Udžbenička pornografija

0
257
foto: sr.wikipedia.org

Govorio sam dosad često o razaranju srpskog školstva i sad ću pokušati da pokažem kako se to, i uz pomoć kojih sila, čini preko udžbenika kao osnovnog – razaračkog sredstva. I pratiću dve vrste takvih udžbenika: one koji opisuju ljudsku biologiju i one koji otvaraju vidike prema ljudskoj duši. (A posle im dodati samo pokoju pojedinost o tome kako se uopšte razara[lo] srpsko pamćenje.)

Ono prvo počinjem navodom da se u rečnicima srpskog jezika pol definiše kao ‘anatomsko-fiziološka obeležja po kojima se razlikuju muške i ženske jedinke i imaju ulogu u oplođenju; rod’; s druge strane, reč rod ima više značenja i jedno je od njih ‘pol’ (s bližim određenjem: muški rod, ženski rod). U srpskom jeziku te su dve reči, dakle, sinonimne i niko ni Srpkinju ni Srbina nije mogao poučavati kojega je pola ili roda: oni su se uvek rađali i razvijali sa jasno određenim polnim, tj. rodnim identitetom.

Prilike su se u tom pravcu počele menjati kad je Alen Dals, polovinom prošlog veka, najavio da će oni „uništiti omladinu“, posle se na tragu te ideje Kinsi razmahao sa svojim pedofilskim projektima i vrištanje silovanog dvomesečnog deteta „definisao“ kao njegovu orgazmičku manifestaciju, njegov „naučni obrazac“ u naše dane Bajden unapredio u nalog da se nekrofilija i zoofilija nature svetu „kao sama srž demokratije“, pedofili iz Svetske zdravstvene organizacije „propisali“ da dete od rođenja treba učiti da masturbira, a njihova sabraća zatražila da se granica dozvoljenog seksualnog odnosa sa decom spusti ispod deset godina. Oslanjajući se na takvu „nauku“, i naši pedofili iz ministarstva za osmuđenu pamet (ili iz ZUOV – ne znam kako su „rasporedili nadležnosti“) utvrdili su da se „pol i rod ne poklapaju“, da se pol određuje rođenjem, a rod se formira tokom života, da se pol „nosi među nogama“, a rod „u glavi“ i da deca mogu da „biraju“ šta će im od toga biti lepše bez obzira na to šta „nose među nogama“.

Nauka o tome da polni i rodni identitet nisu sinonimi, kako vidimo, zasniva se na stavu da je ono prvo „biološko svojstvo“, a ovo drugo „društvena uloga“ (koju preuzimamo tokom života i svodi se na „naš osećaj“ muškosti ili ženskosti – naši autori govore o ženstvenosti jer srpski jezik još nisu naučili). Time se jednoj biološkoj činjenici „priznaje“ sociološki status u skladu s pedofilskom pameću koja takvu nauku zasniva: devojčica može biti dečak ako joj se to više dopada, a može biti i jedno i drugo i tada je obeležena međupolnošću, tj. pokazuje se kao rodno neutralna, odn. kao interseks, ali se ne zna je li to međupol ili međurod i da li to može biti transrodna osoba. A onda se na to nadovezuju i neke druge nedoumice pa među njima i ona o seksualnoj orijentaciji (koja može biti homoseksualna, biseksualna, heteroseksualna i ne znam da li tamo spadaju i Bajdenove nekroseksualne i zooseksualne orijentacije). I tu se srećemo s krupnom nedoumicom o zasnovanosti nove kinsijevske pedofilske pameti: s obzirom na njihov „inventar“, koja se od tih „orijentacija“ može smatrati „prirodnom“ i, u slučaju da se saglasimo da „takva postoji“, valjalo bi postaviti pitanje u čemu su one ostale „neprirodne“ i kakvi se odnosi prema njima mogu uspostavljati.

Ne znam koliko u ovoj priči „ima reda“, ali je mnogo izvesnije da u svemu o čemu govorimo ima mnogo više pedofilske kombinatorike i „bajdenovske demokratije“ nego – biologije. Pokazaće nam to i sledeće pojedinosti (prema „Kletovoj“ interpretaciji): „Pored rodnog identiteta, postoji i rodno izražavanje koje se odnosi na to kako osoba pokazuje svoj rodni identitet“ (kako se oblači, šminka, kakvu ima frizuru); „nije uvek lako razumeti razlike između rodnog identiteta, rodnog izražavanja i polnog identiteta, a treba imati na umu i da je rodni identitet različit od seksualne orijentacije“; „to što je heteroseksualna orijentacija većinska ne znači“ da one druge „treba da budu predmet diskriminacije“ budući da „upravo biološka varijabilnost omogućava proces evolucije“ (pa homoseksualci i oni koji ne razlikuju „muško“ i „žensko“ mogu znatnije da „podupru“ evolucione procese); „različitost nikako ne treba da bude osnov za predrasude, osudu i diskriminaciju, a pravo na rodni identitet i seksualnu orijentaciju je zakonom zagarantovano pravo svakoga od nas“. Slično o tome „uči“ i „Vulkan“: oni koji osećaju da nisu polno potpuno utemeljeni „mogu doživeti neki vid diskriminacije“ pa se to događa i kada je reč o „rodnom i polnom identitetu“ budući da „u mnogim slučajevima društvo nameće da oni moraju da se podudaraju“.

Za širi uvid u tu problematiku uzećemo „Vulkanovo“ razjašnjenje o međupolnim (interseksualnim) osobama, za koje se veli da se to njihovo svojstvo može utvrditi već na rođenju, ali ponekad tek kasnije (kad se, recimo, pokaže da osoba sa spoljnim ženskim organima ne dobije mesečni ciklus jer nema jajnike i matericu); takve se osobe „mogu identifikovati kao osobe muškog ili ženskog roda, ali ima i onih koji sebe smatraju rodno neutralnim, tj. da ne pripadaju isključivo jednom ili drugom rodu“. Posebno se, pri tom, ističe da je „kao i kod ostalih različitosti (kurziv – D. P.) međupolnim osobama veoma važna podrška i razumevanje okoline)“ i da „mi kao društvo treba da razvijamo osećaj i razumevanje za sve različitosti, da prihvatimo da je u redu biti drukčiji, sve dok nečije ponašanje ne ugrožava druge“. I ovde se, dakle, srećemo „s pozivom na toleranciju i demokratiju“, ali tome valja dodati još dve zanimljive pojedinosti: prva je od njih da je „međupolnost relativno česta u ljudskoj populaciji“ (takvih „ima više nego riđokosih“), a druga da „međupolnost nije medicinski problem“.

I upravo nas te dve pojedinosti dovode do suštine problema o kojima govorimo, odnosno do pitanja: koliko su takve pojave česte i kako ih treba objašnjavati ako nisu medicinski problem.

U knjigama koje se pred nama nalaze ta se dva pitanja ne postavljaju i ja ću sada pokušati da to učinim – sa stanovišta sopstvenog neznanja.

Da Vas podsetimo:  Brucoš

Ja sam, negde, čuo (pročitao?) podatak da takvih (bajdenovski demokratskih, međupolnih, rodno neutralnih, homoseksualnih, biseksualnih, interseksnih, transrodnih, pedofilskih, nekrofilskih, zoofilskih, različitih, diskriminisanih, drukčijih itd.) ima – 1–3 procenta ljudske populacije, ne znam je li to „više nego riđokosih“ (Klet nas o tome ne informiše jer se on više bavi ideologijom nego biologijom) i ja ću pokušati da „vratim na temu“ i Klet i onoga ko ga je na takvu pamet „obavezao“.

I činim to jednostavnim pitanjem: ako sve to o čemu govorimo nije medicinski problem, zašto se o tome govori sa stanovišta medicine (tj. biologije, anatomije, fiziologije, psihologije) i zašto se svi njihovi nalazi prevode na nivo ideologije, tj. bajdenovski definisane „demokratije“ („različitost nikako ne treba da bude osnov za predrasude, osudu i diskriminaciju“; „pravo na rodni identitet i seksualnu orijentaciju je zakonom zagarantovano pravo svakoga od nas“; treba razvijati „osećaj i razumevanje za sve različitosti“, pri čemu takva pamet zapoveda da je „u redu biti drukčiji sve dok nečije ponašanje ne ugrožava druge“). I na toj se tački sustiču i nemedicinski pogled na različitosti, ali i na granicu od koje nečije „ponašanje počinje ugrožavati druge“.

Za oba ta problemska kompleksa Klet nam donosi uverljivu ilustraciju: jedna „atletičarka“ osvojila je mnogo medalja na raznim takmičenjima (a među njima i zlatnu na 800 metara na Olimpijskim igrama u Riju 2016. godine), ali joj je Međunarodna atletska federacija zabranila da se takmiči u ženskoj konkurenciji zbog „koncentracije testosterona u njenoj krvi iznad propisane granice za žene“ pa se pretpostavlja da ima „interseksualno stanje“ obeleženo „prisustvom Y hromozoma, što uzrokuje razvoj testisa“, oni ostaju „unutar abdomena i proizvode testosteron… pa se osoba razvija kao žena sa vaginom, ali bez jajnika i materice“. O takvom stanju naši udžbenici govore jedino sa stanovišta ideologije: takve su „ženske“ osobe „malkice oštećene“ sa stanovišta anatomije, fiziologije, biologije, psihologije, tj. medicine, i za njih Klet veli da „treba imati razumevanja“ bez obzira na to što su time direktno „ugrožene njihove normalne konkurentkinje“ budući da su medalje (za koje se sve one bore) rezervisane za neke aktere za koje se ne zna jesu li muškarci ili žene. Ili, preciznije: ne zna se jesu li u njima „oštećeni“ muškarci ili žene. I da li se tu uopšte radi o „oštećenjima“ i „oštećenima“?

Pominjem u vezi s tim problemskim kompleksom još jednu pojedinost koju naši udžbenici zaskaču, tj. zanemaruju, i opet je ideologizuju: „Homoseksualci na određenim mestima imaju izmenjen volumen kore velikog mozga, isto tako i moždanog predvorja, danas uveliko poznatog emocionalnog generatora, talamusa… Interesantno je da mozgovi homoseksualaca reaguju sličnije mozgovima pedofila na stimuluse… Pedofilija i homoseksualizam bazirani su na sličnim promenama na mozgu, dakle radi se o psihičkim posledicama moždanih promena“.

Naši udžbenici za pojave o kojima govorimo vele da imaju bitnu sociološku, tj. demokratsku dimenziju, iz drugih izvora saznajemo da je Američka psihijatrijska asocijacija (APA) naredila (1973) da homoseksualizam nema medicinske osnove, a dvadesetak godina kasnije tome dodala i pedofiliju i sadizam i time omogućila da se ti „nemedicinski fenomeni“ medicinski legitimizuju kao najviša mera i obrazac državne pameti, da se zaštite kao i svaka retka biološka vrsta i da se zakonski uredi da se granica dozvoljenog seksualnog odnosa sa decom spusti ispod deset godina (i da takva pamet uđe u programe Labrisa, Incest trauma centra i ZUOV-a – recimo). To tako izgleda danas, ali je zanimljivo da se pre pomenutih naredbi na homoseksualizam i pedofiliju gledalo kao na „poremećaj“, tj. „devijaciju“, tj. nekakvo „genetsko oštećenje“, tj. „genetski eksces“. I valja očekivati da će, u sledećem „vučenju“, iz devijantnih registara one napred pomenute asocijacije biti isključeno, recimo, i čedomorstvo.

Kako postaje izvesno, Kinsijevi pedofilski nalazi, uz ogromnu finansijsku podršku Rokfelerove fondacije, preneseni su u zakon, ušli u školske programe i, zahvaljujući umnožavanju nastranih „seksualnih edukatora“, tj. pedofila, doveli do toga da se u mnogo poslednjih decenija „deca uče u školama da budu objekti za pedofiliju“. Na Zapadu taj „trend“ utemeljen je pre mnogo decenija, a mi smo tu „malo zaostali“ i neke „NVO“ (kao što su, recimo, Labris, Gejten, Lambda, Queeria, Arkadija, Incest trauma centar i druge takve) sad hoće da nam „spasavaju obraz“ i da pokažu da i mi znamo „kako se to radi po njihovim pravilima“. A u vezi s tim posebno je zanimljiva činjenica da se, recimo, Incest trauma centar naljutio na ministra Šarčevića i saopštio da će „privremeno obustaviti ulaganje novčanih sredstava u sferu obrazovanja do povratka ministarstva“ na ono što zapoveda »LGBTNZ«-ideologija, tj. na „doslednu primenu UN konvencije o pravima deteta, Lanzarote konvencije, Zakona o zabrani diskriminacije i Zakona o rodnoj ravnopravnosti“, tj. na ono što je srž kinsijevsko-rokfelerovske pedofilske naučne kombinatorike. Normalan znalac lako će razaznati da se iza svega toga nalazi nastojanje da se uspostave oni mehanizmi kojima će biti uništena omladina kao prethodnica uništenju civilizacije. Takvu „ideologiju“ nameću pedofilski monstrumi time što (pod izgovorom da brinu „o dečjim pravima“) ograničavaju prava roditelja da kontrolišu ponašanje svoje dece: roditelji ne smeju detetu zabraniti kasni „odlazak u život“ niti pokazati zainteresovanost za to kako taj „život“ tamo izgleda, tj. da li se njihova ćerkica tamo drogira (i tada da li „puši“ ili se „bocka“) ili se samo seksa (i tada da li to čini samo sa svojim „dečkom“ ili s onim koji se tamo zatekne); roditelj nema pravo da zna da njegovo dete ima kriminalni dosije u policiji ili narkomanski na nekoj klinici; roditelji nemaju pravo da znaju ni da je „njihova sinčina“, na nekom trećem mestu, do kraja doveo „proceduru promene pola“. A ako bilo koju od tih zabrana prekrši, roditelju je ostavljeno pravo da zatvor upozna iznutra zato što je – „ugrozio integritet deteta“.

Da Vas podsetimo:  Da li Vučića na prestolu Srbije održavaju samo penzioneri?

To je jedan aspekt priče koji nam je ranije „obrazložio“ Incest trauma centar, a onaj drugi ostaje sasvim nejasan: koja to „novčana sredstva“ Centar ulaže „u sferu obrazovanja“, iz kojih izvora ona dolaze i s kojim se ciljevima ulažu u obrazovanje: da li s ciljem da se deca odbrane od seksualnih pervertita i sadista ili, što je mnogo verovatnije, da im se podvedu u skladu s nalozima »LGBTNZ«-ideologije? (Da je u pitanju ovaj drugi motiv, pokazuju sve pojedinosti koje se gore navode: konvencije koje su izvedene iz Kinsijevih pedofilskih nalaza i domaći zakoni koji su na tim nalazima takođe zasnovani: zakon o zaštiti seksualnih pervertita i sadista i zakon o zaštiti nedovršenih žena.)

I tako nas sva ova priča izvodi na čistinu: udžbenici o kojima govorimo ne bave se biologijom nego ideologijom, tj. bajdenovski shvaćenom „nekrofilno-zoofilnom demokratijom“. I njihov je cilj da nam „pouče decu“ da je normalno biti nenormalan, devijantan, poremećen, biološki oštećen, obeležen genetskom greškom, da se ne zna je li čovek muškarac ili žena; i da može biti da nije ni jedno ni drugo nego nešto treće; i da tom devijacijom, poremećajem, biološkim oštećenjem, genetskom greškom može biti obeleženo 1-3 procenta ljudske populacije, da to može biti razlog za ponos i osnova da se takvoj (devijantnoj, poremećenoj, genetski oštećenoj) manjini prizna pravo da onu ogromnu većinu od 97-99 procenata svojih normalnih porednika teroriše sopstvenom devijantnošću i prisiljava je da i ona bude devijantna, tj. poremećena, tj. nenormalna. I da je predvodi u devijantnu, tj. poremećenu, tj. nenormalnu budućnost, onu koju ljudskoj civilizaciji priređuju oni primerci ljudske vrste za koje je davno rečeno da ih je – Bog obeležio.

*

Sva naša dosadašnja razmatranja odnosila su se na to kako devijantne osobe „zaslužuju razumevanje“ („toleranciju“, „podršku“, „zakonsku zaštitu seksualne orijentacije“), ali pogled i na neke druge udžbenike koji se deci stavljaju u ruke u njihovom ranom uzrastu pokazuje da se iza svega o čemu govorimo nalazi – devijantna srpska nacionalna pamet. Ona je, recimo, uredila da pedofili iz ZUOV-a, u dogovoru s Labrisom i/li Incest trauma centrom, odrede da neko ima pravo da ujutru bude „muško“, u podne „žensko“, a uveče „(n)i jedno (n)i drugo“, da to „ministarska sabraća“ overe, a Klet zapiše, objasni i zapečati za večnost. Ta se „saradnja“ ogleda, recimo, i u tome što je Labrisu pošlo za rukom da iz srpskih škola izbaci šest udžbenika zato što u njima, na pravi način „i afirmativno“, nije objašnjeno ono što nam je ostalo nejasno i kad smo saslušali sve ono što nam je o tome razjasnio Klet: da „genetski eksces“ nije medicinski problem jer onu atletičarku „ne boli ništa“ (a Svetska atletska federacija cepidlači zbog takve beznačajne „sitnice“ kakva je ona da se ne zna je li ona žensko ili muško pa zbog toga nije jasno da li se ona možda [ne] takmiči u „pogrešnoj konkurenciji“).

Takva se devijantna pamet, u lepoj meri, ispoljava i u srpskoj književnosti i o tome donosimo samo pokoju naznaku koju iščitavamo iz novinarskog zapisa Ljiljane Begenišić. Pa je na liniji takve pameti, recimo, iz Njegoševog dela „očišćeno sve što smeta evrointegracijama“, ispuštena je njegova reč da Englezi još drže „mrtvu tursku ruku pod srpskom gušom“, Gorski vijenac „sveden je na predložak za proučavanje narodnog običaja obaveznim odlomkom »Badnje veče«“; „kosovski mit“ upisuje se kao zabranjen pojam u svim čitankama koje se mogu naći u rukama srpskih đaka; iz Romana o Londonu ispušteni su fragmenti o napaćenim Srbima, „a odabrana je emigracija iz carske Rusije“; s druge strane, iz Seoba je, mesto mnogih scena srpskog stradanja, „opisana preljuba i bratoizdajstvo Vukovog brata Aranđela Isakovića i njegove snahe Dafine, Vukove žene. Odlomci u pojedinim čitankama objedinjenog izdavača sadrže eksplicitne scene ljubavne strasti i raspamećenosti glavnih junaka“ i zato kao naslov ovoga pregleda i beležim nešto što sam ranije nalazio kod onih „izdavača“ koji su se ljutili na Šarčevića: u srpskoj književnosti nema značajnijih stranica od onih pornografskih. Kao što se, pred naletom pedofila i nedovršenih žena, ni srpski jezik nije mogao održati pa se u njemu, uz muški i ženski rod / pol, pojavio i pedofilski pol, i nedovršeni rod. I pojavljuju se neki čudni jezikotvori žena kojima nije dovoljno da budu bolja polovina ljudske vrste pa su namerile da se izjednače s onom gorom polovinom i sad se muče da načine „ženske“ reči prema „muškima“ (prema inženjer može inženjerka, prema njoj i režiserka, a može i inženjerulja prema režiserulja), ali im ozbiljne probleme donose trudnica, porodilja jer još ne znaju kako da prema njima načine „muške imenice“. A bez njih se, vele, „neće moći“ kad Čomićkini i Zoranini jednopolni supružnjaci počnu da rađaju i da nam popravljaju natalitet. I da nadoknađuju ono što su one (i njihove „žene u crnom“) propustile da učine dok su se bavile demokratijom, Trilateralnom komisijom i ruženjem Srba i srpskog imena i jezika pa nisu stigle da, pomalo makar, budu i – žene.

