Srbija ulazi u pregovore o Kosovu kao osuđenik koji čeka na izvršenje teške i, po njegovom mišljenju, nezaslužene kazne. Ta kazna je, naravno, nezavisnost Kosova
Piše: Slobodan Antonić
 |
|
„Živeti bez Kosova znači umesto srca u grudima |
Da se velike sile, a pre svih SAD, pripremaju da Kosovu daju nezavisnost, to je u Srbiji svakome jasno. Vidi se to po brojnim izjavama atlantskih zvaničnika da se „ne protive“ nezavisnosti Kosova (ali se, zato, veoma protive podeli Kosova, ili njegovom vraćanju pod suverenitet Beograda). Vidi se to i po nastupima onog dela ovdašnje društvene elite koji se oduvek trudio da pogodi želje vašingtonske ili briselske administracije i pre nego što su tamošnji zvaničnici išta poželeli. Taj deo elite, kroz usta Sonje Biserko ili Čedomira Jovanovića, poslednjih meseci ne prestaje srpskoj javnosti da objašnjava kako je nezavisnost Kosova izvrsna stvar.
Kosovo, dakle, ide ka nezavisnosti. Nema sumnje da u osnovi te nezavisnosti leži jednodušna volja albanskog stanovništva na Kosovu da više ne živi u Srbiji. Ali, isto tako nema sumnje da u osnovi te nezavisnosti leži i jedno nasilje. To nasilje se zove vojna agresija na Srbiju 1999. i okupacija dela njene teritorije. Naravno da je Milošević kriv za mnogo toga. Naravno da su vojne operacije koje je preduzimao na Kosovu imale mnoge elemente ratnih zločina. Ali, sva njegova nasilja ne mogu biti opravdanje za ozakonjenje jednog drugog nasilja. Za ozakonjenje ratnog otrgnuća dela teritorije neke zemlje. Svima je u međunarodnoj zajednici jasno da bi tako nešto stvorilo opasan presedan, koban po svetski mir. Nakon njega bi svaka zemlja sa jačim mišicama mogla da od slabijeg suseda otme deo njegove teritorije i tamo proglasi novu nezavisnu državu. Zato se nezavisnosti Kosova mora dati naknadni legitimitet.
Kada je NATO napao Srbiju, 1999. godine, on za to nije imao dozvolu Saveta bezbednosti. Naknadno je ipak čitava stvar kako-tako ozakonjena rezolucijom Saveta bezbednosti 1244. Ta rezolucija donesena je nakon Kumanovskog sporazuma, čiji je potpisnik bila Srbija. Dakle, srpska saglasnost na dolazak NATO trupa na Kosovo poslužila je kao naknadna legitimacija za „Milosrdni anđeo“, odnosno za NATO napad na Srbiju.
Isto se rešenje vidi i sada. Kosovo je praktično već nezavisno. Jasno je to ne samo po izjavama atlantskih zvaničnika, već i po načinu na koju UNMIK upravlja Kosovom. Ali, nezavisnost Kosova nikada neće biti legitimna bez saglasnosti Srbije. Bez te saglasnosti, nezavisno Kosovo postaje opasan presedan, đavo iz kutije koji u svakom trenutku može da iskoči i udari bilo koga u lice. Sa tom saglasnosti, međutim, nezavisno Kosovo postaje primer sporazumnog i mirnog rešavanja teritorijalnih problema, uzor koji će se i drugima pokazivati („Kad su Srbi i Albanci mogli da se dogoovre, moći ćete i vi!“).
Zato se na Srbiju vrši snažan pritisak da se „uključi u proces pregovaranja“. Za taj proces joj se unapred kaže da praktično ima samo jedan ishod – nezavisnost Kosova. Ali, taj proces se Srbiji prikazuje i kao veoma otvoren za različite dobitke koje donosi nepromenljivi ishod. Srbiji se stavlja u izgled povećana finansijska pomoć, podsticanje zapadnih ulaganja i, konačno, ubrzano priključenje Evropskoj uniji. „Kosovo će sigurno biti nezavisno“, kaže se. „Ali, samo od Srbije zavisi da li će od te nezavisnosti imati i veliku i opipljivu korist, ili samo štetu“.
„Zašto vi Srbi ne budete makar jednom racionalni?“, pitao me je, nedavno, jedan američki prijatelj. „Ako je nezavisnost Kosova nešto što je neminovno, zašto iz toga, onda, ne izvučete najviše što možete?“. „Zato dragi prijatelju“, odgovorio sam, „što Kosovo za Srbe nije stvar racionalnosti. Ono je stvar identiteta“.
