Počinioci stravičnog zločina nad nedužnim srpskim civilima u selima Gornje Jošanice kod Foče moraju biti kažnjeni ukoliko se u BiH želi graditi mir i suživot, poručeno je danas sa obeležavanja 25 godina od ovog najmasovnijeg stradanja srpskog naroda u gornjem Podrinju.
Na Nikoljdan, 19. decembra 1992. godine, muslimanska vojska iz Goražda je u osvit dana istovremeno upala u desetak jošaničkih sela svirepo ubivši 56 srpskih civila, među kojima je bilo troje dece, veliki broj žena, devojaka i staraca.
Borac Vojske Republike Srpske Milorad Čančar, koji je bio među prvima koji su stigli u jošaničko selo Hodžiće nakon izvršenog masakra, kaže da su zatekli pobijene sve meštane.
„Najpotresnija slika koja mi je ostala u sećanju je kada smo na mestu gde smo našli dvadeset ubijenih videli mrtvog oca koji u zagrljaju drži svog sina od sedam godina, ne bi li mu u poslednjem momentu dao šansu da preživi. Bili su to Dragan Višnjić i mali Dražen, a dva metra od njih na putu je bila i desetogodišnja Dragana, Draženova sestra“, rekao je Čančar.
On kaže da su majku Olgu Višnjić našli nekoliko kilometara prema Goraždu, u šumi, gde su je muslimanski vojnici ubili zajedno sa dvogodišnjom Dankom Tanović, koja je tada došla u goste na slavu.
Potpredsednik Predsedništva Boračke organizacije Republike Srpske Miloš Lazović istakao je da je nemoguće da ni 25 godina nakon zločina, i pored brojnih svedočenja i dokaza, optužnice nisu podignute.
„Pravda je jednostavna, sve je poznato, zna se čak po imenu ko je to uradio i Tužilaštvo BiH treba samo da radi svoj posao. Zločince, kojih je manjina u svakom narodu, treba kazniti, zadovoljiti pravdu i dati smiraj ovim dušama“, poručio je Lazović.
Svedok zločina Dušanka Lalović podseća da su izjave davali prvo Tužilaštvu u Trebinju, koje nikada nije podiglo optužnicu, a zatim i Tužilaštvu BiH, koje je preuzelo predmet.
Srpski zatvorenik, 06 avgusta 1992. gleda kroz rešetke na svojoj ćeliji, u glavnom federalnom zatvoru u Sarajevu, Bosna i
„Sve je još na mrtvoj tački — pravde nema. Mi smo povređeni, tužni, ljuti na Tužilaštvo BiH. Nemam reči“, kaže Lalovićeva, koja je pukom srećom uspela da izmakne od noža.
Meštanin Marijan Kulić kaže da se Jošaničani ne ljute na Bošnjake kao narod, već na zločince koji su pobili njihove najmilije, ali i na pravosuđe.
„Najviše smo ljuti na sudstvo, treba svi da pomremo, da ne dočekamo pravdu za nevinu decu koja su mučki ubijena“, rekao je Kulić.
Tradicionalno, pomen kod spomenika u jošaničkom selu Hodžići, u kojem je stradanje bilo najmasovnije, služen je povodom letnjeg Nikoljdana.
Među brojnim delegacijama, vence na spomenik položili su izaslanik predsednika Republike Srpske Marko Vidaković i načelnik opštine Foča Radisav Mašić.
Organizovano je i hodočašće od Foče do Gornje Jošanice u kojem je, i pored hladnog vremena i kiše, učestvovalo stotinak, uglavnom mlađih Fočaka.
Agencija SRNA
strašno.da ih komunisti nisu nagradili posle rata,da je pobedila srpska opcija sa srpskom vojskom,onda se ovo ne bi ponovilo.isti je slučaj bio sa martinovićem sa kosova,zbog toga su i šiptari divljali jer su im komunisti iz srbije dali krila.đorđe martinović je radio i živeo na kosovu.po svaku cenu su tada šiptari preko policije kosova kupovali srpsku zemlju za tobože odbegle od envera hodže.u stvari dolazili su po zadatku,kako reče obrn đorđević šef službe državne bezbednosti,tito je naredio da se mi ne mešamo u rad sdb kosova,da oni imaju svoje kadrove.ovi su znali šta se radi ali nisu uopšte reagovali.martinovićevu zemlju su hteli da kupe po svaku cenu,a ujedno da se on iseli.naravno,zemlja je kupovana srpskim parama ali je transfer išao preko policije.kada martinović nije hteo da proda zemlju,našli su ga toga dana na njivi i prebili,a posle nabili flašu u zadnjicu i razbili je.povređenog su našli i prebacili sa kosova u beograd na vma.za pomoć su komunisti odmah organizovali advokata cvetića ioz čačka,starog udbinog saradnika,da mu kao on bude pri ruci,u stvari trebalo je to sve zataškati zbog bratstva i jedinstva,komunista i šiptara.i zataškano je,zvanična vest se klasnije pojavila da se on sam povredio.martinovići su izbegli u rašku,a 1999,su njegovi sinovi među prvima poslati na kosovo,za razliku od onih sinova čiji su roditelji sve to skockali.eto gde leži istina.