Zemlja je – bankrotirala, u potpunosti zavisi od strane finansijske pomoći i praktično se nalazi pod spoljnom upravom. Međutim, u Kijevu i ne samo u Kijevu, nego neki i u Moskvi još uvek sanjaju o suverenoj, jedinstvenoj i prosperitetnoj Ukrajini.
Po planu Petra Porošenka, Krim će se vratiti onda kad životni standard u Ukrajini premaši ruski… Dakle, nikada, budući da više nego trostruku razliku nivoa životnog standarda ne može da redukuje nijedan program međunarodne finansijske pomoći. Životi standard građana određuje razvoj ekonomije, a ukrajinska ekonomija će nastaviti da propada.
O kakvim investicijama u realni sektor ekonomije, inače, može da se govori, ako je u Kijevu politički režim nestabilan, u zemlji haos i niko ne zna pod čijom kontrolom će se sutra nalaziti ova ili ona oblast Ukrajine?!
Narodne republike, Donjecka i Luganska, takođe se nikada neće vratiti u sastav Ukrajine. I uz najveću želju, Kijev ne može da realizuje svoj deo „minskih sporazuma“ i već na proleće, pokušaće da silom vrati izgubljene teritorije.
Međutim, ukrajinske snage u načelu ne mogu da pobede. Ukrajinsko vojno- političko rukovodstvo nije kompetentno, armija je demoralizovana zbog ranijih poraza i nikakve zakletve „asova rata“ neće joj vratiti borbeni duh.
Situaciju takođe neće promeniti oružje iz zapadnih zemalja o kojem Kijev mašta. Oružje će stići sudbina ukrajinskih tenkova, oklopnih transportera i tehnike koje su armije DNR i LNR „potisnule“ u obruč. Ono najvažnije i što poraz Ukrajine čini neizbežnim, jeste to što je rat na jugoistoku nepravedan, Ukrajinci ne znaju za šta umiru i ne vide smisao tog rata.
Treba biti klinički idiot pa poverovati u bajku da Ukrajinci u Donbasu brane evropsku civilizaciju od totalitarne Rusije. Očigledno je da Ukrajinci umiru za interese SAD, pri tom, o svom trošku i bez ikakve finansijske podrške.
Trgovinske i ekonomske sankcije Zapada nisu uvedene radi „spasavanja“ Ukrajine, već radi slabljenja Rusije. Da nije bilo ukrajinskog problema – sankcije bi svejedno bile uvedene, možda, zbog nedovoljne demokratičnosti Rusije ili narušavanja prava seksualnih manjina. Za SAD i EUcena ukrajinskih života je takva.
Posle suočavanja sa čvrstom voljom ruskog rukovodstva i neuspehom u ostvarenju postavljenih ciljeva, može se pretpostaviti da će podrška Ukrajini biti obustavljena isto onako kao podrška „graditeljima demokratije“ u Libiji. Apsolutno je jasno da Zapad neće ratovati sa Rusijom zbog ukrajinskih interesa.
Ukrajina po tradiciji za sve svoje nevolje okrivljuje Rusiju. Međutim, glavni problem te zemlje nije u Rusiji, već u onoj mržnji kojom je prožeto čitavo društvo. U Ukrajini mrze Ruse, Poljake, Jevreje, Ukrajince, Tatare, a sva ta mržnja godinama je kultivisana.
Marš „patriota“
Kako Kijev može da vrati kontrolu nad Donjeckom i Luganskom ako ukrajinski nacionalisti rusko stanovništvo tih regiona smatraju za stoku?!
Ukrajinci čak i ne shvataju da su u višenacionalnoj zemlji neprihvatljivi marševi „patriota“ pod parolama: „Ne zaboravite, tuđinci, ovde je gazda – Ukrajinac!“, „Kome pripada Ukrajina? Ukrajincima! Kome pripada Kijev? Ukrajincima!“. „Jedna rasa! Jedna nacija! Jedna zemlja!“.
Mogu li Ukrajinci da se odreknu od masovne podrške nacista, da odbace nacionalističku ideologiju, da prestanu da nameću sugrađanima svoju istorijsku jeres? Ne, naravno, pošto u tom slučaju nestaje smisao postojanja ukrajinskog projekta. Ukrajina može da postoji samo kao – „Ukrajina nije Rusija“.
