Ako je istorija učiteljica života, zašto nam ambasador Hil zamera što se sećamo? I kuda vodi najvažniji put u našoj istoriji na koji bi on da nas povede?
Jednom prilikom se Duško Marković, poslednji premijer Montenegra, države nastale na mestu nekadašnje Crne Gore koju je proizveo DPS Mila Đukanovića, pohvalio onim čega se pametan stidi, da je „preko 85 odsto građana bilo protiv odluke vlade da prizna Kosovo. Ali mi smo ipak priznali Kosovo.“
Imali su, otkrio je, viziju da baš to treba da učine, pa su, osokoljeni ovim uspehom, isto tako vizionarski pomislili i da, kad su već kod toga, mogu da se reše i Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori koja ih neugodno podseća da je Kosovo, ipak, Srbija. I da su to znali i Njegoš i kralj Nikola.
A Crnogorci koji više ne znaju ono što su znali i Njegoš i kralj Nikola, više ne mogu da budu ni Crnogorci, nakon što su prethodno prestali da budu i Srbi; uostalom, šta su uopšte ako nisu ono što su bili Njegoš i kralj Nikola. Koji je, kao što je poznato, išao onamo, ’namo, da viđu Prizren, jer to je moje – doma ću doć, i onamo pokoj dobiću duši, kad Srbin više ne bude rob.
Pa se otuda postavilo i opravdano pitanje: kad počinje Crna Gora koja nije ono što je (bio) kralj Nikola?
Posle su usledile narodne litije u odbranu svetinja, Montenegro je lagano, u meri koju dopuštaju NATO standardi, počeo da se vraća Crnoj Gori, no to je već neka druga priča. Takoreći, istorija. A istorija je, naravno, učiteljica života.
Te je ovaj crnogorski slučaj dragocen i stoga što sve to isto sad čeka i Srbiju. Zove se francusko-nemački plan, koji je u međuvremenu postao evropski plan, a podržavaju ga i Sjedinjene Američke Države, pa može da se zove i NATO planom. To je, podsećamo, onaj vojni pakt koji je izvršio agresiju na SR Jugoslaviju da bi oteo Kosovo i Metohiju.
Ukratko, taj NATO plan je sad da i preostali deo one Jugoslavije, Srbija, nakon što je Crna Gora to već učinila, prizna da Kosovo više nije njeno, to jest naše, već njihovo.
Ono što je Duško Marković nazvao vizijom evropski posrednik Miroslav Lajčak opisuje kao tešku odluku, a suština je ista, naime, ima da se uradi ono što narod neće. Specifična vrsta demokratije, inače, u kojoj se ne postupa u skladu s voljom građana, već nasuprot njoj. Na srpskom: potčinjavanje.
Izvoleo je na tu temu da nam se, u intervjuu jednom nedeljniku, obrati američki ambasador u Beogradu Kristofer Hil.
„Slušao sam“, kaže, „ljude kako govore o suverenitetu na Balkanu i uvek bih im postavio pitanje kako to neke druge države Zapadne Evrope, jednako male, ne brinu o svom suverenitetu.”
Italijanski ministar inostranih poslova Antonio Tajani objasnio je šta to zapravo znači. „Evropa nema pravu spoljnu ni odbrambenu politiku. Uvek idemo za Amerikancima“, rekao je torinskoj „Stampi“.
Nešto slično je nekoliko godina ranije priznao i Ramuš Haradinaj u svojstvu premijera takozvanog Kosova, pa smo mu se smejali. Sad shvatamo da je pojava zastupljenija nego što smo slutili.
Izgleda, zbilja, da iz nekog razloga ima takvih naroda koji radosno dočekaju svakog svog okupatora. Cvećem su Nemce gađali kada su 1941. ulazili u Maribor, ili u Zagreb, na primer. Beograd su tada ti isti Nemci gađali bombama. S jednakom su radošću Slovenija i Hrvatska sad i u NATO-u, i opet, kao nekad, svi oni zajedno u pohodu na Rusiju. A mi opet, tvrdoglavo, o svom suverenitetu.
Zato su nam Nemci, a i Nemci uvek idu za Amerikancima poput Italijana i Ramuša Haradinaja, kao jedan od uslova za evrointegracije, bilo ih je tada sedam, zatražili i „promenu svesti“.
Nismo zaboravili. Andreas Šokenhof, izaslanik Bundestaga i kancelarke Angele Merkel, tražio je to potpuno ozbiljno. Stavio je i na papir, na srpskom, i podelio novinarima. Da se slučajno nešto ne zagubi u prevodu.
Bilo je to 2012. zato što nešto ranije, 2010, nismo poslušali ono što nam je komandovao Volfram Mas, tadašnji ambasador Nemačke u Srbiji.
„Moram da kritikujem vlasti u Srbiji što i same još uvek koriste termine poput ‘NATO bombardovanja’. Zamislite da šetate Ulicom kneza Miloša i da vas vaše dete upita: ‘Tata, ko je ovo uradio?’. Vi ćete mu odgovoriti: ‘NATO’. I šta onda očekujete od tog deteta da misli o NATO? Za razliku od toga, ja sam kao mladić u Nemačkoj gledao ruševine u mom gradu, ali nisam mrzeo onog ko je to učinio jer je bilo onih koji su mogli da mi kažu zašto je to učinio.“
Te je dodao i da su evropske i NATO integracije povezane, jer, otkrio nam je, „pitanje članstva Srbije u NATO nije ‘da li’, nego, ‘kada'“. Ma šta mi o tome mislili. Potčinjavanje.
A sada sve to isto traži i američki ambasador Hil.
Nakon što je poručio da ne treba da imamo svoju već da postupimo po njegovoj volji, lepo nam je objasnio i da je Srbija sada „verovatno na najvažnijem putu u svojoj istoriji – ka pridruživanju evroatlantskim integracijama, uključujući i EU“.
Uključujući, naravno, i NATO – to je značenje evroatlantskih integracija.
Te je stoga, požalio se ambasador onom beogradskom nedeljniku, „za mene najveće razočaranje bilo to što su stvari, za koje sam mislio da su odavno rešene, i dalje sveže u glavama ljudi. Iznenadilo me je, kada sam došao ovde prošlog marta, što je svakog dana bilo nekih podsećanja na 1999… Morate da gledate napred… Na ovim prostorima ima mnogo istorije. Nju je važno poštovati, ali ne smete biti njen zatvorenik.“
Ambasador Rusije Aleksandar Bocan-Harčenko na to je upozorio da bi Hil „želeo da izbriše istorijsko sećanje na tragično stradanje srpskog naroda“.
I zaista. Ako je, kao što jeste, istorija učiteljica života, kuda bi nas odveli ovi učitelji istorije koji bi istoriju da nam obrišu? Kada nas postave na taj, najvažniji put u našoj istoriji, kako ga opisuje Hil.
Da budemo nešto što niko pre nas nije bio, generacija Srba koja se dobrovoljno odrekla Kosova i Metohije, umesto da o njemu, makar, peva, čekajući dogodine u Prizrenu.
Kada bi, u tom slučaju, kao u slučaju onih Montenegrina, započela istorija Srba?
Odrekli smo se Kosova pa time i pretkosovskog, kosovskog i pokosovskog ciklusa narodnih pesama, šta će onda deca nam uče na časovima srpskog jezika, a i kasno Marko na Kosovo stiže pa ni on više ne bi bio naš jer mi nismo njegovi.
Ni Početak bune protiv dahija, jer se i tamo pevalo o Lazaru, Milošu i Kosovu, i oslobođenje od Turaka, i osvećeno Kosovo 1912. jer to su bili neki drugi Srbi a ne mi.
Kao i 1999. I 2006, kada je donet Ustav Srbije, glasao je za njega i patrijarh Pavle jer ustav kaže da je Kosovo srce Srbije, makar i sa suštinskom autonomijom. I 2008. su bili neki drugi Srbi, odbacili su umesto da pokorno prihvate samoproglašenu nezavisnost svog Kosova.
I tako dalje, očigledno je. Poslušamo li Hila i njemu slične učitelje života i kradljivce naše istorije i zemlje; načinimo li one teške izbore kojima nam preti Miroslav Lajčak; zamute li nam vid vizije kakve je imao Duško Marković, postaćemo pokor(e)ni, dakle, robovi koji, zato što nemaju prošlost, ne mogu da imaju ni budućnost koja je u njihovim a ne u tuđim rukama. Naravno, zarad tuđih interesa.
Što će reći da je, ipak, slobodnije biti zarobljenik istorije. Makar je naša. I učiteljica je života, bolja nego ambasadori Hil, Mas, i svi ostali koji bi da nam otmu zemlju i promene svest tako da pomislimo da smo sve to i zaslužili.
Nikola Vrzić
