana, to što smo najgori narod na svetu, mi i Rusi, to je u redu, ali, aman za aman, Rostov je u Rusiji!
I, da, postoji i jedan roman, zove se „Tihi Don“, u njemu se Rostov pominje više puta, napisao ga je Mihail Šolohov, preveden je i na srpski. Šolohov je dobio i Nobelovu nagradu za ovaj roman, istu onu za koju su ove godine nominovani i Greta Tunberg i NATO i Navaljni, i Svetlana Tihanovska.
Nego, nešto razmišljam, kad mogu Greta i NATO i Navaljni i Tihanovska da budu nominovani za Nobelovu nagradu, može i Rostov da bude na istoku Ukrajine! A ko još u ova vremena kad Rusi samo što nisu napali, ima vremena da čita Šolohova?
autor:Zoran Šaponjić
