U maju 1945. Nemačka je imala znatno bolju budućnost nego savremena Ukrajina.
Rat se već završavao i moglo se očekivati da su glavne žrtve i razaranja već prošla.
Nemačka ekonomija ispravno je funkcionisala gotovo do kapitulacije (na primer, proizvodnja tenkova prestala je tek u aprilu kada su Crvena armija i savezničke snage presekle teritoriju te zemlje na nekoliko delova, a Berlin se našao u opsadi).
Promena režima nije pretpostavljala likvidaciju zemlje (engleski plan rasparčavanja Nemačke Staljin je već bio odbacio). Zapravo, strahote su se završavale, a teška vremena posleratnog oporavka obećavala su da neće biti dugotrajna.
Tako je i bilo. Već početkom 50-ih svet je počeo da govori o nemačkom čudu u SRN, a u NDR zahvaljujući sovjetskoj podršci socijalna situacija se stabilizovala čak i ranije.
Danas se Ukrajina nalazi u mnogo težem položaju. Ekonomija je slomljena, a njeni ostaci se brzo uništavaju. Pri tom se ne vide nikakve naznake za mogućnost brzog preokreta situacije.
Nezaposlenost raste ubrzanim tempom, kurs nacionalne valute ne samo da pada, već bukvalno leti nadole i po svemu sudeći to je let sa ubrzanjem. Životni standard je urušen, socijalna napetost raste.
Građanski rat, koji se donedavno vodio samo u Donjeckoj i Luganskoj oblasti, samo što se nije proširio na čitavu teritoriju zemlje.
Vlada je izgubila kontrolu nad dobrovoljačkim nacističkim bataljonima koji joj se samo formalno potčinjavaju i ratuju na njenoj strani a konačno su se pretvorili u bande koje, pored ostalog, poseduju i teško naoružanje (artiljeriju i oklopna vozila) i već otvoreno pokazuju da im teško pada da imitiraju poštovanje prema vlasti.
Strani partneri iskreno ne znaju šta da rade sa Ukrajinom – da spasavaju – skupo je i neefikasno. Prvo, niko nema (u svakom slučaju, suvišne) stotine milijardi dolara koje su potrebne za spasavanje Ukrajine. Drugo, svi odlično znaju da ovoj vlasti koliko god novca daju – neće biti nikakve koristi, sve će pokrasti i još tražiti.
Sav njihov „ekonomski program“ bio je u tome da „uđu u EU i žive kao Nemci“.
Procesija desničara u Kijevu
Ali, i odbaciti Ukrajinu nije moguće. Četrdeset miliona gladnih i do zuba naoružanih marginalaca u centru Evrope, uz to i na strateški važnim tranzitnim putevima – pravi je poklon. Čak i kada su u svojoj zemlji – susedima nije prijatno, a oni su spremni svakog časa da jurnu preko granice…
Uopšte, u susret 24. godišnjici nezavisnosti Ukrajina ide kao potpuno neodrživa država koja svoje postojanje nastavlja samo zato što potencijalni članovi komisije za likvidaciju za sada ne mogu da se dogovore ko i koliko treba da uloži u oporavak ekonomije bivše Ukrajine; kako će se konkretno razoružavati nacističke bande u koje su se pretvorile ukrajinske strukture sile i kako treba pravno legalizovati ukidanje Ukrajine a da to ne protivreči normama međunarodnog prava.
Takođe nije jasno ko će i kakve beneficije dobiti (teritorijalne, ekonomske i t. d.).
Povrh svega, Sjedinjene Države, kojima je propao plan da Ukrajinu pretvore u antiruski proboj fronta, zatim im je takođe propao plan da Rusiju uvuku u rat na ukrajinskoj teritoriji (što je vodilo neizbežnom prekidu odnosa sa Evropom), pokušavaju da istisnu iz situacije poslednje pozitivne „mrvice“ za sebe. A takva pozitivna strana može da bude samo eksplozivno širenje građanskog konflikta na čitavu teritoriju zemlje.
