O rehabilitaciji novinara Markovića

0
749

130503002Hoće li konačno biti rehabilitovan Miroslav Marković, novinar Ekspresa, čiji je potpis bio ispod teksta “Ćuruvija dočekao bombe” – posle kojeg je Slavko ubijen?!

SEDMA SILA PODRŽAVA PREDLOG REHABILITACIJE MIROSLAVA MARKOVIĆA I POZIVA POSETIOCE SAJTA KOJIMA JE ISTINA IZNAD SVEGA DA NAM SE SVOJOM PODRŠKOM  PRIDRUŽE.

Papir, istina, najčešće trpi sve, ali… Zato, ovom prilikom bih pokušao da bacim, novo svetlo na tekst anatemisanog kolege Miroslava Markovića iz “Ekspres politike” (tada visokotiražnog dnevnog lista koji danas ne izlazi)  koga su mnogi, zbog objavljenog teksta, nekoliko dana pre ubistva u “Ekspresu” – ĆURUVIJA DOČEKAO BOMBE, razapeli na krst srama, kao čoveka koji je navodno – tekstom u novinama – prizvao ubice Slavka Ćuruvije da ga monstruozno likvidiraju?

Pripremajući građu za knjige koje ću, nadam se, da uskoro objavim “Ispovest mafije” i “Istina o 5. oktobru”, došao sam u posed nekih dokumenata i informacija koje  su za mnoge tajna, a između ostalog i ORIGINALNOG TEKSTA novinara Miroslava Markovića, sa radnim naslovom – “Perfidnost i brutalnost izdaje”, predatog uredniku “Ekspresa” i TEKSTA KOJI JE OBJAVLJEN, istina sa potpisom novinara Markovića – “Ćuruvija dočekao bombe”.

Ne baš preterano pažljivim čitanjem, uverićete se da su tekstovi (original i original falsifikata slični, ali ne i identični, da je Marković mnogo toga napisao, ali “neko drugi još više dopisao” i da je jasno, da objavljeni tekst nije delo samo Miroslava Markovića, nego i još nekog, ali koga?

Pa, po hijerarhiji u novinama, moguće je da to “budženje” delo urednika-redaktora, ili, što da ne – zbog važnosti komentara – i samog glavnog urednika “Ekspresa” u to vreme!

Možda će Veran-Alek komisija i to da utvrdi, jer, mislim, bilo bi važno da se zna istina i o tom anatemisanom teksu “Ćuruvija dočekao bombe”,a ne da se (ne)opravdane kritike svale samo na leđa novinara Miroslava Markovića.

Zarad, istine, iako će to produžiti ovaj tekst, objavljujemo i “originalan tekst” i “original falsifikata” tog teksta, pa ko shvati – shvatiće…

Objavljen tekst u Ekspresu:
Ćuruvija dočekao bombe

Falsifikat Originala

Već trinaest dana nacistička NATO armada seje tovare smrti po Srbiji i Jugoslaviji. Trinaest dana pod vrhovnim zapovedništvom vašingtonskog „bolesnika rata Adolfa Klintona i njegovih, evropskih „gaulajtera”  Blera, Širaka, Šredera…mučki, noću i iz sve manje bezbednih visina traje ubijanje nedužnih građana Srbije, progon i prava humanitarna katastrofa žitelja Kosova i Metohije, razaranje fabrika bolnica, mostova crkava, škola, dečjih obdaništa…Isto toliko dana traje i brutalno, cinično i drsko gaženje i „ubijanje“ svih međunarodnih konvencija i normi, prava i pravde. Rušenje Organizacije ujedinjenih nacija i svega na čemu je počivao svet.

U ovoj situaciji mudro su zaćutali svi oni koji se još “od pre Kosova”, dok je ludilo Novog svetskog poretka u krvi rasturilo prethodnu Jugoslaiju “znali” da su “Srbi isključivi krivci” i kao takvi, “treba da budu, a ako je moguće i “bombardovani”, koji su “znali da su “Srbi krivi” i za Markale, i za Ulicu Vase Miskina i koji su, shodno tome, tražili još “žešće” sankcije za Srbiju. Koji su od početka spolja inscenirane krize na Kosmetu “znali” da su šiptarski separatisti i teroristi “u pravu”…I koji su sve vreme, tražili i priželjkivali “bombe za Srbe”, ćute i “ambasadori dobre volje”.

