U selu Šilopaj (opština Gornji Milanovac) 20 godina nije bila rođena nijedna beba. Sve do pre pet godina kada su u selo počeli da se doseljavaju stanovnici, pre svega mladi bračni parovi iz Beograda, Vojvodine ali i Moskve.
Danas selo ima preko 30-oro dece, ali nema školu i put, a po svemu sudeći ni razumevanje lokalne vlasti koja bi im pomogla u rešavanju problema.
Anastasija Antonjinka i njen suprug došli su u Šilopaj pre dve godine. Rade putem interneta i za sada imaju dvoje dece.
— Živela sam u Rusiji, u Moskvi. Ovde živim u selu, sviđa mi se selo, srpski ljudi, lepa je klima. Naša deca su mala, ali želimo da se sredi put i da se uvede prevoz. Teško je otići do Milanovca. Imamo problem sa vodom, učimo o poljoprivredi — kaže Antonjinka na lošem srpskom jeziku.
Pre njih ovo živopisno selo u Šumadiji koje gleda ka Rudniku kao svoj novi dom izabrali su i mladi bračni parovi iz Beograda, Vojvodine, Albanije… Zahvaljujući njima, selo koje je bilo pred izumiranjem, ponovo je oživelo, pa danas ima preko 30-oro dece. I eto ga problem, selo nema školu.
— Došao sam pre osam godina. Tu sam sa suprugom i dvoje dece. Bavimo se poljoprivredom, stočarstvom. Imamo 100 ovaca, goveda, oko 70-80 svinja. Ovde je život bio zamro, preko 20 godina nije se rodila nijedna beba. Sada se situacija promenila, imamo dece, imamo ljude koji su zainteresovani da žive u regiji, ali je potreban minimum uslova da bi život bio moguć. Imamo problem sa putem. Ako niste dostupni ne možete očekivati bilo šta. Put je uređen do pola. Da bi ljudi mogli da žive i opstanu potrebno je obnoviti školu, otvoriti bar to jedno odeljenje, da se napravi neki minimum uslova da deca krenu u školu da bi mi mogli da obavljamo svakodnevne radne aktivnosti — smatra Milan Belić, koji je živeo u Vojvodini i u Grčkoj.
Škola u Šilopaju je zatvorena 1994. godine, a pre toga je imala oko 300 đaka i dve zgrade koje danas propadaju. Sada su roditelji prinuđeni da decu voze u desetak kilometara udaljene Ugrinovce i to po lošem putu.
— Doselila sam se u Šilopaj prošle godine. Izabrala sam ovo selo prvenstveno jer ovde ima dosta dece i zato što je najlepši kraj u Srbiji. Bilo je lako napustiti Beograd, s obzirom na situaciju u gradovima. Ovde nam je lepo, uživamo, bašta, priroda, prijatelji. Učimo o poljoprivredi, o stočarstvu, pa polako. Problem je prvenstveno put i škola. Škola se odavde nalazi na osam kilometara na Ibarskoj magistrali i najveći problem je put koji su počeli prošle godine da asfaltiraju, međutim, odustali su iz nepoznatih razloga. To nam je najveći problem, a nemamo ni organizovan prevoz dece. Decu smo mi vozili, skupljali su se roditelji. Zimi može da bude problematično i veliki je trošak. Naravno,tu je i problem sa strujom i vodom— priča Aleksandra Rnjak.
— Osam godina sam živeo u Beogradu. Vratio sam se u selo gde sam započeo biznis. Ovo je jedan od lepših krajeva Srbije, ljudi su počeli da dolaze, da se doseljavaju i potrebno je da se malo uloži da se olakša život. Bilo je obećanja, trideset godina se priča kako će se sledeće godine uraditi put. Ljudi su se iseljavali jer nije bilo puta i opet će ako se ne uradi. Pričaju o tom natalitetu, supruga i ja imamo četvoro dece, i borimo se u ovakvim uslovima, a oni kao ne znaju da mi postojimo i da smo mi tu, ili nas možda smatraju za neku nižu vrstu da nama ne trebaju ti uslovi. Bar neka kažu — kivan je Igor Dmitrović.
Dragan Adžić je rođen u Šilopaju i ceo život živi u njemu. Ima četvoro dece i sa setom se seća pune škole u selu.
— Išao sam ovde u školu pre 30 godina. Bila je puna dece i života. Danas propada. Nemamo nikakav prevoz da vozimo decu, a škola je zakonski obavezna. Trebalo bi da nam opština pomogne da nam obezbedi prevoz za decu do škole. Dosta je ljudi došlo i očekujemo da nam država pomogne — kaže Adžić.
Da li će lokalna samouprava pomoći ovim mladim ljudima da ostanu u Šilopaju nismo uspeli da saznamo u opštinskoj administraciji Gornjeg Milanovca. Predsednik opštine Dejan Kovačević nije bio u kancelariji kada smo došli pa su nas zamolili da dostavimo pitanja mejlom, što smo i učinili. Čekamo odgovore.
Izvor: Ozonpress
