Azil u Srbiji zasada je zatražilo dvoje Ukrajinaca, dok se desetak njih raspitivalo kakvi su uslovi za dobijanje azila. Među njima, kako kaže direktor Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila Radoš Đurović, ima onih koji su u Srbiji već duže vreme, ali i onih koji su nedavno doputovali zbog nemilih dešavanja u Ukrajini.
Prema nezvaničnim informacijama ove godine Srbiju čeka „poplava“ migranata, zbog čega raste broj azilanata u Srbiji.
Ja ne bih koristio reč poplava, iako mogu reći da će Srbiju u sledećih nekoliko godina i dalje značajno rasti broj ljudi koji traže azil.
Svake godine imamo višestruko povećanje broja azilanata, a samo u prva dva meseca 2014. godine smo dostigli brojku od 1359 lica, što je oko trećina ukupnog broja lica koja su tražila azil u celoj 2013. godini, njih 5065 je trazilo azil u Srbiji lane. Do kraja ove godine pretpostavljamo da će oko 7000 do 8000 ljudi tražiti azil kod nas, iako konačna brojka zavisi i od dešavanja u regionu i prohodnosti ruta preko drugih država do Srbije, te je nezahvalno konačno i u detalje prognozirati tačan broj azilanata na kraju 2014. godine u Srbiji.
Sa druge strane, većina azilanata se relativno kratko zadržava u Srbiji pa mi ni jednog trenutka u 2014. nismo imali više od 500 azilanata u istom trenutku u svim centrima za azil, već su azilanti dolazili ali i brzo napuštali centre.To ipak ne treba da nas uljuljka u ubeđenju da ništa ne trebamo da menjamo i da se ne treba prilagođavati karakteru migracije i brojkama, posebno poučeni prethodnim iskustvom da sistem ne može da funkcioniše na ivici kapaciteta i bez alternativnog plana i razvijene vizije. Zaključak je jednostavan, ako imamo preko 1300 ljudi koji su tražili azil u prva dva meseca moramo povećati azilne kapacitete daleko preko 500 mesta, ali i napraviti brži i efikasniji azilni sistem.
Migranti u Srbiju dolaze ne da bi u njoj ostali već da bi za najkraće vreme i na najlakši način stigli do zemalja Evropske unije. Čitavi talasi ljudi iz pravca Bliskog istoka, Srednjeg Istoka, zemalja zapadne i istočne Afrike prelaze iz Turske u Grčku ilegalno i onda odatle nastavljaju put ka zemljama Evrope unije i Zapada. Srbija za sada nije zemlja konačne destinacije, već zemlja tranzita. Umesto da prolaze preko Bugarske i Rumunije do Mađarske, većina migranata se opredeljuje za puteve preko Makedonije, ili Albanije i Crne Gore, ka Srbiji kako bi se što lakše domogli prve šengenske granice – srpsko-mađarske granice. Posle prelaska granice sa mađarskom, pred ljudima se otvara nesmetani put, bez granica i kontrola do severne i zapadne Evrope, do zemalja o kojima su maštali i u kojima su želeli da traže azil. Sa druge strane ugovor o readimisiji loše funkcioniše između Srbije i Makedonije i Srbije i Crne Gore tako da Srbija ima problema da vraća i one migrante koje uhvati na svojim granicama na jugu a da su ušli iz pravca Makedonije i Crne Gore.
Upravo zbog uštede vremena i manje problema, ljudi odustaju da iz Bugarske prelaze još jednu tešku granicu sa Rumunijom na kojoj je režim kontrole isti kao na bilo kojoj drugoj granici, pa da onda iz Rumunije ponovo pokušavaju da pređu granicu sa Mađarskom gde je isti režim kontrole. Ni Bugarska ni Rumunija nisu šengenske članice što znači da među njima nema olakšanih graničnih kontrola kako je to slučaj sa unutrašnjim granicama zemalja šengenskog sporazuma. Stoga se ljudima najviše isplati da pređu manje kontrolisane i lakše porozne makedonske ili albanske i crnoogorske granice i uđu u Srbiju odakle moraju da uspešno pređu samo jednu tešku srpsko-mađarsku granicu.
Osim azilanata iz Sirije,Pakistana, Somalije…, sad u Srbiju dolaze i azilanti iz Ukrajne. Koliko je Ukrajinaca za sad zatražilo azil.
U Srbiju dolaze ljudi iz različitih zemalja tražeći azil, među njima su od nedavno i Ukrajinci, njih dvoje je zatražilo azil dok se desetoro ukrajinskih građana raspitivalo o azilnoj proceduri, uslovima da se traži azil i dužini trajanja azilne procedure. Najveći broj njih su već boravili u Srbiji i imali redovan i regularan boravak dok ima i ljudi koji su u Srbiju došli posle razvoja događaja u Ukrajini i pogoršanja celokupne situacije.
Većina azilanata u Srbiji su iregularni migranti, koji ne žele azil već su u tranzitu ka nekoj zemlji EU,koliko dugo se oni zadržavaju u Srbiji ,da li neko od njih izrazi želju da ostane ovde.