Je li to ona “perfidnost izdaje” o kojoj je, prilikom osnivanja Komiteta univerzitetske levice Jugolsavije, u novembru prošle godine govorila dr Mirjana Marković, predsednik Direkcije JUL-a? Je li to bio trenutak kada je “izdaja dostigla najvišu tačku”, kako je rekla profesor Marković, objašnjavajući da “izdaja nije uvek i neizostavno bila direktna i brutalna”, pa nastavila:

“Kao što je, na primer, meni izgledalo pre neki dan kada mi je u JUL-u vlasnik jednog beogradskog dnevnog lista rekao da podržava Sjedinjene Američke Države u njihovoj želji da bombarduju Srbiju i da će bombardovanje Srbe naučiti pameti”.

Reč je, dabome, o Slavku Ćuruviji, koji je preko “svog” lista “Dnevni telegraf” učinio zaista sve što je “bilo potrebno” kako bi se “demokratskom Zapadu”, a i “zabludelim Srbima”, objasnio kako treba da se “dozovu pameti” i okrenu se budućnosti koja je, jasno, “na zapadu”. Kada je potom taj isti “slobodar” Ćuruvija došao pod udar Zakona o informisanju, ali i pod udar drugih zakona zemlje u kojoj živi, skoro da je do samog Klintona stigao vapaj za pomoć protiv “diktature u Srbiji”.

Da Vas podsetimo:  Zašto mi ovo ne znamo?!

Diktatura u kojoj narod, na bezbroj izbora, slobodno bira svoju vlast i “diktature informativnog mraka” u kojem je pored njegovog “Dnevnog telegrafa” izlazilo sijaset tobož slobodnih i nezavisnih novina u kojima se gore govorilo o Srbiji i srpskom narodu nego na Si-EN-Enu u najboljim danima!

Danas, kada te željno očekivane i prizivane bombe ubijaju Srbiju, izdajnici ćute.

Ako čekaju da Srbi i Srbija budu pokoreni, uzalud čekaju. A, ako su se nadali da će njihova izdaja biti zaboravljena, uzalud su se nadali.

Miroslav Marković

Originalan tekst novinara Miroslava Markovića, predat uredniku “Ekspresa”:

Perfidnost i brutalnost izdaje

Original falsifikata

Već trinaest dana nacistička NATO armada seje tovare smrti po Srbiji i Jugoslaviji. Trinaest dana pod vrhovnim zapovedništvom vašingtonskog „bolesnika rata Adolfa Klintona i njegovih, evropskih „gaulajtera” Blera, Širaka, Šredera…mučki, noću i iz sve manje bezbednih visina traje ubijanje nedužnih građana Srbije, progon i prava humanitarna katastrofa žitelja Kosova i Metohije, razaranje fabrika bolnica, mostova crkava, škola, dečjih obdaništa…Isto toliko dana traje i brutalno, cinično i drsko gaženje i „ubijanje“ svih međunarodnih konvencija i normi, prava i pravde. Rušenje Organizacije ujedinjenih nacija i svega na čemu je počivao svet.

A sve to, kako glasi „objašnjenje“ bolesnih i povampirenih nacističkih umova najmoćnije sile sveta, i njenih evropskih vazala da bi Jugoslavija, Srbija i Srbi bili „kažnjeni“ zato što ne žele da pristanu na bezočne i bestidne ultimatume i da se dobrovoljno odreknu dela svoje teritorije, ne žele da ustuknu pred teroristima i banditima i ne pristaju na okupaciju. Što ne žele da se odreknu svoje svete zemlje Kosova i Metohje ni po cenu tih zločinačkih i bezumnih bombi, koje, eto, već trinaest dana pokušavaju ono što nikom u istoriji nije uspelo, da ih pokore.