I zbilja, većina Srba nikada nije bila na Kosovu. Niti koga tamo ima, niti koga tamo zna. I većina će vam reći: „Ko još mari za Kosovo. Samo da je boljeg života. Da je više posla i da nam deca nisu gladna“. Ali, većina Srba će se najdublje užasnuti kada bude videla kartu Srbije bez Kosova. Prva svadba, prva sahrana, ili prva utakmica, i Srbi će se setiti bez čega su ostali. Još ako su im džepovi zbog toga puniji – „Pa vi ste prodali Kosovo. Prodali ste Hrista! Prodali ste sopstveno dete!“, reći će svojoj eliti. I evo gneva hiljade Srba na ulicama – „Jude! Izdajice! Srebroljupci!“
„Nema demokratske Srbije sa nezavisnim Kosovom“, jednom je rekao Vojislav Koštunica. I to je potpuno tačno. Nijedna srpska vlada, demokratski izabrana, neće danas potpisati dokument o nezavisnosti Kosova. Može se zamisliti kako taj dokument potpisuje Čedomir Jovanović. Može se zamisliti kako taj dokument potpisuje Goran Svilanović. Može se zamisliti kako taj dokument potpisuje Sonja Biserko. Ali niko od njih i nikada ne može u Srbiji biti izabran na demokratskim izborima. Svako ko kaže drugačije, ili o Srbima ništa ne zna, ili ima rđave i po sve nas zlokobne namere.
I tako, ako velike sile žele saglasnost Srbije na nezavisnost Kosova, do toga mogu da dođu na četiri načina. Prvi je da u Beogradu na vlast dovedu Jovanovića i ostale. Ali, to je moguće samo uz pomoć američkih tenkova, ne i preko biračkih listića. Taj način je svakako najbrži i izgleda kao najjednostavnije rešenje. Ali, nisam siguran da su troškovi koje on nosi za bilo koga prihvatljivi.
Drugi način na koji se može postići srpska saglasnost sa kosovskom nezavisnošću jeste da Srbi za Kosovo ne dobiju samo novac. Ako bi zadržali makar i najmanji njegov deo, ili najmanju, makar i simboličku suverenost – to bi za Srbe bilo dovoljno. Ne bi više imali gorak utisak da su svoju relikviju trampili za pare. Ali, za ovaj način su, barem zasad, gotovo svi u međunarodnoj zajednici sigurni da ga ne žele.
Treći način je da Srbi za Kosovo ne dobiju nikakav novac. Onda sebi neće moći ni prebacivati da su bilo šta prodali. A njihova saglasnost bi se iznudila pretnjom novim sankcijama. Ni to nije rđava opcija. Srbija je umorna od ratova, i pritisaka. Isporučila je Miloševića, isporučila je generale, isporučiće i Kosovo. Samo, trebalo bi pripaziti da sa Kosovom Srbija ne isporuči i demokratiju.
„Nije Zapad protiv Srbije zato što mrzi Miloševića. On je protiv Miloševića zato što mrzi Srbiju“, objašnjavao je narodu, neposredno pred svoj pad, Slobodan Milošević. Ako i demokratska Srbija doživi sankcije kao i ona Miloševićeva, većina Srba neće imati kud nego da pomisli kako je stari diktator bio u pravu. A kada Srbi to pomisle, neće više verovati niti u Zapad, ni u demokratiju. Natera li Zapad demokratsku Srbiju da se odrekne Kosova, biće to u mnogome slično kao kada je demokratsku Čehoslovačku naterao da se odrekne Sudeta. Demokratija je u Čehoslovačkoj pole toga još nekoliko meseci preživela. U Srbiji sigurno neće ni toliko.
Konačno, postoji i četvrta, najsloženija i vremenski najzahtevnija mogućnost. A to je promena srpskog identiteta. To jednom Srbinu nije lako da kaže. To znači priznati poraz. To znači suočiti se sa svojom amputiranom rukom. To znači naučiti živeti bez Kosova. To znači umesto srca u grudima nositi krvavu rupu – sve dok ne nađete novo srce. Novi identitet: kako je to bolno. Novi identitet: kako je to teško. I kako to nipošto nije samo srpski problem. Srbiji treba pomoć, ne samo od Zapada, već i od Kosova. Srbiji ne treba samo novac, da bi kupila protezu ili invalidska kolica. Srbiji treba razumevanje i vreme, vreme da obnovi osećaj samopoštovanja i dostojanstva.
Nezavisno Kosovo 2006. – to je sudbinska greška. To je sasvim nepotrebno nasilje koje Srbija jednostavno neće preživeti. I čemu uopšte tolika žurba? Ako Srbiji nećete baš ništa drugo da date, dajte joj makar vreme. Vreme potrebno da demokratske snage u njoj stignu da naprave kakav takav identitet. Sa novim identitetom demokratska Srbija će možda i moći da preživi nezavisnost demokratskog Kosova – za dvadeset, ili trideset godina. Ali, pre toga, Kosovo najpre mora biti demokratsko. I Srbija mora biti demokratska. Nažalost, do tog novog, demokratskog identiteta i Kosovo i Srbija teško da će stići baš 2006. godine.
Te 2006. godine Kosovo može doći do nezavisnosti. Ali time ni Kosovo, ni Srbija, ni Balkan neće stići do onog čega smo svi ovde najviše željni – do trajnog mira. Njegove osnove se ipak moraju mnogo duže i strpljivije graditi.
Nova srpska politička misao
