Došla su neka čudna vremena ‒ nenormalna, pa se normalni ljudi pitaju kuda ide svet. Ono što imamo sada može da stane u jednu reč ‒ košmar.
Izbrisane su sve razlike i sve je u ovoj imitaciji života relatizovano, a kad se izbriše ono što ne bi trebalo da se izbriše, naruši se balans i nastane haos.
Više nemamo dobro i zlo, muški i ženski princip, ali imamo lažne mesije. Apokalipsa ne dolazi kad nastupe velike nesreće i katastrofe, nego kad se naruši ravnoteža, kad prevagne ono što je loše ‒ imate to u jevanđeljima ako čitate pažljivo.
Osim što je prevagnulo zlo, i lažni proroci u novim medijima šalju sumanute i opake poruke, nestaju pravi muškarci. Trenutno su feminizirani: depilirani, nose NDO ‒ akronim za nedefinisane odevne predmete ‒ neki se već šminkaju i lakiraju nokte. Dakle, strašno.
Dan žena je u vreme matrijarhata deplasiran ‒ čemu onda Osmi mart? Šta će jakoj ženi pink karanfil i ko uopšte da je izvede na večeru za Osmi mart kad ionako pomislite da je izašla sa ženom ‒ feminizirana muška nakaza s estrogenom kao pandan ženi s testosteronom ‒ a šta da radite s takvom ženom?
Zato postoji međunarodni Dan muškaraca (19. novembar) za koji mnogi verovatno ne znaju.
Pošto su sada muškarci obespravljeni, ima više smisla slaviti Dan muškaraca nego Dan žena ‒ pa ono malo njih što nisu izumrli mogu da ga svečano obeleže, da se organizuju i traže da im se vrate elementarna prirodna prava (ne mora u Čikagu).
Mene, na primer, strašno nerviraju dve TV reklame. Preciznije, ispametim se kad mi u pauzi između dva seta u tenisu ili na fudbalskoj utakmici iskoči transvestit sa vencem na glavi. On me ispameti, a zgrozim se kad u reklami za prašak dama isfleka belu haljinu pa se zaprepasti kao da joj je kroz prozor uleteo bivši muž, nasilnik. U sledećoj sekvenci njena slabija kvazimuška polovina spava s detetom snom pravednika, a ona se okrene i na ofingeru vidi okačenu tu istu belu haljinu bez fleke. Potom se okrene prema nežnijoj muškoj polovini ‒ koja i dalje spava ‒ nasmeši se i pogleda nežno i toplo da se prosto istopiš dok i kamen plače.
Normalno je to danas jer su sve žene posebne i mora da ih paziš kao malo vode na dlanu, kao nežni cvet ili dijamant, dok su svi muškarci neandertalci, što jeste delimično tačno jer, otkad je nastala božja kreacija (svet) imate dve vrste muškaraca (u vrlom novom svetu imate tri).
Prvi primerci su neotesani primitivci, najčešće sa malo mozga i mnogo para. Možete ih naći na društvenim mrežama ‒ gde se u simulakrumu odvija život: pišu ženama u inboks bljuvotine. Čak i ne flertuju, ne traže dejt, nego prosto pitaju za seks.
Danas imamo (ne)kulturu seksa i ona podrazumeva odsustvo ljubavi. Emocije, pa i ljubav, ukinute su. Takvi tipični alfa mužjaci su bruka i sramota za muški rod i po njima su sve žene kurve baš kao što su za jake žene svi muškarci somovi, osim ako nisu feminizirani papučari i mazohisti koji ispunjavaju svaki ženski hir, a žena danas mora biti dominantna ‒ jaka, muškobanjasta. Znači deerotizovana, neženstvena, neotesana, nevaspitana, baš kao i opisana vrsta muškaraca.
Drugu vrstu muškaraca čine ovi što izumiru ‒ poslednji mohikanci. Šta njih karakteriše? Fini maniri, gospodstvenost, stil, obrazovanje, duh, harizma. Ali, jake žene to ne vole jer šta će im džentlmen, muškarac koji traži reciprocitet u ljubavnim odnosima. Znači, on nju poštuje, podržava, voli, šta je njemu dozvoljeno i njoj je, veran je – daje, ali i traži jer poštovanje mora da se zasluži.
Ali, šta će jakoj ženi takav? Kako tu da dominira? Za njega su otvorene i komplikovane veze nonsens, pomodarstvo i loše zamaskiran promiskuitet. On voli da ono što je dragoceno ‒ ljubav ‒ bude privatno, zatvoreno i jednostavno.
Pa stvarno ‒ na fejsu na primer kod statusa veze jake dame napišu ‒ komplikovano je. Šta je tu komplikovano? Ja bih da sam na njihovom mestu napisao ‒ promiskuitet, švaleracija… Ali, ta opcija nije ponuđena jer nije politički korektna i to je, zaboga, nepristojno u epohi gde ne postoji pristojno. Licemerje kulminira.
Mladi ili stari, u klimaksu ili andropauzi, svi se hvale i objavljuju ono što se ne sme, a to je privatnost.
Pevačicama “slučajno“ procuri pornić iz spavaće sobe, da bi bio viralan i da se o njoj piše.
I to joj posle kao smestili i glumi da joj neprijatno. Stvarno jadno ‒ kakav obraz i moral, bitni su lajkovi.
Ili, što bi se recimo “prijateljica noći“ prodavala za 100 kad može za 1000 evra ako uđe u rijaliti, pa se seksa pred kamerama sa sirovinom ili onim što lakira nokte.
Neće valjda, sezonski, da bere maline ili, ako ima srednju školu ili faks, da pošteno zarađuje 300 do 600 evra mesečno kad to može za nekoliko sati.
Ali i da radi negde u kancelariji nije isključeno da je seksualno uznemirava šef prostačke provenijencije (opisana prva vrsta muškaraca). U današnje vreme uopšte nije teško da se zaštiti ‒ prosto ga prijavi. Jasno je da se opredeljuje za lakši način zarade jer je ona najvažnija.
U dvadesetom veku imali smo demokratiju i totalitarizam, ali onaj tradicionalni – “domaćinski“. U dvadeset prvom imamo demokratiju, ali na papiru, i pornografski totalitarizam ‒ danas je sve pornografija.
Treća vrsta muškaraca je ekskluzivitet 21. veka ‒ bližim se predviđenom broju karaktera ‒ a ta vrsta je ionako već opisana.
Iz priloženog u kolumni, zaključak (epilog) se nameće, a zaključak je da je Dan žena besmisleno slaviti, ali Dan muškaraca nije. Pod uslovom da retku vrstu onih pravih nađete svećom. Problem je u tome što je neko sveću već ugasio ‒ onda tražite u mraku.
autor:Dragan Vesić