Azilanti nisu iregularni migranti, azilanti su zakonito u Srbiji i njihov osnov boravka je traženje azila. To su ljudi koji se obrate policiji i zatraže azil. Iregularni migratni su lica koja se pak ilegalno kreću, ne prijave se policiji i izbegavaju je, nisu tražili azil i nezakonito su u zemlji, a gledaju da je što pre prođu. Azilanti se u proseku u azilnim centrima zadržavaju između nekoliko nedelja i nekoliko meseci, dok se iregularni migranti zadržavaju kraće i gledaju da što pre odu iz Srbije. Iregularni migranti se po pravilu nalaze blizu granica i u graničnim gradovima na severu naše zemlje, a azilanti se nalaze u centrima za azil ili u privatnom smeštaju. Ono što je zanimljivo jeste da na kraju i jedni i drugi gledaju da napuste Srbiju, mada postoji jedan jako mali broj azilanata koji želi da ostane u Srbiji. To su ljudi koji smatraju da bi u Srbiji nastavili nesmetano da žive, pronašli mir i razumevanje ali i mogli da se lako uklope u srpsko društvo. Njihov broj je jako mali i ne prelazi vise od 20 do 30 ljudi u ovom trenutku. Ipak taj broj će se povećavati ali ne nešto dramatično i u značajnijem broju u narednim godinama.
Koliko su trenutni smeštajni kapaciteti Srbije, a koliko bi oni stvarno trebali biti?
Smeštajni kapaciteti su negde oko 500 mesta, a morali bi biti najmanje dupli ako mislimo da se ozbiljno pozabavimo problemom migracije. Za sada u ovoj godini,smeštajni kapaciteti su odgovorili konkretnim potrebama jer nemate u istom trenutku više od 500 azilanata u proceduri, pošto jedni brzo dolaze a drugi brzo odlaze, ali čim bi se ljudi malo duže zadržavali u proceduri i u smeštaju, postojeći kapaciteti bi bili popunjeni i blokirani. Mi moramo da imamo dovoljno mesta i ne smemo da dopustimo da nas situacije i nagli prilivi ljudi zateknu.
Bogovađa je dugo bila jedini centar za smeštaj azilanata. Da bi ih rasteretila, država je otvorila slične centre u Banji Koviljači, Obrenovcu, Sjenici i Tutinu.
Bogovađa je centar za azil koji je izgrađen posle centra za azil u Banji Koviljači, a dugo je bila upravo alternativa smeštaju azilanata u Banji Koviljači koji je u 2011. godini bio prebukiran.
Koliko su Srpske institucije spremne da rade na problemu azilanata u Srbiji.
Srpski državni organi su od azilantske krize prošle godine počeli da pokazuju veće interesovanje za rešavanje problema azila i migracije, dok je Vlada naložila MUP-u i Komesarijatu za izbeglice i migracije da preduzmu sve kako bi se problem velikog broja ljudi koji traže azil što pre rešio. Ipak, do danas je malo toga urađeno u ovih proteklih nekoliko meseci, slabo se izdaju azilne lične karte, sporo se i neažurno sprovodi azilna procedura, dugo se čeka na prvostepeno rešenje, prisutni su problemi oko izdavanja dozvola za boravak na privatnim adresama. Sa druge strane utisak je da ni državni organi ni institucije ne znaju kako da uhvate u koštac sa migracijama, kako da predvide i preduzmu konkretne mere koje bi pomogle da se problem migracija kroz i u Srbiju usmeri i kontroliše. Naivno bi bilo očekivati da Srbija može da reši problem interkontinentalnih migracija, koje sticajem okolnosti prolaze i preko naše zemlje, kada to nije uspela Evropska unija, Grčka, Bugarska, Italija, ne možemo očekivati da će mala Srbija stati na put migraciji i predstavljati čuvara evrozone i spoljnu neprobojnu granicu šengenskog prostora. Ipak, Srbiji ostaje da uredi i da azilni sistem učini efikasnim , da sve one koje traže azil učini vidljivim i omogućim poštovanje prava koja su im garantovana zakonom, ali i da informiše javnost o ovom fenomenu, izgradi sisteme inkluzije i integracije i pokuša da prisustvo sve većeg broja stranaca učini logičnim,objašnjivim i prirodnim za domaće građane. Naravno, zemlja mora da izgradi i sistem za udaljavanje lica koja nisu dobila azil u Srbiji ali pre svega da učini readimisione ugovore sa južnim susedima primenjivim, efikasnim i funkcionalnim.
U pripremi je Zakon o azilantima, šta bi trebalo da uredi ova izmena zakona.