Bahati, suludi i svakodnevno izloženi sve većim gubicima, a suočeni sa, za njih neplaniranim i moglo bi se reći šokantnim jedinstvom Srba, ne samo u zemlji, nego i u dijaspori i otporom koji Srbi pružaju “na život i smrt”, čak i ti bolesni, patološki  vašingtonsko-londonsko-pariski tvorci i podržavaoci šiptarskog terorizma i banditizma i ubice čitavog jednog naroda kao da počinju da shvataju da ih je, izgleda, po “srpskom pitanju” neko obmanuo.

Zbog toga, valjda, od kada traje zločinačka, nacistička agresija na srpski narod i srpsku zemlju, domaće “koperativne snage”, probrani “saveznici” i nekad tako grlati promoteri “demokratije”iz zemalja  odakle danas po Srbiji šalju tovare smrti ili ćute kao zaliveni, ili iz bezbednih “demokratskih” osmatračnica u inostranstvu, grickaju “pošteno zarađenu” šargarepu i čekaju svoj trenutak. Pogibiju i okupaciju Srbije!

I navijaju, naravno, “za uspeh i pobedu” Adolf Klintonovog oružja.

Dok svakodnevno i ponosno i uzdignute glave građani Srbije i Srbi,i staro i mlado, na trgovima gradova, bez straha od NATO strvinara prkosno se zlu suprotstavljaju igrom i pesmom, i još prkosnije proglašavaju sebe za metu svetskim zločincima, dotle domaći „pobornici američke demokratije sile“ podmuklo ćute i čekaju da „savezničke bombe – Srbe nauče pameti”.

O izdaji i izdajnicima svoje zemlje i svoga naroda je, dakle, reč. Bez obzira koliko bili malobrojni i koliko će biti prezreni! O tobožnjim „humanitarnim“, „nevladinim“ organizacijama „helsinškim odborima“ „Beogradskim krugovima“,      „fondovima za humanitarno pravo”, tobož nezavisnim i slobodnim medijima…

Valjda smatrajući da su “zadatak izvršili”,od početka zločinačke NATO agresije na Srbiju,“mudro su zaćutali“ svi oni koji se još „od pre Kosova“ dok je ludilo Novog svetskog poretka u krvi rasturalo prethodnu Jugoslaviju“ znali“ da su Srbi iskljućivi krivci”, i, kao takvi, „treba da budu kažnjeni“, a ako je ikako moguće i „bombardovani“. Koji su znali „da su „Srbi krivi“, i za Markale i za Ulicu Vase Miskina i koji su, suhodno tome, tražili još „žešće“ sankcije za Srbiju. Koji su,od početka spolja inscenirane krize na Kosmetu „znali” da su šiptarski separatisti i teroristi „u pravu”… I koji su, sve vreme, tražili i priželjkivali „bombe za Srbe”. Ćute i „ambasadori dobre volje”, kao Đorđe Balašević, koga je lično „ustoličila“ Sadako Ogata.

Da Vas podsetimo:  Lični pratilac-zanimanje ili prakljača za pranje novca

Ćuti pred „ubijenim“ novosadskim mostovima. Ćute „slobodoumni“ komentatori i karikaturisti, Cerovići, Žarkovići, Burzani, Koraksi. Ćuti još „slobodumniji” pisac i opisivač „srpskih zločina“ Vidosav Stevanović, u čijem rodnom Kragujevcu zločinci ponovo ubijaju već jednom pobijenu decu u Šumaricama.

Je li to ona „perfidnost izdaje“ o kojoj je, prilikom osnivanja Komiteta univerzitetske levice Jugoslavije, u novembru prošle godine govorila dr Mirjana Marković, predsednik Direkcije JUL-a? Je li to bio trenutak kada je „izdaja dostigla najvišu tačku”,kako je rekla profesor Marković, obšnjavajući da „izdaja nije uvek i neizostavno bila direktna i brutalna, pa nastavila: „Kao što je, na primer, meni izgledala pre neki dan kada mi je u JUL-u vlasnik jednog beogradskog dnevnog lista rekao da podržava Sjedinjene Američke Države u njihovoj želji da bombarduju Srbiju i će to bombardovanje Srbe naučiti pameti.“