Do koje je mere dovedeno satiranje srpske škole, pokazuju i neka razmatranja Aleksandra Lipkovskog o „stradanju“ matematike. Kao nastavnik „Linearne algebre“ („jednog od fundamentalnih predmeta na studijama matematike, bez koga ne može da se ide napred“), on je utvrdio da je „znanje koje pokazuju studenti… na samom početku svojih matematičkih studija, iz godine u godinu, sve niže i niže“ i, tragajući za korenima takvoga stanja, stigao do nižih razreda osnovne škole. I utvrdio da je već tamo „funkcija obrazovanja jednostavno degradirana“ jer deca u prva četiri razreda osnovne škole ne samo da „ne znaju tablicu množenja, nego ne umeju ni da pišu“, pri čemu „sve ostalo nije toliko važno koliko te dve osnovne kompetencije“. Svemu tome Lipkovski dodaje i svoje dublje uvide u mehanizme razaranja srpske škole i u vezi s njima dve su pojedinosti posebno pogubne.

Da Vas podsetimo:  Čija je Srbija? Vučićeva ili naša?

Prva je ona da da se „obrazovanje mora finansirati iz budžeta, ne iz kredita, ne iz sredstava stranih fondova i pomoći, a to se upravo dešava. Strana sredstva, strani darodavci, strani kreditori finansiraju… svoju agendu“: izdvajaju i odvode najsposobnije, a nama ostavljaju „one druge“, pri čemu takvim svojim ponašanjem neuka srpska vlast ili nesvesno pristaje na svoj kolonijalni status ili među pedofilima-reformatorima školstva „neguje“ i strane razarače srpske nacionalne pameti.

Druga je pojedinost mnogo malignija i, već po sebi, tragičnija: sudbinu srpskog školstva uređuju „dve mafije. Jedna je informatička mafija, koja za svoj interes ima implementiranje što više računara, interneta i svih informatičkih stvari. Druga je građevinska mafija, koja sa druge strane, ima interes da se školama oduzme što više prostora, da se što više školskog prostora prenameni, da se ne otvaraju nove škole, da se prebaci u privatnu sferu svaka državna inicijativa za otvaranje novih vrtića, škola i fakulteta. Te dve komponente imaju izuzetno poguban efekat na obrazovanje. Imate u školama, čak i u ovoj situaciji KOVID-19, problem prostora, a pritom mnogo školskog prostora u Beogradu je neiskorišćeno i prenamenjeno. Imate situaciju sa placom na Novom Beogradu pored Fakulteta dramskih umetnosti, koji je godinama bio predviđen za visoko obrazovanje, a sada je odjednom prenamenjen. Vlada ga je prenamenila, to će sada biti prostor za Ministarstvo unutrašnjih poslova“.

Navodeći takve činjenice, Lipkovski „amnestira“ Ministarstvo od odgovornosti „da se nije snašlo da sačuva kvalitet obrazovanja“, ali previđa činjenicu da su neki ministri bili vrlo agilni u otvaranju privatnih škola i u Srbiji i „u regionu“ (ponekad s visokim „procentom vlasništva“), ali su često znali „akreditovati“ i neke „fakultete“ ili „univerzitete“ (ispod Tri bukve“, ili na autobuskoj stanici „iza bifea“, ili u „kiosku na raskrsnici levo“). A kako se tamo „studira“, svedočila mi je koleginica sopstvenim iskustvom: na ispit iz „stranog jezika“ došao joj kandidat koji nije znao ni azbuku, ona ga vratila jednom, pa još jednom, ali treći put to već nije mogla jer ju je „dekan“ obavestio: „Koleginice, on je platio sve rate!“ Takvih „studija“ ima i na „državnim univerzitetima“ i o jednom od njih i sad se piše („Tata, kupi mi doktorat“), a na njemu se mogu studirati i neke „nauke“ kojih nigde na dunjaluku nema, ali ih je onaj ministar koji sve zna i nikoga ne pita „uspostavio“ odmah pošto je – ukinuo Nacionalni prosvetni savet. (A nije ga baš ni ukinuo, ali ga jeste obesmislio: pravna služba obavestila ga je da na to „ima pravo“ ako misli da zna više, i „vidi dalje“, od NPS.)

Završavam ovaj ogled o propadanju srpskog školstva jednom malo neobičnom „statistikom“: u trima knjigama o iščašenoj biološkoj pameti koju smo napred pokušali predstaviti, po svemu sudeći, muškarci su skoro izumrla vrsta: ostalo ih je samo dvojica – nasuprot 24 žene koje ove knjige potpisuju kao autori, recenzenti i „evaluatori“. Ne znam da li će to biti potvrda da žene mnogo bolje razumeju naloge kinsijevske pedofilske pameti, ali je izvesno da su se Srpkinje žestoko proredile: ovima koje su ostale mnogo je važnije da kastriraju jezik nego da budu žene, mnogo im je lepše da budu inženjerulje i režiserulje nego majke; i mnogo im je lakše, i profitabilnije, da budu „kandićke“, „biserke“, „milićke“ i da se motaju oko „trilateralnih“, „bilderberških“, „soroševskih“, „bajdenovskih“ i/li sličnih adresa i tamošnjih dolarskih blagodati. Spremne da rasprodaju sve ono što su njihove (pra)majke ugrađivale u srpsku povesnicu i srpsku tradiciju. I u srpsku dušu.

I zato Srbe više nema ko da skrene s puta – prema tminama istorije.

Od ovakvih današnjih Srpkinja to se ne može očekivati. One su, u međuvremenu, beznadežno pojevtinile i više se ne mogu dovesti ni u kakvu vezu sa ženama o kakvima je, recimo, besedio Vladika Nikolaj i kakvima su pripadale njihove (pra)majke „koje su volele svoju decu više no sebe i svoju otadžbinu više no svoju decu, majke koje su znale jednu od najvećih veština ovoga sveta – da od deteta stvore herojski jaka i karakterna čoveka. Na mesto ovih majki sadašnjost pokazuje žene koje misle da se mogu zvati majke samo ako rode dete i nauče ga sebičnosti, žene koje su uvek pre žene no majke i uvek sve drugo pre nego žene“.

To su takođe znali i bugarski koljači u Topličkom ustanku kad su zapisali da su „najopasnije srpske žene“ i da su, „kao oduševljene patriotkinje i izvanredne organizatorke, …nosioci srpskih ideala“. I zato ih sa jednakim žarom klali kao i njihovu braću i muževe.

Njihove kćeri danas se ne mogu sresti na putevima kojima su hodile njihove (pra)majke. One danas mogu biti i predsednice, i ministarke, i trilateralke, i trofrtaljke, i režiserke, i bilderberguše, i inženjerače, i mikrobiologulje, ali su zaboravile da budu – žene. I pretvorile se u najjevtiniju vojsku, bašibozuk – takoreći, koju svetski ološ predvodi u svom pohodu najpre na slovensko pravoslavlje, a potom [će] i na Slovenstvo uopšte.

A na čelu toga ološa našli se Englezi. S Amerikancima – kao svojom udarnom pesnicom. I svima njima naše su udžbenikuše sklonile sve pomene i poravnale sve zločinačke tragove po kojima su u srpskom pamćenju ostajali upisani.

I ostavile jedino pornografiju kao najviši oblik srpske duhovnosti i kulture. I svoje misije. I zajedno sa još nekim silama, prognale Nacionalni prosvetni savet iz odlučivanja o tome kako da se čestitije uredi srpsko školstvo i da se Srbima vrati pravo na nadu da o njihovoj sudbini neće biti presudna reč onih koji ni svojim postupcima ne znaju upravljati.

Dragoljub Petrović, prof. (u penziji)

Izvor: Iskra

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime