Udvorištvo, samoobožavanje i idolopoklonstvo u emisiji „Ko je Aleksandar Vučić“ na TV Prva

1
778

Pvucic_prvared sam kraj predizborne kampanje, TV Prva prikazuje emisiju u kojoj premijer obilazi dedovinu. Niti je emitovana kao plaćeni termin, niti je imala bilo kakvog povoda, niti je sadržala poruke od interesa za javnost. Bila je udvorička, protivna svemu čime bi mediji trebalo da se bave i očigledno osmišljena i realizovana za potrebe kampanje. Na taj način prekršeni su medijski zakoni, pravila REM-a o ponašanju u predizbornoj kampanji, ali pre i iznad svega – poniženi su ljudi koji žive u ovoj zemlji, a kojima se servira takav medijski sadržaj.

Taman kad čovek pomisli da je kraj, da su medijski savetnici Aleksandra Vučića napravili sve što se napraviti moglo i da je dosegnut krajnji nivo propagandnog besmisla i bizarnosti, pokaže se da se do dna još nije stiglo – da može još gore i još sramotnije.

Kada je TV Prva za sredu (20. april) u 22 časa najavila emisiju „Ko je Aleksandar Vučić?“, od tog se uratka već u startu mnogo očekivalo: takav naslov, u situaciji kada se premijer ne skida s TV ekrana i naslovnih strana, sam je po sebi delovao spektakularno.

Prekršena je obaveza da predizborni program bude vidno označen, kao i zabrana prikrivenog emitovanja predizbornog programa u vidu druge vrste programa… Prekršeno je pravilo o izbalansiranoj zastupljenosti stranaka  – jer ovakvu emisiju, osim Vučića, nije dobio nijedan politički lider.

Ipak, ono što je te večeri moglo da se vidi prevazišlo je sva očekivanja: stepen udvorištva novinara, samoobožavanja glavnog junaka i idolopoklonstva „epizodnih glumaca“ bio je takav da je čitava ta stvar bila jako naporna za gledanje svakom ko u tome nije video samo i isključivo dobar vic.

Scenario je jednostavan. Ničim izazvan i bez posebnog povoda (pošto se izbori ovde ne pominju), Aleksandar Vučić krenuo je u pohode selu Čipuljić kraj Bugojna, odakle mu je otac, gde mu živi stric i gde je u detinjstvu provodio po nekoliko meseci. Tu će Aleksandar Vučić, sve u odelu s kravatom, uz pozamašnu pratnju i obezbeđenje, obići ostatke porodične kuće srušene u ratu devedesetih, grob svojih dede i babe, a o njemu će – opet ničim neizazvano – govoriti njegovi prijatelji iz detinjstva, rodbina i lokalni sveštenik.

Da Vas podsetimo:  Nastavljeno suđenje za paljenje kuće novinara, odbrana osporava procenjenu štetu

Da bi se priča koliko-toliko povezala s realnim životom, sve će to pratiti novinarski glas iz ofa koji će objašnjavati zašto se došlo tu gde se došlo. Ovde bi, međutim, odmah trebalo naglasiti da je u tom segmentu koncept loše realizovan: uprkos patetičnom tekstu i vidno potresenom ženskom glasu, nikome do kraja nije postalo jasno zašto je pola sata gledalačkog života uludo protraćeno i zašto se od svih važnih tema pod nebeskim šarom, TV Prva bavila nečim što je najviše ličilo na žitija svetaca. Vučić, istina, nije hodao po vodi ni dizao mrtve iz grobova, ali nije mnogo falilo ni do toga.

Zahvaljujući ovom polusatnom medijskom hepeningu, gledalac je mogao da sazna sledeće:

– da premijer, po sopstvenom priznanju, „ima tremu“ kad se približava Bugojnu,

– da mu je selo Čipuljić „poreklo“, pošto su tu „naša ognjišta“,

– da je kao mladić radio u stričevoj kafani („Tu sam radio, s koliko godina, striko?“, pitaće on, pa će sam odgovoriti „sa 14, 15“),

– da je napravio „milion gluposti, pa su me tu i hapsili“ zbog tuče,

– da njegovog oca zovu Bata iako se tako ne zove,

– da Vučići imaju toliko šuma i livada „da možemo da živimo i da ništa ne radimo“,

– da su isti ti Vučići „telefonom slušali kako im gore kuće“ u poslednjem ratu.

Što se glavnog junaka lično tiče, najveći biser ipak je bilo izlaganje o bratstvu i jedinstvu, odnosno o činjenici da su njegovog dedu ubile ustaše u Drugom svetskom ratu. „Sve smo čekali da vraćamo to iz Drugog svetskog rata, ali, srećom, nismo vratili. Nama se opet naopako vratilo“, reći će premijer, misleći valjda na tezu da Srbi od 1945. nikome ni za šta uzvratili nisu, već su samo stavljali glavu na panj.

Uprkos patetičnom tekstu i vidno potresenom ženskom glasu, nikome do kraja emisije „Ko je Aleksandar Vučić“ nije postalo jasno zašto je pola sata gledalačkog života uludo protraćeno i zašto se od svih važnih tema pod nebeskim šarom, Televizija Prva bavila nečim što je najviše ličilo na žitija svetaca. Vučić, istina, nije hodao po vodi ni dizao mrtve iz grobova, ali nije mnogo falilo ni do toga

Ni ostali glumci nisu zaostajali kada su u pitanju antologijske izjave.

