U ZEMLJI PRED BANKROTSTVOM ZIDAJU DVORCE I ŽIVE KAO ŠEICI

0
167

Povlače se nove linije u svetu, prvi će možda biti poslednji. Za sve nas koji smo ostali na sopstvenoj strani, zvone zapadna zvona. Bacaju se prokletstva i mi moramo biti kuća otvorenih vrata. Za vremena koja se menjaju, trebaju nam izabrani ljudi koji izlaze iz kabineta iz svojih kancelarija, kako bi pratili život društva, podržavajući nadu.

Trebaju čvrsto da drže temelje jedinstva, da podižu mostove, i ruše zidove podela.

Dok se drugi napajaju iz drugih izvora, za nas je iskustvo našeg pokreta još uvek izvor i inspircija. Naš jezik nije i ne sme biti jezik nasilja i mržnje prema drugima. Nagomilala su se pogrešna tumačenja naših ideja, i prisutne su politike gladi, siromaštva, nepravde i ugnjetavanja i arogancije, što je sve zajedno stvarilo pravi pakao. Svi moramo da gradimo mir i gasimo mržnju a ne da je održavamo. Otvarajmo puteve za mir a ne stvarajmo granične tvrđave.

Autor teksta

Mi provincijalci, nismo još umorni od ponavljanja inudimo ruku. Znamo da svi mi koji smo na periferiji ranjeni i sami, više značimo za partije od svih što su u metropoli, ušuškani u svoje male i lažne sigurnosti. Mora se preneti nada i onima koji su najudaljeniji, moraju im se dati razlozi za njihovu nadu. Ne plašite se! To je jedina sigurnost za koju se možete vezati i budite spremni. Prema drugima je uvek potrebna pažnja i svest o njihovim potrebama. Budimo dostupni i osetljivi za tuđe reči, prihvatajte razloge koje drugi ljudi imaju. Tako je očajnički potrebna ta budnost, da ne zaspimo.

Govorim možda kao dete ali šansa se neće uskoro pojaviti. Bitke su jake napolju i znam da će se i naša vrata uskoro zatresti.

Da Vas podsetimo:  Panonsko more – misterija davnih vremena

Ne zaboravite, budućnost pripada mladima. Krila su im potrebna za let, za snove, zastvaranje, isto kao što im treba i korenje za prihvat iskustva starijih. Oni pak koji nemaju vremena za razgovor sa starijima, neće mnogo toga saznati. Zato, razgovarajte sa majkama i očevima svojih roditelja.

Narod je danas izgleda ustao protiv oligarhije. Da li ti pobunjeni ljudi postaju klasična levičarska partija? Sve su prilike da hoće.

U svetu u kom je gorka realnost nametnula najsiromašnijima tužne uloge, milioneri nastavljaju sa svojim životnim stilom kao da se ništa ne dešava. Bez ikakvog obzira i poštovanja prema bilo čemu, ljuljuškaju se na svojim jahtama i jure se svojim avionima. Porez na kerozin je manji nego na benzin. Bogati ljudi po svojoj prirodi najviše vode računa o sebi, nametnuli su zakone i uskladili poreze sa svojim interesima.

Danas, da bi živeo van zakona, moraš biti pošten. Oni se pak igraju sa budućnošću države i naših ljudi. Od celog sveta, napravili su zabavni park za sebe. Bez obzira što je zemlja pred bankrotsvom, oni zidaju dvorce, i žive kao šeici. Oni su: … Ma znamo ta imena svi, zašto bi ih pisao. A nešto mi se i oštar osećaj deža- via javlja. Ipak, oni su finansijska elita Srbije. Njihova bogatstva mogla bi spasiti zemlju da prebrodi ovu krizu. Što ste bogatiji, više zagađujete životnu sredinu, dakle, veća ste štetočina. Tako stoje te stvari. Nekoliko pojedinaca više zagađuju Srbiju, nego polovina svih ostalih građana zajedno.

Hodajući kroz puste ulice, sa željom za promenama u svojoj glavi, postajemo previše zadihani i umorni. Možda smo čuli kako neko laže? Naše najmoćnije oružje je naša istorija. Radnici još uvek čekaju na obećanja koja su dobili. Dok čekaju počinju da mrze, znaju da su imali i drugi izlaz. Očigledno da su bili mnogo naivni ali to se svima može desiti. Zar ne? Drugi su uzeli sve njihove glasove i strpali ih u svoje džepove. Kažu im da mogu da ih odvedu gde hoće, ali su prethodnici otišli i nažalost, zaboravili da im predaju ključeve.

Da Vas podsetimo:  I na selu može lepo da se živi

Koliko puta nam treba da uputimo pogled, pre no što vidimo? Koliko puta treba da nas izvode pred artiljerijske baraže, pre nego što svaki rat bude zabranjen? Koliko ljudi treba da bude uhapšeno i otpušteno pre nego svi budemo slobodni i zaposleni? Koliko vremena je potrebno da sve to shvatimo pre nego nas unište osmesima, i mi uzalud pokušavamo da zaboravimo. Kako je lako sve to videti a opasno i teško opisati.

Čovek ne može da ostvari svoje ciljeve ako je u lošem društvu. Oni koje je ponos obuzeo, kažu da još uvek imaju hrabrosti da pate i da su svesno izabrali svoj put. Morate imati snage da podnesete vatru, hoćete li da se stvari osvetle. Kad krenete neutabanim putevima,koristite naše ideje kao putokaze. U tome je naše idejno razmišljanje i svrha, i naša ljubav za ljude.

Ljudima je možda muka od te vrste ljubavi ali bi ipak trebaloda nas čuju. Neće nam postati neprijatelji u trenucima kad govorimo, samo hoće da zauzmemo vojnički stav i uperimo ruku u one koji nas prodaju.

autor:Nebojša Ivanović

izvor:https://jugmedia.rs/

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime