Slušajući stalno priče o Srebrenici i o tome kako smo mi Srbi najveći zločinci na svetu, a čitajući vest kako ove godine na obeležavanje godišnjice u Srebrenici, delegacija Srbije nije poželjna, imam potrebu da napišem ovaj tekst.
Istina o Srebrenici je poznata malom broju ljudi i plašim se da će proći mnogo vremena dok se „ne pusti u etar“. U jedno sam sigurna, a to je da je medijski i propagandno znatno uvećan broj žrtava od onog koji se prikazuje.
Mislim da nema dana, ni datuma u kalendaru za koji se ne bi mogao vezati neki od zločina koji su počinjeni nad Srbima, što u starijoj, tako i novijoj istoriji.
„Knjiga mrtvih Srba Srebrenice i Birča 1992—1995. “ koju je sastavio i izdao Institut za istraživanje srpskih stradanja u XX veku, Savez logoraša Republike Srpske, Boračka organizacija Republike Srpske, u sebi sadrži imena srpskih žrtava sa područja opštine Srebrenica i regije Birča. Tu je spisak od 3287 Srba!
Citat:
“ U ovoj knjizi mrtvih sabrani su Srbi iz Srebrenice i birčanskog kraja stradali u ratu 1992—1995. Pod novim krstovima na svojoj staroj baštini počiva 3287 novomučenika. Mnoge izgnane porodice nisu mogle preseliti kuće i okućnice, ali su prenijeli svježe kovčege svojih mrtvih. Oni su izginuli od iste ruke, neka na istom groblju snivaju vječni san. Njihove humke su strašni znamen velikog istorijskog udesa i trajna opomena našim potomcima. Oni su žrtve prinesene na oltar otadžbine, vjere i slobode. Njihove glave su položene u temelje Republike Srpske.“
Pitam se, zašto je potrebno „kopati i rukama i nogama“ od interneta preko biblioteka, novinskih članaka, da se dođe do ovakvih podataka? Sa druge strane na svako naše pružanje ruke pomirenja, dobijamo šamar. Dokle?!
Samo nekoliko primera o stradanjima Srba…
VIŠNJICA
26.juna 1995, u opštini Milići, muslimanske snage, koje su bile smeštene u Srebrenici pod zaštitom UN napale su selo Višnjica. Zulfo Turšunović je bio vođa. Iako su ubili 40 osoba, u izveštaju Generalnog Sekretara OUN se navodi da je ubijeno 4 civila.(kakvo manipulisanje!)
Dajana Džonston je u svojoj knjizi „Fool’s Crusade – Yugoslavia, NATO and Western Delusion“, napisala da su muslimanske snage navele u svojim izveštajima da je ubijeno 40 „četnika“-jer su tako nazivali Srbe i pripadnike VRS.
BJELOVAC
Na čelu sa komandantom Naserom Orićem muslimanske snage su 14. decembra 1992. godine u selu Bjelovac, opština Bratunac, izvršile pokolj nad srpskim življem. Sa okolnim selima Sikirić i Loznička Rijeka ubijeno je 109 Srba, a spaljeno do temelja 350 srpskih kuća sa pratećim objektima. Najmlađi je bio Slobodan Petrović (15 godina), a najstarije Dostana Matić (80) i Zlata Jovanović (81). Preživeli su pokušali da se spasu čamcima preko Drine, ali su upali u muslimanske zasede i mnogi od njih su pobijeni. Ostale preživele su odveli u logor u Srebrenici, gde su mučeni i zlostavljani, a oko dva meseca kasnije su razmenjeni za pripadnike Armije BiH. Najmlađi logoraši su bili brat i sestra Nemanja (imao je sedam meseci) i Olivera Filipović (imala je tri godine).
Preživeli svedoci Slavka Matić i Slavoljub Rankić prepoznali su počinioce: Nasera Orića, Zulfu Tursunovića, Ibrahima Manđića i druge …
KRAVICA
Na Božićno jutro 7.januara 1993.godine, oko 3000 pripadnika muslimanske vojske, na čelu sa Naserom Orićem, napali su selo Kravice. Selo je imalo samo svoju seosku stražu. Većina stanovnika je bila na jutarnjoj službi u crkvi. U prvom naletu je ubijeno 49 Srba. Najmlađi je imao samo četiri godine -Vladimir Gajić. Tokom rata selo Kravica je opustošeno, ubijeno je 158 meštana, spaljeno 690 kuća, crkva potpuno porušena, a groblje i grobovi prekopani! Ljudi su se spašavali gazeći Drinu, po zimi i snegu…
Tek 1993. godine meštani su mogli sahraniti svoje mrtve, kada je selo Kravica zauzela vojska RS.
Masakr u Kravicama je ostao upamćen u narodu i po pesmi koju je tada jedan od pripadnika Naserovih vojnika spevao:
„Ej ko na Božić u Kravicu dođe,
Naser Orić – nije Karađorđe.
A kad vidješe sa svih strana puca,
stadoše im u grudima srca.
Ostaviše i Božić i Slavu,
samo živu da izvuku glavu.
Ej ostaviše i Isusa sama,
da ga oni pogaze nogama.
A na stolu torte i kolači,
neka jede ko je bio jači.
Džabe što su i tehniku imali,
opet im se Kravica zapali.
Naser svojim borcima govori:
vi slavite dok Kravica gori.
Nema više gnijezda dušmanskoga
baš na Božić ogrijala Boga.
Mjesto popa što sveti vodicu,
došetao Naser u Kravicu.
Ej šta je ovo Naser borce pita:
„Nemam kome Božić da čestitam!“
Hajmo kući braćo Muslimani,
mi smo ovdje došli nepozvani…“
Na žalost, ova pesma je postala popularna i danas se može čuti javno na veseljima i svadbama kod srebreničkih muslimana.
Možda me toliko boli zato što sam rođena u Bosni i zato što sam proterana sa svoga ognjišta, samo zato što sam Srpkinja. Zato što nemam uspomene, nemam gde da odvedem svoju decu i da im pokažem kuću u kojoj sam rođena; da im pokažem dedinu kapu koju sam posle njegove smrti čuvala kao oči u glavi; zato što su mi ubijeni mnogi članovi familije na kućnom pragu, koji nisu hteli da napuste.
Boli me zato što sam vaspitana i duboko u meni je usađeno da delim ljude na dobre i loše, a ne po veri i nacionalnosti. Poštujem sve dobronamerne ljude, ali ponosna sam što sam Srpkinja i ponosna sam na svoju pravoslavnu veru. Niko više nema pravo da ovom mom narodu konstantno nabija osećaj krivice i da se stidi za nedela pojedinaca. Pa, ako ćemo pravo, bez obzira kojoj veri se pripada, u svakoj porodici postoji poneka „crna ovca“, ali nije cela porodica za to kriva. Izroda i neljudi ima na svim stranama i svako od njih treba da odgovara za svoje zločine. Ono što je bolno, i što nas Srbe proganja i sapliće tolike godine, je da smo jedini krivci i samo se Srbima sudi u Hagu! Inače ja ne čuh da je neko osuđen za zločine nad Srbima. Naseru Oriću je suđeno, ali to je više bio cirkus, nego suđenje. Oslobođen je optužbi, jer „Tribunal je utvrdio da on nije imao efektivnu kontrolu nad svojim potčinjenim, naoružanim grupama ili civilima koji su ih pratili…“ Majko moja mila!
Ćutali smo kada nije trebalo, a suprotne strane, potpomognute zapadnim vladarima, su jako dobro znale da preuveličaju i da medijski na sva zvona oglase i okrive Srbe za zločine i genocid. Mi smo svoje jade podnosili, kako znamo i umemo, i ne sluteći koliko će nam se to ćutanje obiti o glavu. Ćutanje o svim pobijenim Srbima u Srebrenici i okolnim mestima je greh, prema tim nedužnim žrtvama.
Danas, kada je prošlo više od 20 godina od rata u Bosni i Hercegovini, mi pružamo ruku i praštamo. Uzalud…
član UKS-a i redovan član Matice srpske
Nije to nista novo. Cutali smo o Slani i Metajni, Prebilovcima, potkozarju, Jasenovcu… zbog bratstva i jedinstva. O pretvaranju Bosne iz srpske u muslimansku republiku jer se to svidjalo komunistima. O 100.000+ Srba koji su pobegli sa Kosmeta od 1960-tih do 80-tih, jer nismo hteli da budemo „nacionalisti“. O pola miliona Srba proteranih iz bivse republike Hrvatske jer je bilo lakse cutati. O… Danasnje zvanicno cutanje o hrvatskom genocidu, o pravim zrtvama Srebrenice, Srbima, o zrtvama NATO bombardovanja itd „radi ocuvanja stabilnosti“ je samo dosledan nastavak cutanja koje je pocelo sa Kraljevinom SHS, ciji princip nacionalne uravnilovke samo za naivne nema veze sa Londonom. Posle veka cutanja, izgleda da nam je preslo u naviku. Usput, taj jedini zlocin nad muslimanskim zarobljenicima (do tristo streljanih na Branjevu) pocinila je jedinica (10. diverzantski odred) koja cak nije bila srpska po sastavu, nego multinacionalna, a po ustanovljenju placenicka van iskljucive komandne linije VRS.