Da Vas podsetimo:  Kojih novinara nema na Zelenovićevim konferencijama u Šapcu

Jedna rođaka ispričala je kako je mladi Vučić „voleo da se tuče, bije i da se zakavga“.

Prijatelj iz detinjstva ozaren se prisetio kako je mladi Vučić bio visok i mršav, tj. da je „uvijek bio upečatljiv i prepoznatljiv“.

Lokalni sveštenik više se bavio prošlošću, pa je upoznao gledateljstvo s činjenicom da su Vučići oduvek bili „domaćini ljudi“, da su imali „imanje i bogatstvo“, odnosno da su bili „Srbi koji su nešto važili“.

Sva ta priča bila je garnirana potresnim scenama u kojima premijer obilazi seosko groblje dok ga sveštenik pridržava, u kojima stoji kraj srušene porodične kuće, grli se sa stricem i zaneseno gleda. U jednom trenutku primećena je čak i naznaka suza.

Konačno, došlo je i veliko finale, u kojem novinarka objašnjava aktuelnu situaciju u Bugojnu, a epizodisti koje smo već upoznali objašnjavaju kako bi to premijer mogao da pomogne svom zavičaju. Sveštenik će tako reći da bi Vučić mogao da im donese bar jednu veću investiciju i tako zaposli „300 do 500 ljudi“, a komšija ­– da bi mogao da ostavi neki trag i makar obnovi svoju kuću.

Ko će kome, nego svoj svome, tek – od svih epizodista, na kraju je ipak briljirala strina. Ona je, sve sa kaficom i rakijicom ispred sebe, ispričala kako joj na pijaci prilaze Muslimanke i traže da Vučiću poruči da pomogne i njima: „Kažu mi: ‘Da nam je jedan taki ovde u Bosni, pa da nam nešto sredi. Daj mu reci da nam dođe!’“.

Zahvaljujući tom i sličnim komičnim detaljima, gledalac koji je junački izdržao tih pola sata, nije imao onaj famozni „transfer blama“: sve češći psihološki fenomen tokom kojeg, umesto onih koji vode ovu državu, a blamiraju građanke i građane gde god stignu, sramotu osećaju baš te građanke i građani. Ne. Ova emisija bila je toliko plitka, tako otužno realizovana i napravljena sa tako očiglednom propagandnom namerom, da gledalac nije mogao čak ni da se stidi.

Da Vas podsetimo:  Reporteri bez granica podsećaju Vučića na obećanja u vezi sa procesuiranjem zločina nad Ćuruvijom i Jovanovićem

Jedino što mu je preostalo bilo je da se od srca nasmeje kako onima koji su je napravili, tako i onima za koje je napravljena.

Iako, da se ne lažemo, u svemu ovome ima i jako mnogo razloga za suze.

P.S.:

Da bi sve bilo potpuno jasno: ovom emisijom prekršen je niz tačaka iz pravilnika Regulatornog tela za elektronske medije u izbornoj kampanji i zbog toga bi ovo telo moralo da reaguje.

Prekršena je obaveza da predizborni program bude vidno označen kao takav, zabrana prikrivenog emitovanja predizbornog programa u vidu druge vrste programa, zabrana emitovanja dokumentarnog sadržaja „u kojem se pojavljuje funkcioner ili istaknuti predstavnik podnosioca izborne liste ili kandidat“.

Osim toga, prekršeno je pravilo o izbalansiranoj zastupljenosti stranaka u programu „bez diskriminacije“ – jer ovakvu emisiju, osim Vučića, nije dobio nijedan politički lider.

Tamara Skrozza

Cenzolovka

1 KOMENTAR

  1. gospodine Janjiću,želeo bi da čujete moju mali priču. Ovo je priča iz države BiH. Poštovani gospodine i duhovni brate Janjiću,želim vas upoznati sa sledećim: U mojoj državi desijo se lokalni rat 1992-1995. U tome ratu svi narodi su bili gubitnici. Dojetonski mirovni ugovor,prekinuo je taj rat. U tome ugovoru stoji Aneks 7 član 14 u kome piše da se svakome uništena imovina pravično plati. Ni do dan danas nije osnovan fond na nivovu države iz koga bi se refundirala šteta za uništeno,popaljeno,itd. Celi svet je davo novac za tu namenu,ali novca nigde nema. Na 1000 porodica je ostalo bez ičega među koje spadam i ja. Zato vas molim da pokrenete volju dobri ljudi u dijaspori da pomognu, nama stradalnicima u BiH. Ovde se nešto davalo ali ne svakome. Gde je većinski narod tu je davano selektivno. Tako da manjinski narod nije došo do svoga prava. To jeste krova nad glavom i drugi prava. Ja sam na svome fb,profilu pitao imali iko da pomogne u svetu. Malo se ljudi javilo 0% nema niko soc osjećajnosti,humanosti. Molim Vas da mi se javite na adresu:travar.p.d@gmail.com Primite pozdrav moga poštovanja!!

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime