Učio sam decu najbolje što sam umeo, sad učim od njih.
A, još su deca, nadrasla me…
Još bih im govorio o vrlinama, al oni ih žive.
I još bih o onim visinama, al već su tamo…
Sad učim od njih…
I ne mogu sebi da oprostim što su tako mladi ostarili!
Što sam ja uz njih mlađi, a oni…
Ostarili su mojim porazima, jadu i jedu…u jalovim jurišima i opravdanjima.
Učio sam ih da budu bolji od mene a zaludu sam im trošio dane jer su oduvek bili bolji, ali gnevni starac u meni…
Bože, toliko divna deca, gorostasi, Samodreže, da se o njih isplačeš i pričestiš.
Da ne pitaš: „Kuda ćemo?“, već koračaj, grabi te korake jer to je taj put kojim nisi smeo, tražeći prečice što nikuda ne vode…
Vraćate mi dane koje sam od vas krao.
S osmehom, kao da mi pripadaju, kao da nisam grešio verujući da sam ja ono dobro u vama, a istina- vi ste ono najbolje u meni!
Vratili ste mi osmeh, ja se za vaš nisam dovoljno borio.
Kude vas prezirući tu slobodu u vama, taj ponos kad vas ponesu trobojke i ikone, te opanke što ih se ne stidite, tu šajkaču kojom ste krunisani…
Kude vas jer se tako lako i pevljivo razumete ćirilicom.
Kude vas jer vas pevaju pesme, jer vam se raduju Drim i Bistrica, jer znate ko ste i to ne date nikome, a mi…mi svraćamo u crkve i odlazimo u kafane, presedimo dane ali nam je teško prestajati liturgiju, živimo stare svađe, negujemo očaj i jade jer tako je divno živeti žrtvu…
Tako je lepo i lako prezirati vas u ovoj memli od života, jer ko ste vi da otškrinete nebo, da prizivate slobodu, da želite, hoćete, nadate se, volite…
Ko ste, bre, vi?! Deca!
Samo deca, pa ima li šta uzvišenije od toga.
Ima li nade ako prezremo nadu!
Ako sam ja budućnost- nek sutra ne svane!
Šta da volim ako decu prezrem?!
Ako oni greše, kako sam ja u pravu?!
Napisao sam i ponoviću: „Ko traži loše u ovoj deci- taj ničega dobrog nije našao u sebi!“
Ništa mi dužni niste, a odužujete moje dugove…
Učio sam vas, sad ja učim od vas!
autor:Mihailo Medenica
