Dan posle kukavičkog ubistva ruskog ambasadora u Turskoj Andreja Karlova, iz srca zapadnog slobodnog sveta, iz Sjedinjenih američkih država, stigla je poruka dostojna tog istog sveta, da je – ubiti ambasadora „ok“, a da onaj ko je to učinio nije terorista nego – vojnik, junak!?!
Kolumnista njujorškog dnevnog lista „NJujork dejli njuz“ Gerš Kuntcman, prenoseći na papir stavove njegovog sveta koji ima tapiju i na slobodu, i na demokratiju, na moral, koji je savest čovečanstva, napisao je još da je ambasadora trebalo i ranije ubiti, da za njim ne „lije suze“, da je sada „pravda zadovoljena“.
Još je iz zemlje iz koje sija „sunce slobode“, koja je uzor čestitosti i pravičnosti, svetske pravde, napisao i da je ubijeni ambasador bio „otelotvorenje politike u okviru koje su bombe bacane da decu“, da je odmazda učinjena nad njim – „pravedna“.
I ne samo da je kolumnista ispisao ove gadosti, nego ih je ugledni njujorški list i objavio, a od tada do danas, koliko sam bio u stanju da pratim, nije stigla vest da se u zemlji slobode i demokratije nego oglasio, reagovao na ovaj idiotluk. Ili se, možda, neki u Americi slažu sa stavovima kolumniste Kuntcmana da je ubiti ambasadora „ok“, a da je pucati u leđa čoveku koga štite međunarodne konvencije junačko delo? Podvig?
Odmah posle američkog kolumniste, javili su se i američki saveznici iz Kijeva, iz sred Ukrajine. Zanimljivo, poruka ista. Ukrajinski poslanik Vladimir Parasjuk nazvao je ubicu ruskog ambasadora – herojem. Isto kao i američki kolumnista.
Zaista, šta je to sa njihovim slobodnim svetom? Šta se to dešava sa zemljom u kojoj je normalno napisati i objaviti da je „ubistvo ambasadora „ok“, a, da je onaj koji diplomati puca u leđa junak, i da na to niko ne reaguje? Da li će možda i taj čin uskoro biti uvršten u standarde slobodnog i demokratskog ponašanja? Ili, možda, to da je „ubiti ambasadora „ok“, važi samo za neke ambasadore, ruske recimo, a kada neko napadne njihovog ambasadora to onda nije „ok“? I, da je to tako pravedno!
Zluradi, slavodobitnički, osvetnički komentari ubistva ambasadora Karlova, stigli su i sa druge strane okeana, iz još jedne od prestonica slobodnog sveta. Iz Londona, naravno. Tamo je „Gardijan“ napisao da je turski policajac koji je diplomati pucao u leđa ustvari novi – Gavrilo Princip. Pretpostavljam da novinari „Gardijana“ nisu toliko neuki da ne znaju da je Gavrilo Princip okupatora ubio na sred svoje zemlje, što jeste junački čin, a da ambasador Karlov nikako nije bio okupator u Turskoj, već diplomata, da Rusija nije anektirala deo Turske i tamo postavila svoju okupatorsku vlast. Znaju to oni dobro, ali…
Ispred Ambasade Rusije u Beogradu juče je čitavog dana bio red časnih ljudi koji su došli da odaju počast ubijenom ambasadoru. Za to vreme oni koji nisu išli pred rusku ambasadu, koji ne bi da budu tamo viđeni, ćute. Nema iz Beograda, zalud čekamo, od njih ni reči osude onih koji vele da je ubiti ambasaroda „ok“, i da je onaj koji puca u leđa diplomati heroj. Možda je to novi standard savremenog slobodnog sveta, samo mi o tome nismo još obavešteni. Ubiješ ambasadora a onda, umesto osude, dobiješ aplauz. Zbog toga što ambasador dolazi iz zemlje čija ti se politika ne sviđa.
Da li su i ovo, možda, još neobelodanjeni standardi demokratskog slobodnog sveta, koje ćemo na putu u taj svet morati da usvojimo? Da se sa njima pomirimo? Da postanu deo naše kulture i morala? Zašto se iz Amerike, iz slobodnog sveta, jasno i glasno, ne čuju reči osude sramnog teksta njujorškog kolumniste? Ili, tako možda misle i Amerika i slobodni svet?
I, je li nam jedina alternativa svet u kome se, slavodobitnički, ili prikreveno, svejedno, slavi smrt, mučko ubistvo jednog poštenog čoveka koji je poštujući norme služio svojoj zemlji? Kakav je taj novi moral, ta nova savest, kakva je ta nova sloboda koju nam serviraju iz slobodnog sveta? Kakav je taj novi svet?
Je li to svet u kome će Gavrilo Princip i ubica ambasadora, onaj što je čoveku pucao u leđa, biti izjednačeni? Ako nam je to budućnost u koju idemo, onda je bolje da ostanemo ovde gde smo i ovakvi kakvi smo.
I, da… Šta je u čitavoj priči najbljutavije i najodvratnije? Kada o krvi, bombama i ubijenoj deci i pravdi pričaju Amerikanci i Englezi! Zar ne?
Zoran Šaponjić
www.iskra.co
Gordana, potpuno se slažem sa tobom. Dodao bih, samo, da bez obzira ko je Predsednik SAD, vladari iz senke imaju svoje planove. I tu se ni Obama, a neće ni Tramp mnogo pitati. Bojim se da su planovi za novi rat, razarajući, svetski, odavno u završnoj fazi pripreme. Ne treba da kažem da ti bolesni umovi imaju sasvim druga merila dobra i zla. Samo od sposobnosti Rusije i Kine, da uverljivo odvrate ove grabljivce, zavisi sudbina planete. Svakodnevno smo svedoci duplih standarda te „međunarodne zajednice“ (pod tim pojmom se, naravno samo anglosaksonsko-germanski narodi podrazumevaju i oni koje oni imaju pod „šapama“!). Daj dragi Bože da grešim, ali se bojim da uošte neće biti dobro. Amerika bez industrije oružja bi propala u roku od odmah!
Britanci ovde koriste poređenje sa Principom u smislu okidača za ratni sukob. I očgledno je da su Amerikanci i računali na ozbiljnije zaoštravanje odnosa Turske i Rusije u kome bi oni i Britanci pripomogli Turcima nešto agresivnijim sredstvima. Rusi su, uprkos gubitku i ljutnji, suviše mudri i svesni odgovornosti za posledice takvih provokacija. Ono u što sam sigurna, Rusi su dostojanstven narod koji je naučio na žrtve i na gubitk ali, ne ostaju dužni – nikome. Pa neće ni Americi ni Britaniji a ni ekstremnim islamistima. Ono što je bitno je da svi, voleli Ruse ili ne, moraju da priznaju da se širenje oružanih sukoba širih razmera, zaustavlja samo zahvaljujući mudrosti i strpljenju i odgovornosti Rusa.