Ukrajinci se uvrede kad im se govori istina. Oni ne žele da shvate da je problem u njima samima, u njihovom izboru, u podršci ovih ili onih odluka vlasti. Klovnovi koji danas priređuju burne okršaje u sali Vrhovne Rade nisu došli sa Meseca, njih je izabrao narod. Takvi „narodni izabranici“ u principu nisu sposobni za svesnu stvaralačku delatnost. NJihova procena situacije u zemlji nije adekvatna, niti je kritika svojih koalicionih partnera konstruktivna.
A da li je „Partija regiona“ na čelu sa Janukovičem i Azarovim bila bolja? Možda je vike i sramote bilo manje, ali koncepcijski – nema nikakve razlike između Janukoviča i Porošenka, Azarova i Jacenjuka.
Naivno je verovati da će na vlast u Kijevu doći profesionalni političari. U Ukrajini njih jednostavno nema, a režim Porošenko-Jacenjuk srušiće još radikalniji nacionalisti. Drugačijeg „obnavljanja vlasti“ ne može ni da bude.
Ipak, glavni problem je u tome što se u tekućoj situaciji više ništa ne može promeniti. Ukrajina je prešla granicu sa koje više nema povratka. Jedino što nacionalisti mogu da urade za svoju zemlju, to je da ubrzaju njen raspad i da pasivnoj većini Ukrajinaca jasno pokažu besperspektivnost i izopačenost ukrajinskog projekta.
Oni koji se danas zalažu za neposredno rešenje „ukrajinskog pitanja“ od strane Rusije ne razumeju jednostavnu stvar: ukrajinski projekat mora sam sebe da obezvredi, a Ukrajinci sami da se razočaraju u svoju državu isto onako kako su se ranije razočarali u SSSR.
Sem toga, nacionalisti i njihova antinarodna politika treba da postanu garancija da se političko ukrajinstvo neće vratiti na vlast u narednih sto godina. Ali, ako je političko ukrajinstvo za tu teritoriju kontraindikovano, šta će onda biti?
Federacija? Kakva federacija? Federacija je već – likvidacija ukrajinskog projekta i početak nekog novog civilizovanog kulturno-etničkog projekta.
Budućnost Ukrajine je predodređena. Zato već danas ima smisla da se govori o tome kakva će to zemlja biti posle pada nacionalističkog režima u Kijevu.
Očigledno da nema ni govora o jedinstvenoj Ukrajini. Tu se ne radi o argumentima Kremlja, nego o – odsustvu mogućnosti mirnog suživota bivših građana Ukrajine u sastavu jedinstvene države. Čak se i o federaciji može razmišljati samo kao o prelaznoj etapi na putu osnivanja nekoliko nezavisnih država. Pri tom je potpuno očigledno da delove zapadnih oblasti Ukrajine čeka „povratak“ u Poljsku, Rumuniju i Mađarsku.
Ne mislim da preostale delove Ukrajine čeka sudbina Krima i da će se pripojiti Rusiji u bilo kom obliku. Prvo, to bi skupo koštalo ruski budžet. Drugo, milioni novih ruskih građana očekivaće brze promene i porast sopstvenog blagostanja. Sem toga, biće nepravedno ako bivši građani Ukrajine odgovornost za sve postojeće probleme prebace na Moskvu, a ne na Kijev, Donjeck ili Harkov. Treće i najvažnije, ulazak velikog dela Ukrajine u sastav Rusije menja konfiguraciju Evro-azijskog Saveza.
Ako veći deo Ukrajine postane deo Rusije, onda zašto takav primer ne mogu da slede Belorusija ili Kazahstan? Kad bi Kremlj imao planove za uključivanje u svoj sastav teritorija bivših sovjetskih republika, onda bi Abhazija, Južna Osetija i Pridnjestrovlje odavno bili deo Rusije.
Simbolično je što je krah ukrajinskog projekta počeo rušenjem spomenika u Kijevu stvarnom osnivaču ukrajinske države, Vladimiru Iljiču Lenjinu. Pao je „Iljič“ i odlomio se Krim, srušili su Staljinovu bistu – i odlomio se Donbas, i dalje će se odlamati region za regionom. Naravno, vandalizam ukrajinskih nacionalista sam po sebi je zlo. Ali, sama Ukrajina je nasleđe sovjetskog režima i posle svakog „srušenog Lenjina“ nazire se druga zemlja koja je nekad bila deo Rusije.
Prevela Ksenija Trajković
Izvor: Fakti.org