Za takav razvoj događaja sve je već spremno: pocepala se grupa političara sa majdana koja je zauzela vlast. Na proteklim parlamentarnim izborima u oktobru, u cilju „pravilnog“ prebrojavanja glasova aktivno je korišćen resurs sile, pri tom su mitraljesce na izbornim jedinicama snabdevale praktično sve političke snage sa majdana – a rezultat se pokazao boljim kod onih koji su imali više mitraljezaca.
Nacisti koji su organizovali februarski oružani prevrat zbijeni su u dobrovoljačkim odredima, dobili su teško naoružanje i tehniku i stekli iskustvo u realnim borbenim dejstvima. Oni su puni prezrenja prema vladi koja nije umela da uguši otpor u Donbasu, da zadrži Krim i nije u stanju da normalno snabdeva armiju u ratu ni da njome komanduje.
Političari koji su huškali naciste na svoje oponente (Porošenko na Jacenjuka, Jacenjuk na Porošenka, obojica na Kolomojskog, Kolomojski na obojicu) podižu bataljone na nov nivo. Nacistički bojovnici počinju da shvataju da političari bez njih ništa ne mogu, a uz to kod njih jača uverenje da bi oni sami bez političara bolje upravljali zemljom.
Sve u svemu, postoje unutrašnje sile spremne na bunt, postoji spoljni zahtev za bunt (SAD nisu protiv potapanja u krvavi haos čitave teritorije Ukrajine), državna vlast je podeljena, paralizovana i nema podršku stanovništva. Budući da je jedini privredni sistem u Ukrajini razoren, a horizont razmišljanja nacističkih bojovnika ne pretpostavlja organizovanje složene proizvodnje (oni bi hranu da nabave, a automobile svakako više vole strane), neminovno je srozavanje ekonomije u običnu naturalnu privredu, što je već počelo i ubrzano ide.
Takva situacija dovodi do odsustva potrebe za centralnom vlašću – svaka banda može da kontroliše svoj region hranjenja. Odnosno, posle svrgavanja „političara majdana“ teritorijalni bataljoni će najverovatnije brzo izgubiti interesovanje za učešće u vlasti u Kijevu i počeće da proglašavaju svoju vlast u svojim rodnim krajevima.
Oni mogu formalno da priznaju neku vlast glavnog grada. Međutim, kneževi iz vremena feudalne rascepkanosti takođe su priznavali prednost velikog kijevskog kneza, što im nije smetalo da idu u pohode protiv Kijeva, da spaljuju glavni grad i da silom smenjuju kneževe. Zapravo, logika opstanka podsticaće bataljone na međusobnu borbu za resurse (jednostavnije rečeno, za hranu).
Krvavi besmisleni rat svih protiv svih – u poređenju sa kojim će tragedija koja traje u Donbasu izgledati kao običan nesporazum – najverovatnija je bliska budućnost Ukrajine. Budućnost posle koje za tu državu neće ostati nikakvi izgledi.
Stanovništvo koje opstane ni samo neće želeti nastavljanje eksperimenta. Kada glad, pustošenja, krv dolaze u sopstvenu kuću – prosvetljenje brzo dolazi. Prelazak iz relativnog blagostanja u Kijevu i na drugim teritorijama, koje sada nisu zahvaćene ratom, u potpunu katastrofu biće skoro trenutan i zbog toga još više šokantan.
Posle „pustoši“ iz 50-80-ih godina XVII veka – narod trista godina nije hteo nikakvu ukrajinsku državu, a vlast nad sopstvenom nacionalnom elitom tražio je u Moskvi i Sankt Petersburgu. I ovoga puta rezultat će biti isto takav. Samo, kriza će kraće trajati i biće intenzivnija.
Dakle, kome je Ukrajina draga kao sećanje treba da se nje nagleda – malo joj je ostalo, skoro da je prestala da se muči…
Rusija je očigledno mogla i bila je spremna da spasi Ukrajinu. Ipak, sudeći po demonstrativnom prevremenom završetku Putinovog učešća na samitu G 20, propraćenog objašnjenjem da navodno, „u ponedeljak na posao, treba se naspavati“, SAD nisu prihvatile ruske kompromisne predloge.
Dakle, Ukrajina nema šansi da prođe bez velike krvi i da preživi.
Rostislav IŠĆENKO
Prevela Ksenija Trajković
