Svedočimo raznim zabranama Srbima da uđu na teritoriju sa koje nikada i nisu izašli. U pitanju su Kosovo i Metohija. Neupućen čovek bi se pitao ko to brani Srbima da uđu u Srbiju, a kada biste im rekli da su to kosovski Albanci koji su van svakog zakona i pameti otuđili svetu zemlju tako što su plašili, masakrirali i palili, pa onda postavili granice i sebe na pijedestale saosećajnih diplomata, taj neko bi vam rekao da imate talenta i da bi trebalo da se bavite pisanjem usled tako bujne mašte.
Elem, nisam i neću pisati o zabrani Njegovoj svetosti patrijarhu srpskom Porfiriju da uđe na Kosovo i Metohiju, jer je to očekivano. Naravno, sumanuto i bezobrazno, ali sasvim je logično da će narod koji pali crkve i zatire grobove smatrati patrijarha tih crkava svojim neprijateljem.
Međutim, zabranjen je ulaz na Kosovo i Metohiju i jednom umetniku, i to ne bilo kom i kakvom, nego Nenadu Jezdiću, prvaku drame pozorišta u kom je zaposlen i neumornom tumaču brojnih uloga, velikom domaćinu i uvek glasno deklarisanom patrioti. Naravno, to Jezdićevo deklarisanje sigurno ima udela u zabrani, ali oni su zabranu njemu uveli kao rezultat prvobitne zabrane njegove monodrame „Knjiga o Milutinu”. I nije prvi put da se negde brani neko umetničko delo na osnovu ideoloških pretpostavki, ali ova predstava, kao i knjiga, su nešto što bi više pomoglo liderima kosovskih Albanaca kada bi se odigralo nego sada kada je zabranjeno, jer je u pitanju apsolutno i beskompromisno antiratno delo. Vrhunac literarnog obraćanja običnog čoveka bačenog iz raja svog dvorišta i pod rodom usnulih njiva među granate i kiše olova. Svedočenje lika koji prelazi Albaniju i kune sve što ima veze s ratom i nečoveštvom. I ne možemo reći da je u pitanju nepoznata knjiga. Znaju lideri otimača zašto su zabranili predstavu…
Prvo, Jezdić na sceni nosi šajkaču, a ne keče, ali ostavimo to kao refleksni argument, prvi koji se uočava. Međutim, mislim da kosovski Albanci predstavu zabranjuju jednostavno zato što im se može. Ništa drugo nije razlog, jer ga je nemoguće naći u zdravim pametima, a možda baš u tom grmu i leži zec. ONi su to uradili da ponize Srbiju i sebi dokažu da su veličine o kojima sanjaju.
Elem, ono što najviše boli nije ta zabrana, jer takve poteze najčešće vuku lideri na zalasku karijere kada njihove imperije laži i malverzacija blede, već razdire to što pretpostavljamo da naša država, zbog usklađivanja sa „evropskim putem” i odsustva želje da se zameri ambasadama Velike Britanije i Amerike (čitajte kolonijalnoj upravi), neće reagovati na ove zabrane.
A najlogičnija stvar bi bila zabraniti liderima kosovskih Albanaca ulazak u Srbiju, poništiti sve priznate albanske i „kosovske” diplome po jugu Srbije i otkazati čuveni festival koji Beograd nikada nije zabranio, iako nije u pitanju kultura, već velikoalbanska (u suštini antisrpska) ideologija odevena u ruho kulturnog delovanja, a govorim o festivalu „Mirdita, dobar dan” (Srbijo, laku noć!).
Svako odsustvo odgovora na ove provokacije mora se smatrati direktnim odsustvom interesa za dobrobit i čast srpskog naroda. Razumem ja visoku politiku i diplomatske odnose, ali nekada se stvari moraju poremetiti, izbaciti iz ležišta, pa i srušiti radi obraza, jer ne vidim da nam je ostalo išta više od toga iako je i on zaprljan stvarima poput ove.
Ono što sigurno mogu reći jeste i to da sam, znajući Nenada Jezdića, siguran da on od te ideje neće odustati i da se sigurno neće smiriti dok predstavu ne odigra makar je čekao celog svog veka. E to je srpski inat – onaj inat uposlen da se uradi nešto dobro, lepo i korisno na čast celog naroda.
Za njega se, u suštini, ništa ne menja, kao ni za Milutina. Sad su samo obojica još prisutniji i popularniji, veći i odvažniji, jer ih zabranjuje nekakva frakcija jednog naroda koja se dokazala samo u rušenju, paljenju i ubijanju. Mogli su samo da zažmure na ovo i puste da se predstava odigra na Kosovu i Metohiji, ali oni nisu mi da žmure na sve i svašta. Zabranjivanje predstava bi trebalo da dođe na početku, po nekakvoj istorijskoj analogiji, pre zabrane knjiga, crtanja karikatura i grafita, paljenja crkava, kuća, rušenja grobova i ubijanja ljudi. Mi sočekujemo normalizaciju odnosa sa onima koji su nam vadili organe. Onda stvarno moramo poraditi na uopšte uspostavljanju odnosa sa zdravom pameću.
Predstavu sam gledao rekordnih sedam puta. Pored toga što to govori o mojoj nenormalnosti, sigurno govori i o tome koliko je predstava dobra i koliko novih stvari uvek ima da se čuje i shvati, a koje su vam promakle u čitanju. Jezdiću samo ostaje da, kao na kraju svakog izvođenja, digne šajkaču visoko i izljubi đedove na slikama iza sebe, jer on je svoj dug odužio, a i ući će kad-tad na Kosovo i Metohiju, pa će on sa svojim Milutinom preći i Albaniju jednog dana. U inat!
AUTOR:Milan Ružić
