I
storija je, govorili su Latini, „učiteljica života“. Nepotrebno je ići težim putem i svaki put ispitivati šta će biti ako su nam naši preci već dali primer za to. Istorija nam služi da bi znali ko su nam uvek bili i ostali prijatelji, a ko nikad nije bio pa logično nikad i neće biti.
De Gol je davno primetio: „Opasni su samo oni neprijatelji koje ne možete prepoznati“. Dakle ako do sada nismo znali zašto onda, vodeći se De Golovom konstatacijom, treba da se konsultujemo sa „učiteljicom života“, da bi prepoznali ko su nam neprijatelji i da ne bi došli u opasnost.
Kada pogledamo istoriju, nedvosmisleno vidimo da postoji nešto što je karakteristično za sve zemlje: prijateljstvo sa drugim državama je uvek bilo zasnovano na jednom od tri faktora:
trenutnom – ličnom prijateljstvu ili rodbinskim vezama vladara tih država;
najčešćem – interesu i
jedinom prirodnom – poreklu i veri.
Kroz istoriju Srbije imali smo određene prijateljske odnose zasnovane na porodičnim ili prijateljskim vezama naših vladara ili političara. Ali kao što je već i pomenuto, to je samo trenutno, jer sa njihovim odlaskom nestaje i prijateljstvo među tim državama. Naravno da danas to nije ni moguće, bez obzira što se naši političari hvale nekim ličnim prijateljskim odnosima. Pa svima je jasno da tu prijateljstva nema. Kako bi oni mogli biti prijatelji sa nekim koga prvi put vide na skupovima na kojima se Srbiji iznose ultimatumi.A ko normalan može takve nazivati prijateljima. Sasvim je jasno da tamo gde ne postoji istorija poznanstva ne može postojati ni prijateljstvo.Naši političari imaju takvu biografiju i toliko iskustva iza sebe da se njihova eventualna poznanstva mogu svesti na lokalne krugove uglavnom sumnjive prošlosti. Ovde se radi samo o poniznosti iz ličnih pobuda koje se, da bi se opravdale kroz medije, predstavljaju kao neki prijateljski odnosi.
Nažalost, kao zemlja sa malom teritorijom teško smo mogli da svoje prijateljske odnose zasnivamo na obostranom interesu kao najčešćem obliku saradnje među državama. Većima i jačima od sebe nikad nismo mogli da pariramo u materijalnom. Ono gde su oni videli interes jeste isključivo naša tertorija koja je uvek imala strateški značaj za Evropu. Poznata je rečenica: „gradili smo kuću na stazi slonova“. Naravno da onaj ko želi da preuzme našu teritoriju ne može ni po kom osnovu biti prijatelj.
Hteli ne hteli, kroz istoriju smo uvek bivali primorani da shvatimo da nam, posle svega, ostaje ono jedino i logično, a to je ono prirodno. Dakle, kroz istoriju jedino što nas je istinski vezivalo sa drugim državama jeste poreklo i vera. Ta prirodna putanja nas i vezuje sa bratskim pravoslavnim ruskim narodom. Koliko god da se kroz medije trude da to prikažu u drugom svetlu, ne može se prevariti duša svetosavska. Jasno je nama da ponekad nije lako. Gledajući kroz istoriju, mnogo češće nas život nije mazio. Posebno onda kada Rusija nije bila dovoljno jaka. Neprijatelj je to uvek koristio tako što je napadao Srbiju, postavljajući ultimatume i davajući lažna obećanja, znajući da Srbija nema druge prirodne saveznike.
Naravno ima još onih naroda koji su i poreklom i verom isti, ali Srbin nije lako biti. Tako su naša braća, čija je krv istog porekla, koristeći istorijske krivine napustila Srbe. Odrekli su se svog porekla i od tada pokušavaju da dokažu da su nešto drugo. Neki su prelazili u islam, neki u katoličanstvo a neki su se samo poput Makedonaca i Crnogoraca predali jačem.
Takav put nikom od njih nije doneo ničeg dobrog, a izgubili su i ono što su imali. Postali su ljudi bez ponosa, narod na svojoj zemlji sa tuđim imenom, tuđim poreklom, tuđim običajima…
Englezi su uvek upozoravali: „Narod koji ne zna svoju istoriju, moraće da je ponavlja“. Stoga bih voleo da naši vlastodršci obrate pažnju i na ove reči kad već toliko pričaju o tom Zapadu. Nije nam potrebno da stalno učimo na teži način. Mi koji smo zahvaljujući svojim đedovima i njihovom čojstvu ostali Srbi moramo da ostanemo dostojni potomci. Zadatak nije lak ali mnogo bitnije je da nije nemoguć. Potrebna je samo odluka i vera. Put će možda onda biti trnovit ali je vredan onog što nas čeka na kraju.