Novi zakon mora da predvidi jasne rokove za sprovođenje službenih radnji, kao što su rok za izdavanje azilnih ličnih karti,rok za registracije, podnošenje zahteva za azil i dr. Zakon takođe treba da predvidi da zahtev za azil može da podnese sama stranka- azilant i da on ne zavisi od volje službenika odseka za azil da li će isti da potpiše i popuni takav zahtev ili ne. Zakon dalje mora da predvidi posebne procedure za situacije kao što su traženje azila na aerodromu, traženje azila na graničnom prelazu, ubrzane procedure kada su azilni zahtevi očigledno neosnovani i ubrzane procedure kada su zahtevi za azil očigledno osnovani. Zakon bi trebao da predvidi i šta sa ljudima koji su odbijeni u azilu kao i čija su koja ovlašćenja i nadležnosti u postupku integracije onih ljudi koji su dobili azil u Srbiji. Isti zakon bi trebalo da prati i niz novih i izmenjenih podzakonskh akata kao sto su uredbe koje bi se ticale integracije, zdravstvene zaštite, socijalne zaštite, obrazovanja i drugih aspekata funkcionisanja ove grupe u društvu. Zakon bi trebao posebno da se pozabavi zaštitom ugroženih kategorija azilanata i zaštitom maloletnika bez pratnje, kao i da azilni postupak iz ruku Mup-a prebaci na Komesarijat za izbeglice i migracije, koji je sa dugogodišnjim iskustvom u zbrinjavanju izbeglica sa iskustvom u odlučivanju i dodeljivanju izbegličkih statusa pre svega prognanim iz bivše Jugoslavije, dok bi se u rukama MUP-a nalazili postupci deportacije i udaljenja iz Srbije, registracija lica koja traže azil, izdavanja ličnih isprava ovim licima, pitanja utvrđivanja identiteta i ograničenja kretanja u slučajevima opasnosti po bezbednost i mir građana, pitanja ilegalnog boravka i zloupotreba procedura.
Ombudsman Saša Janković predstavio je 20 usvojenih preporuka za rešavanje problema migranata i azilanata u Srbiji. Centar za zaštitu i pomoć tražiocima azila, u stalnom je kontaktu sa ovim ljudima. Da li ove preporuke mogu popraviti niz “rupa “ kojih ima u azilantskom sistemu Srbije.
Zaštitnik građana je preporuke doneo u nadi da situacija može kratkoročno i brzo da se popravi i da se pretnja urušavanja celog azilnog sistema otkloni ili odloži. Međutim, čini nam se da se sa preporukama krenulo kasno i da već od azilantske krize oktobra meseca 2013. godine sistem azila u Srbiji ne funkcioniše, suočen sa tehničko operativnim problemima, odsustvom kohezije, stručnosti i kadrova čiji su postojeći kapaciteti već bili iscrpljeni već do problema u poslednjem tromesečju prošle godine. Preporuke nisu obavezujuće za državne organe uključene u sistem azila, a njihova realizacija zahteva nove operativne, tehničke i stručne kapacitete koje nije moguće sakupiti i angažovati u kratkom vremenskom periodu a bojim se ni u narednih nekoliko meseci. Iz preporuka se vidi jasna volja ombudsmana da ovaj problem reši ali nama, profesionalcima sa terena, je više nego jasno da implementacija ovih preporuka predstavlja tantalov posao koji jako teško mogu da realizuju MUP i Komesarijat za izbeglice i migracije u ovom trenutku. Kada imate samo dva inspektora na terenu koja registruju i sprovode azilne službene radnje ( azilne zahteve, azilne intervjue, itd.) za teritoriju cele Srbije i za pet azilnih centara koji imaju 500 mesta, postaje više nego jasno da nikakva preporuka ne može da sprovede efikasno i u kratkom vremenskom periodu. Kada imate priliv ljudi u brojem većem od 1500 samo u prva dva meseca u ovoj godini, jasno vam je da nikakve preporuke o smeštanju ovih lica i njihovim evidencijama, davanju dozvola boravka u centrima i odsustva van centra nemaju smisla i neprimenjiva su imajući u vidu da u istim centrima rade po jedan ili dva službenika Komesarijata koji ne mogu da izađu dnevno na kraj sa ogromnom cirkulacijom ljudi, njihovim potrebama, evidencijama, itd. Neke od preporuka međutim se čine vrlo kontraverzne i nalaze se na ivici da iz dobre namere ugroze i povrede prava lica koja traže azil i to na slobodu kretanja, smeštaj i ostale asistencije koje su garantovane zakonom. Posebno je sporna preporuka da uprave centara ne izdaju dozvole za boravak van centara za azil, kao i da se licima koja napuste centar uskrati povratak i smeštaj u isti centar. Na ovaj način, ljudima se ograničava sloboda kretanja, a centri postaju neke vrste prostora sa ograničenim kretanjem što je u potpunosti suprotno sa slobodom kretanja koja je Ustavom garantovana svim ljudima na teritoriji Srbije koji su u njoj legalno, što je slučaj sa tražiocima azila jer su se oni obratili policiji i zatražili azil. Dalje, ukoliko bi ista ova lica ostala van centara ne bi imala priliku da započnu azilni postupak, da ostvare pravo na zdravstvenu zaštitu, hranu, smeštaj, socijalnu ili drugu pomoć, ne bi imala lične azilne isprave, pa bi samim tim bila gurnuta u ilegalu i sivu zonu, što bi dalje ugrozilo ne samo njihove živote već i živote, zdravlje, bezbednost domaćih građana.
Za Korene
Antigona