U izlaganju dr Mirjane Marković, naravno, reč je bila o još jednom od onih koji danas, kada su mu se ostvarile „želje“ da Srbija bude bombardovana, ćuti u svojoj mišjoj rupi. Reč je, dabome, o Slavku Ćuruviji koji je preko „svog“ lista „Dnevni telegraf“, učinio zaista sve što je „bilo potrebno“ kako bi “demokratskom zapadu”, a i “zabludelim Srbima” objasnio kako treba da se “dozovu pameti” i okrenu se budućnosti koja je, jasno “na zapadu”. Kada je, potom taj isti “slobodar” Ćuruvija došao pod udar Zakona o informisanju, ali i pod udar drugih zakona zemlje u kojoj živi, skoro da je do samog Klintona stigao vapijući za pomoći u “borbi protiv” “diktature u Srbiji”.

„Diktature“ u kojoj narod na bezbroj izbora, slobodno bira svoju vlast i „diktature i informativnog mraka“ u kojem je, pored “njegovog” “Dnevnog telegrafa” izlazila sijaset tobož slobodnih i nezavisnih novina u kojima gore govorilo o Srbiji i srpskom narodu, nego na Si-En-Enu u najboljim danima!

Danas kada te željno očekivane i prizivane bombe ubijaju Srbiju, izdajnici ćute.

Ako čekaju da Srbi i Srbija budu pokoreni, uzalud čekaju. A ako su se nadali da će njihova izdaja biti zaboravljena, uzalud su se nadali.

Miroslav Marković

Izjava Đorđa Martića, glavnog urednika “Politike ekspres” u SUP Beograd, 18.01.2001. na okolnosti ubistva Slavka Ćuruvije

Naslov “Ćuruvija dočekao bombe” lično sam dao

Prvih dana aprila 1999. godine u razgovoru sa direktorom “Politike AD” Hadži Draganom Antićem rečeno mi je da bi u listu “Politika ekspres”, na čijem sam čelu tada bio kao glavni i odgovorni urednik trebalo da se pojavi komentar javno saopštene činjenice da je gospodin Slavko Ćuruvija u razgovoru sa predsednikom direkcije JUL-a gospođom Mirom Marković rekao da Jugoslaviju treba bombardovati.

Kako je reč o uobičajenom profesionalnom komentarisanju javnih poteza, javnih ličnosti, prihvatio sam tu sugestiju i o njoj razgovarao sa komentatorom lista Miroslavom Markovićem.

Marković se složio sa inicijativom i napisao tekst koji je objavljen sa neznatim skraćenjem u duhu profesionalnih pravila i sa opremom, tj. naslovom koji sam dao lično.

Sa gospodinom Ćuruvijom sam imao profesionalnih kontakata i čak smo sarađivali dok je on bio na čelu “Dnevnog telegrafa”, a ja bio urednik unutrašnje rubrike u listu “Politika”. O ubistvu gospodina Slavka Ćuruvije informisao sam se samo iz javnih glasila, odnosno televizije i štampe.

To je sve što imam da izjavim, izjavu sam glasno diktirao, ista mi je pročitana i kao takvu je potpisujem.

Izjavu dao:gospodin:Đorđe Martić

Zapisničar:Ognjenović Dejan

Izjavu uzeli:st. zastavnik Milosav Spasojević

st. Zastavnik Gosić Zijad

Izjava Miroslava Markovića, novinara “Ekspresa” u SUP-u Beograd, 15.01.2001.

Na sugestiju glavnog i odgovornog urednika dodato je ime Slavka Ćuruvije!

“Pre NATO agresije na Srbiju i za vreme agresije, kao novinar kome je bio posao da komentariše pojave u zemlji i oko zemlje, između ostalih komentara dana 05.04. 1999. godine, 13 dana od početka NATO agresije napisao sam komentar koji je objavljen pod naslovom “Ćuruvija dočekao bombe”, a što nije naslov koji sam ja u originalu predložio, predlog naslova u originalu bio je “Perfidnost i brutalnost izdaje”.