Ne sumnjam da vas razni govori zbunjuju. LJudski je da pogača u tuđim rukama izgleda lepša i veća. Ali baš zato pre nego što posegnemo za njom treba da se zapitamo ko se to najeo tuđeg hleba. Bajkovito zvuče govori poput ovog:
„Srpski narod postaće član velike evropske porodice. Srbija više neće biti meta za potkusurivanje računa velikih svetskih sila. Nestaće straha od novih ratova, a narod će se posvetiti podizanju svog i opšteg blagostanja, uz podršku ujedinjene Evrope. Rad će postati jedina i uistinu prava vrednost. Duhovna narodna blaga, vera, porodica, sve kulturne tekovine, privatna svojina, stvarni pokretač napretka, biće zaštićeni i obezbeđeni. Otpočeće novi bolji život…“
Sem što zvuči lepo, taj govor deluje i poznato – baš kao i ovaj:
„Srbija se nalazi na Balkanu; Balkan u Evropi. Evropu predstavljaju evropski narodi. Oni danas vode bitku za nezavisnost i slobodu celog kontinenta.
Srbija nije izolovano ostrvo. Srbija je sastavni deo Evrope. Bez zajednice nikome pa ni Srbiji nema života. Bez pobede zajednice Srbiju čeka – smrt.
Srbine! Ti s pravom želiš lepšu budućnost. Ti tražiš slobodu. To je opravdano. Red, rad, socijalnu pravdu prema trudu, pravo na kulturni razvoj, pravo na život, ko ti garantuje? Da li će ti doneti očekivanu slobodu narodi koji ne žive sa tobom u zajednici? Da li …“
Kažete da ste prepoznali govore naše političke klike, pogotovo onih koji su kao naš premijer mekog srca oduševljeni Nemačkom i njenim ispraznim obećanjima. Tvrdite da ste ovaj govor čuli na Pinku prošle nedelje bar desetak puta kada je premijer oduševljeno saopštavao nova obećanja Evrope. Ne želim da vas ubeđujem u suprotno. Ne želim da tvrdim da nije tako, moguće je da ste stvarno i čuli ili pročitali prošlih nedelja nešto slično. Ali onda moramo opet da konsultujemo „učiteljicu života“ da bi znali odakle su te govore naši vlastodršci preuzeli. A istorija nedvosmisleno pokazuje – od nacističke Nemačke. Upravo ta obećanja nam je davala nacistička Nemačka dok nas je držala pod okupacijom od 1941 do 1945. I naravno da je i tada bilo onih koji su u to poverovali.
Želimo ipak da verujemo da su današnji političari samo imali lošeg profesora istorije. Želim da mislim da naši vrli vlastodršci nisu bili upoznati da nam je Nemačka već nudila ujedinjenu Evropu pre 70 godina, a znamo kako je ta Evropa završila.Nadam se da ne misle da je to jedini put kojim Srbi treba da idu. Ne bi bilo dobro za narod da ga vode oni koji su svesni ove laži ali i dalje propagiraju taj put zbog lične koristi. Državnik Aleksandar Hamilton je takve opisivao rečima: „oni koji ne vrede ništa, padaju za bilo šta!“.
Srbi nisu narod koji pada za bilo šta. Znao je to i jedan mnogo poznatiji Nemac od Angele Merkel – Gete, i zato je i cenio sve što je srpsko. Pa ako već moramo da slušamo šta su rekli Nemci, predlažem da to bude ono što je rekao Gete: „ono što ste nasledili od svojih predaka morate i sami da zaslužite, inače nikad neće biti vaše.“Ove reči su bliske srpskom narodu pa ih nije teško ni poslušati. Ne smemo pogaziti svetosavlje, ne smemo uprljati obraz svojim potomcima. Život jeste surov učitelj i uvek prvo daje test, pa nas tek onda uči lekciji. Sreća je da su naši preci te testove već polagali i da je nama ostalo samo da konsultujemo „učiteljicu života“ i test prepišemo. A u tom testu jasno piše da je Srbija kroz istoriju iskrene prijatelje, braću i saveznike imala samo na osnovu onog jedinog prirodnog faktora – porekla i vere. Nema nikakvih nedoumica: pravedna, iskrena i pravoslavna duša svoj spas može naći samo u istovernoj, pravednoj i iskrenoj braći – a ona nisu deo lažne EU-tvorevine.
Nenad Blagojević
