„…Kada Srbin, koji je vaspitan u rusofilskom duhu i naučen da voli Rusiju, a zapravo ne zna ništa o njoj, dođe u Rusku Federaciju na privremeni rad, on po pravilu doživljava kulturni šok. To što on ovde vidi nimalo ne liči na ono na šta je navikao od detinjstva. On očekuje da je Rusija ista kao Srbija, samo mnogo veća. Umesto toga, on vidi hladnu severnu zemlju gde u ogromnoj Moskvi, kao u Vavilonu, žive ljudi izmučeni lošom klimom, stalno nekuda žure i nimalo ih nije briga za njega, jadnika. Niko od njih ga ne smatra svojim bratom i ne dočekuje ga raširenih ruku. Ne kaže: „O, dragi naš Srbine, kako ti se radujemo.“ Niko mu se ne raduje. Nikoga nije briga za njega.
…Ruski „prijatelji Srbije“ dolaze u Beograd i poklanjaju svojim srpskim kolegama balalajku (to se stvarno dogodilo!), a ovi dolaze u Moskvu i poklanjaju ruskim prijateljima srpske gusle (iako su one u stvari crnogorske). S takvim „prijateljstvom“ treba već jednom završiti. Od tih balalajki nikome nije ni vruće, ni hladno. Ovo nije surova kritika, nego konstatacija činjenice. “
dr Nikita Bondarev, rukovodilac Balkanskog odeljenja Ruskog Instituta za strateška istraživanja
Ovaj svet je sastavljen od velikih sila i većih, manjih i malih zemalja koje su pod otvorenim ili latentnim uticajem velikih.
Tu je, naravno, i Evropska unija, ali, iskreno, još se ne zna šta je taj entitet zapravo, osim što se i golim okom uočava da je pod uticajem jedne od velikih sila, Amerike.
Rusija je velika sila: jedina na koju se možemo koliko toliko i samo ponekad osloniti. Sve ostalo su bajke.
Amerika je takođe velika sila na koju bi onoliki da se oslone, ali ona se, logično, izmiče, kad joj to ne odgovara, a najčešće joj ne odgovara, a primiče takođe kad njoj odgovara. I onda izmakne. Ovaj scenario je viđen toliko puta.
U svakom slučaju, nećemo, kao aktuelne srpske vlasti ili „vlasti“, uskoro će se videti, pričati anahrone bajke o „našim američkim, nemačkim itd. prijateljima“.
Preskočićemo i rusofilske bajke.
Držaćemo se stvarnosti, a ona kaže:
„U se, u svoje kljuse i, ponekad, u Ruse!“
Smešno je, čak apsurdno, da , kao oni koji pretenduju da se dohvate i državničkog posla, bilo kojoj sili zameramo što se ovako ili onako ponaša.
Sile imaju svoje kodekse ponašanja, i, ostajući sile, ne mogu da ih napuste.
To ne znači da smo u obavezi da silama pevamo hvalospeve.
To one same rade, nekad neka bolje, druga gore.
Valja nam uočiti koliko mi, unutar prostora kojim vladaju sile, imamo prostora za sebe i svoje namere, a naše su obnova i razvoj zapuštene domaće privrede.
Glavno pitanje nije koliko će nam u tome koja sila pomoći, a raspon te pomoći se kreće od njenog potpunog odsustva do prećutne saglasnosti, i da li će nam, koliko i zašto ijedna sila ( a pre svega Rusija i Amerika) u ostvarenju naših namera odmagati ili nas čak u tome i sputavati, pa i sprečavati?
Mi smo mala zemlja, koja, čak i da ima najnapredniju ekonomiju (a naravno da nema, pa je, ni kada stvari postavimo na zdrave noge, neće imati) ne može ni na koji način konkurisati nijednoj velikoj sili.
Stvari mogu da idu samo obrnuto: da velike sile ugrožavaju naše interese, pa se to i događalo, a naročito kad su u pitanju zapadne sile, mada ni Rusija nije potpuno lišena takvih tendencija, bar u oblastima koje nju interesuju.
Možemo li mi tu nešto? Jedva išta.
Primera radi, entitet koji je dobio ime Republika Kosovo i koji je nastao na našoj teritoriji, što ne znači da je i naš, nastao je uz podršku zapadnih sila, pre svega Amerike i uz odsustvo adekvatne reakcije Rusije. Doduše, to nereagovanje je adekvatno sa stanovišta Rusije, kao velike sile, a da li se to nama sviđa ili ne, potpuno je nevažno.
Mi moramo uvažiti nastalo stanje stvari, ali ne moramo priznavati pomenuti entitet, a odnose sa njim imati uz posredovanje velikih, koji su mandat za to sada dali Evropskoj uniji.
Otud i „briselski sporazumi“.
(Uzgred, ko misli da je Evropskoj uniji mandat za posredovanje dala samo Amerika, neka se, čisto iz radoznalosti, upita: a zašto Rusija u Savetu bezbednosti na to nije stavila veto, kao što ume i kao što je nedavno učinila. Mi, naravno, ne zameramo ni Americi, a kamoli Rusiji na koju s e ponekad možemo i osloniti. Imamo preča posla. A sa silama će stvari rasplesti isto sila, možda čak ona najveća za koju se kaže da „silu ne voli“: Sila Boga ne moli, a Bog silu ne voli.)
Mi ćemo morati da, kao Japanci posle Drugog rata i Hirošime, promenimo pravac svog kretanja, da prestanemo da pričamo i zapadofilske i rusofilske bajke, a ovde se, u poslednjih stotinak godina, napričalo i jednih i drugih, i preći na pričanje svoje realne priče i na , istu takvu, realnu delatnost.
Naš predlog je orijentisanje na obnovu i razvoj gotovo uništene domaće privrede, uz neophodnu, našim uslovima primerenu, korekciju političkog sistema, koji bi, u osnovi zadržao demokratsku tekovinu da većina odlučuje, ali pre svega o vrsti sistema u kojem će živeti, ali bismo, zbog svih loših posledica postojećeg partokratskog sistema, sprečili mogućnost da u izvršnu vlast ponovo mogu doći i oni koji nemaju odgovarajuće znanje i sposobnost.
To je prvi, nezaobilazan korak u ostvarenju glavnog cilja: obnove i razvoja domaće ekonomije, što će, logično, dovesti do stvaranja uslova za siguran opstanak i pristojan život državljana, odnosno građana Srbije.
Asocijacija Restruktura
