Desilo se ono što se moglo i pretpostaviti pre jučerašnjih izbora. Srpska napredna stranka je osvojila apsolutnu većinu u srpskom parlamentu sa oko 155 poslanika. Tako ubedljiva pobeda ne pamti se još od vremena Slobodana Miloševića. Svakako, bez obzira na to kakav politički stav neko zastupa, ovi izbori su jedni od najčudnijih od svih u poslednjih četvrt veka.
Najpre, izlaznost je bila daleko najmanja u istoriji novijeg srpskog parlamentarizma. Iznosila je svega 53,2 posto. 1990 – 71,5 odsto. Radi poređenja pomenimo da je 1992 godine na izbore izašlo 69,7 odsto građana sa pravom glasa, 1993 – 61,3, 1997 – 57,4, 2000 – 57,7, 2003 – 58,7, 2007 – 60,5, 2008 – 61,35, 2012 – 57,8. To pokazuje jednu apatiju koja je zavladala u srpskom društvu, jer mnogi unapred smatraju da izbori nikakvu promenu na bolje ne mogu doneti ili ne vide političku snagu na srpskoj političkoj pozornici kojoj bi mogli dati svoje poverenje. Uz tako malu izlaznost, u biračkim kutijama našlo se negde oko 5% „belih listića“, odnosno onih listića kojima se samo iskazao revolt na stanje u društvu.
Drugo, najveći broj stranaka koje su učestvovale na izborima nisu prešle izborni cenzus. Zapravo, u parlament su, osim stranki manjina, ušle samo četiri veće srpske stranke: SNS, SPS, DS i NDS. Ako uzmemo u obzir da se Demokratska stranka pocepala pred same izbore, tada bismo mogli zaključiti da su stolice u parlamentu Srbije zauzele tri stranke SNS, SPS i DS (ds+nds). Ispalo je da je Demokratska stranka napravila veoma dobar „posao“ time što se podelila, jer u suprotnom, da to nije tako urađeno, Đilasov DS teško da bi sam dobio više od 10 procenata glasača. Ovakvom taktikom, koja je (sada je to očigledno) negde dobro osmišljena, DS i NDS su zajedno uzele desetak mandata više (oko 35), nego što bi ih imale da su išle jedinstveno. Pored toga, takvim manevrom bivši DS je iz igre izbacio URS Mlađana Dinkića i LDP Čedomira Jovanovića, koji ovog puta nisu uspeli da pređu cenzus.
Treća iznenađujuća stvar ovih izbora jeste neuspeh Vojislava Koštunice i njegovog DSS-a koji nije uspeo da uđe u parlament. Poznato je da je Koštunica imao najstabilnije biračko telo koje se nije moglo lako poljuljati, barem ne u tolikoj meri da im podrška među srpskim glasačima padne ovako nisko – na malo više od četiri odsto biračkog tela. Izgleda da ni Koštunica ni druge „patriotske“ političke partije (SRS, Dveri) nisu bili u stanju da predvide ovakav sunovrat njihovih partija. Iako su ispitivanja javnog mnjenja pokazivala sličan razvoj događaja, pomenute stranke nisu ništa preduzele da spreče totalni poraz.
Naime, prema istraživanjima CeSID-a, obavljenom od 22. marta do 28. februara na reprezentativnom slučajnom uzorku od 1.188 ispitanika metodom razgovora licem u lice, pretpostavljeno je da će NDS Borisa Tadića osvojiti osam, DS sedam, LDP šest, DSS pet, URS i Dveri po četiri, SRS tri, a ostali šest odsto glasova. Kako vidimo, CeSID je ovde bio dosta tačan, osim u slučaju LDP-a. Ali, moglo bi se reći da je lider LDP-a Čedomir Jovanović sam uspeo da značajno potkopa rejting svoje stranke svojim poslednjim izjavama, kada se neoprezno okomio na Borisa Tadića, Nenada Čanka, ali i na koaliciju okupljenu oko Ivice Dačića, odnosno, SPS-a. Takođe, Čedinu računicu pomrsila je i neobična koalicija koju je pred izbore napravio sa pristalicama muftije Muamera Zukorlića, to jeste, sa Bošnjačkom demokratskom zajednicom Sandžaka.
Dakle, da su pažljivije pratili raspoloženje javnog mnjenja, DSS, Dveri i SRS nikako ne bi izlazili samostalno na izbore, jer je bilo jasno da tako samo guraju vodu na vodenicu najjače stranke – SNS-a. Ovako, desilo se šta se desilo, i sve tri ove „patriotske“ opcije ostale su van parlamenta, tako da se u Narodnoj skupštini Republike Srbije više neće moći kritički glas protiv „bezalternativnog puta“ ka EU, kojeg je svojom raspolućenom „vizijom“ odavno tasirao Boris Tadić. Time se otklonila opasnost od koje su SNS i Aleksandar Vučić strahovali, a to je da u parlamentu bude onih koji će se protiviti svim „teškim i bolnim rezovima“ koje Srbija i građani Srbije treba još da otrpe.
Sada će se svi nalozi, koji stižu iz stranih (zapadnih) diplomatskih krugova, iz MMF-a i Svetske banke, sa daleko manje problema izvršiti. Tu je, kao prvo, promena Ustava Srbije, kojom će se iz preambule izbaciti Kosovo i Metohija, što će biti jedan od poslednjih činova kojima Srbija priznaje nezavisnost paradržave Kosovo, napravljene vojnom (NATO) silom na njenom tlu. Sledeća stvar koju će Aleksandar Vučić uraditi (opet po zahtevu stranaca), jeste donošenje novih zakona (posebno Zakona o radu), kojim će se radno stanovništvo u Srbiji bukvalno staviti u ropski položaj. Potom će uslediti prodaja svih državnih preduzeća, kojih danas ima oko 150, a koja će se najpre toliko upropastiti (ako već nisu upropašćena), da ih stranci pokupuju budzašto.
Da li ovakva parlamentarna „konstelacija“, kakvu ćemo imati posle najnovijih izbora, može doneti Srbiji išta dobro? Realno gledano – ne može. Aleksandar Vučić je i do sada velikim delom kontrolisao medije, tako da je javnost o pravom stanju u državi mogla da bude istinski informisana samo iz alternativnih izvora – putem inetrneta i retkih „slobodnih“ informativnih radio i TV stanica. Slučaj sa Feketićem pokazao je da se ubuduće neće prezati čak ni od blokiranja veb sajtova, Jutjuba i društvenih mreža. Ono malo kritičkih osvrta koji su se mogli čuti sa skupštinske govornice, ovog puta će verovatno izostati, jer će srpski parlament preobratiti u skup istomišljenika, a možda i u najogoljeniju paradu jednoumlja – jer tamo više, izgleda, neće biti nikoga ko „drugačije misli“.
P. Petrović
