Udavača

Poseta Vladimira Putina Beogradu dana 17. januara nameće interesantno pitanje – da li Kina i Rusija uspevaju da naprave prodor u Srbiju usled nemara Vašingtona?

Zašto Vašington prepušta Srbiju Rusiji i Kini?*

Brojevi govore sami za sebe. Poslednji američki predsednik koji je posetio Beograd bio je Džimi Karter 1980. Sa druge strane, Vladimiru Putinu je ovo četvrto putovanje u Srbiju otkako je došao na vlast 2000. godine (dodajmo da je i Dmitrij Medvedev je imao zvaničnu posetu Beogradu 2009. godine, za vreme trajanja njegovog predsedničkog mandata). Štaviše, Putin se sastao sa aktuelnim srpskim predsednikom, Aleksandrom Vučićem, bar 14 puta.

A Rusi nisu usamljeni u značaju koji pridaju Beogradu tokom proteklih godina. Kineski predsednik Si Đinping je imao zvaničnu posetu Srbiji 2014, a u planu je još jedna poseta kasnije ove godine. Sve u svemu, Đinping je od 2014. imao pet zvaničnih bilateralnih susreta sa srpskim kolegom. Nasuprot onome što rade Kinezi i Rusi, predsednici Sjedinjenih Država i Srbije (ili njene prethodnice, Savezne Republike Jugoslavije) nikada se nisu sastali.

Uzroci drugačijeg pristupa

Nekoliko faktora objašnjava ovu razliku u pristupu koji vodeće sile imaju prema Srbiji. Pre svega, dobar deo američke politike prema Balkanu je nasleđe devedesetih u kojim su rukovodioci, poput predsednika Bila Klintona i potpredsednika Ala Gora, odlučili da podrže „muslimansku stvar“ na Balkanu kako bi popravili ugled Amerike u muslimanskom svetu.

Nažalost, teroristički napadi od 11. septembra 2001. – u kojim su nekolicina organizacionih, finansijskih i operativnih izvršilaca bili veterani bosanskog džihada – otkrili su intelektualnu površnost i manjkavost takvih naivnih uverenja. Štaviše, od 1990-ih do danas, analize javnog mnjenja širom arapskog/muslimanskog sveta uporno pokazuju ogromno negodovanje prema Sjedinjenim Državama, uprkos američkim vojnim intervencijama na Balkanu.

Drugi razlog zbog kog su kreatori politike u Pekingu i Moskvi bili zauzeti obilaženjem Beograda je to što umeju da gledaju na mapu. Najvažniji kopneni i obalski transportni koridori između Zapadne Evrope i Istočnog Mediterana, i između Baltičkog i Egejskog mora, prolaze kroz Srbiju. Kinezi definitivno shvataju ovo, što pokazuje i ekonomska vrednost njihovih investicija u ovu zemlju koja se sada približava cifri od 10 milijardi dolara.

Američka balkanska politika se, nasuprot tome, u protekle dve decenije usredsredila na Bosnu i Kosovo, koje su u kontekstu geografskog položaja i imovine od sekundarnog strateškog značaja, a povremeno i na Makedoniju i Crnu Goru – pre svega u cilju promocije NATO integracija.

Uočiti promene

Treće, izgleda da spoljnopolitički establišment iz Vašingtona nije spreman da uvidi koliko se svet promenio u protekle dve decenije. Sjedinjene Države više nisu (ako su ikada i bile) ono što je Medlin Olbrajt nazivala „nezamenjivom nacijom“, pa u multipolarnom svetu današnjice male države imaju političke, ekonomske i strateške opcije. Drugim rečima, i priroda i međunarodna politika ne trpe vakuum, pa ukoliko Vašington odabere da se ne bavi nekom zemljom, druge države su spremne da ušetaju kao partneri i investitori.

Posmatrano sa ove tačke gledišta, teško je shvatiti kako to benigno (ili maligno) zapostavljanje Beograda od kog Vašington pati pomaže američkim spoljnopolitičkim interesima. Kako je predsednik Barak Obama jednom istakao, „smešno“ je verovati da „nerazgovaranje sa drugim zemljama za njih predstavlja kaznu“. Ispada da dok je predsednik Obama bio spreman da pruži ruku decenijama starim američkim protivnicima kao što su Kuba i Vijetnam, a predsednik Tramp bio voljan da se sastane sa Kim Džong Unom, četvrt veka nakon ratova iz devedesetih Vašington i dalje preferira da zvaničnike iz Beograda drži dalje od sebe.

U ovome, naravno, nema strateške logike, ali pokazuje u kojoj meri je američka balkanska politika ostala talac posebnih interesa i etničkih lobija koji veruju da izvlače korist od stvaranja što većeg jaza između Vašingtona i Beograda. Takva kratkovidost preti da ugrozi progres koji je već postignut u odnosima između Vašingtona i Beograda. Upadljiv primer toga je učestalo medijsko prikazivanje Srbije kao „ruske ispostave na Balkanu“, iako realnost govori o nečemu prilično drugačijem.

Srbija pokazuje dobru volju

Da razmotrimo, na primer, odnos Srbije sa NATO-om. Srbija je član NATO programa Partnerstvo za mir, a sklopila je i Sporazum o statusu snaga (SOFA) sa Alijansom. Kako je to vojni analitičar Džon Kapelo primetio, „odnosi Srbije sa evroatlantskim savezom nikada nisu bili jači“.

Slično tome, tokom posete Beogradu aprila 2017, pokojni senator Džon Mekejn je ocenio da su Sjedinjene Države najvažniji odbrambeni partner Srbije, pri čemu dve zemlje imaju preko 90 združenih vojnih vežbi godišnje. Što je posebno interesantno, NATO kancelarija za vezu u Beogradu se nalazi u zgradi srpskog Ministarstva odbrane, svega jedan sprat ispod kancelarije samog ministra odbrane. Slično je i povodom stavova Srbije prema EU. Aktuelna srpska premijerka, Ana Brnabić (koja je čitavu deceniju radila za USAID) je javno saopštila da ukoliko dođe do izbora između Rusije i EU – Srbija će odabrati EU.

Nažalost, u kontekstu Evrope koja se rapidno menja, pitanje je koliko dugo će takve politike i odnosi moći da se održe, a naročito da li će Srbija ikada biti primljena u EU. Taj događaj se projektuje za najmanje deset do petnaest godina od danas, a Vašington preferira da ignoriše ovu zemlju, osim kada joj nameće kaznene mere.

Imajući u vidu skorašnje poteze drugih velikih sila, ozbiljno rekalibriranje stanja i trajektorije odnosa između Vašingtona i Beograda je preko potrebno. Teško je videti šta Sjedinjene Države dobijaju ustupanjem strateškog i političkog igrališta Srbije Pekingu i Moskvi. Ako se stabilnost Balkana shvata kao nešto više od pukog ispunjavanja liste želja lokalnih satelita Vašingtona, onda je neophodan širi pristup u bavljenju regionom.

Dok Putin ponovo šeta Beogradom, američki kreatori politike bi trebali dobro da razmisle o popravljanju odnosa sa strateški najvažnijom državom Balkana.

Gordon N. Bardoš je predsednik SEERECON-a, firme za strateško konsultovanje i analitiku političkih rizika, specijalizovanu za Jugoistočnu Evropu

Preveo Vojislav Gavrilović

Izvor: The National Interest