Da Vas podsetimo:  Gusle su duša srbska

Tekst je u originalu ima 4 kucane stranice, od čega je objavljeno, otprilike, polovina. U tekstu su komentarisane i kritikovane, odnosno moralno je prigovarano svima onima u takozvanim nezavisnim medijima i iz tobož nevladinih organizacija, koji su mesecima pre, a naročito nekoliko meseci  pred NATO agresiju, praktično podržavali i u svojim novinama objavljivali svoju podršku zemljama koje su pretile da izvrše agresiju na ovu zemlju, koje su nam pre toga zavodile sankcije i koje su po sopstvenim priznanjima svoju propagandu plasirale o svom trošku u našoj zemlji. Ta propaganda koja je inače u Srbiji neometano objavljivana i nije bila zabranjivana niti onemogućavana na bilo koji osim po kazni za laži po Zakonu o informisanju.

Za mene, međutim, kao novinara komentatora i patriotu, oni nisu bili niti su mogli da budu nedodirljivi, odnosno “Svete krave” čiji rad i ponašanje ne bi mogao biti kritikovan. Ja sam to u ime, pre svega svojih patriotskih osećanja i u ime građana Srbije i čitalaca činio. Kritikovao sam dakle sve javne ličnosti koji su se javno eksponirali i delovali suprotno, po mom mišljenju, interesima moje države i mojeg naroda. Smatrao sam i smatram to svojim pravom na mišljenje, i svojim ljudskim pravom.

U pomenutom tekstu “Ćuruvija dočekao bombe” prigovorio sam onima za koje sam smatrao da su bili najeksponiraniji i koji su praktično svojim delovanjem i pisanjem, šireći defetizam i beznađe, a slaveći i hvaleći silu i moć oružja, koje je tada, kada sam pisao tekst već ubijalo srpsku decu i rušilo ovu zemlju i uskratio im pravo da tada ćute i ponašaju se kao da ništa nije bilo.

U rukopisu teksta pomenuto je više imena, a na sugestiju glavnog i odgovornog urednika “Politike ekspres” dodato je i ime, (sad pokojnog) Slavka Ćuruvije. Ni, što se njega tiče, nije bilo ništa sporno, jer sam čitao takođe i “Dnevni telegraf”, a čitao sam i nedemantovanu tvrdnju da se zalagao za bombardovanje Srbije (skoro godinu dana pre agresije) i da je izjavio kako će to bombardovanje “Srbe naučiti pameti”. U to vreme kad su bombe padale, svi oni su ćutali. Tekst je izašao 06. aprila 1999. u “Politici ekspres” sa izmenjenim naslovom i upola skraćen, a od u rukopisu navedenih imena ostao je primer i ime samo Slavka Ćuruvije.

Zašto je naslov promenjen i zašto je tekst skraćen to najbolje zna tadašnji glavni urednik Đorđe Martić, a ja sam to smatrao, kako se inače u dnevnim novinama smatra, njgovim diskrecionim pravom. Inače, što se zaključka u objavljenom tekstu tiče da Srbi i Srbija ne mogu da budu pokoreni, a da oni koji su praktično navijali za agresore, kao što je to uvek bivalo u srpskoj istoriji, ne smeju biti zaboravljeni. To bih, dakle, i danas napisao.

Što se tiče nesreće i tragedije koja je zadesila Slavka Ćuruviju 5 dana posle objavljivanja teksta, to u vezu jedno s drugim mogu da dovedu samo zlonamerni i nečasni ljudi, koji na jedan ljudski nedopustiv način zloupotrebljavaju jedno nerazjašnjeno ulično ubistvo u političke svrhe. Sa indignacijom odbijam bilo kakvu primisao da sam i u rukopisu, kao i u objavljenom tekstu, što se tiče pok. Slavka Ćuruvije imao išta drugo na umu osim onoga što je napisano. O samom ubistvu znam samo onoliko koliko je štampa o tome izvestila.

Prilažem fotokopiju originalnog rukopisa pomenutog komentara.

To je sve što imam da izjavim u vezi ovog događaja, izjavu sam glasno diktirao na Zapisnik, priznajem je za svoju i kao takvu potpisujem.

Izjavu dao: Miroslav Markovuć

Zapisničar: Svetlana Gunjić

Izjavu uzeo: st.zastavnik

ORIGINALNE IZJAVE MARKOVIĆA I MARTIĆA DATE  U SUP BEOGRADA  MOŽETE POGLEDATI  U PDF image_pdfFORMATU

Vladan Dinić

sedmasila

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime