U članku se razmatraju osnovni aspekti bezbednosnih procesa dezintegracije država i integracionih procesa u funkciji nastanka multipolarnog sveta. Nakon raspada Varšavskog ugovora, NATO pakt je postepeno nastavio pohod na Istok, izazivajući permanentne krize i konflikte u mnogim državama, duž vrednosne linije podele, koja se nameće i uspostavlja između pojedinih država na evroazijskom prosoru, u toku Ukrajinske krize. Sve velike sile savremenog sveta žele da utiču na proces evroazijskih integracija i da ostvaruju svoje interese, u tom delu sveta. Po demografskim i prirodnim resursima, Evroazijski prostor je centralni prostor sveta. Zbog toga, integracioni procesi, sukobi i ratovi, koji se dešavaju na evroazijskom prostoru imaju ogroman uticaj na globalnu bezbednost. Sukob kolektivnog Zapada, kao nosioca globalizma, reprezentativno se odslikava kroz sukob u Ukrajini, koji će svojim tokom i neposrednim i posrednim učešćem velikih sila značajno opredeliti evropsku bezbednost i trasirati ključna rešenja globalne bezbednosti u budućnosti. Multipolarni svet je izvestan samo je pitanje cene i stradanja naroda dok to prihvate i uticajni centri moći na Zapadu, pre svih SAD.
Međunarodnim odnosima nakon hladnog rata uspostavljena je nova raspodela moći i uticaja u svetu. Ubrzo nakon raspuštanja Varšavskog pakta i razbijanja Sovjetskog Saveza, većina bivših sovjetski republika, motivisana da sarađuje i da tako ostvaruje zajedničke interese. Te nove države započele su novi model integracionih procesa, kako bi umanjile posledice raspada i unapredile međusobne odnose. Pored njihove geografske blizine, tome su doprinele i brojne veze i međuzavisnost koja je uspostavljena u SSSR-u. Jedan deo bivših sovjetskih republika i bivših članica VU brzo je potpao pod kontrolu Zapada, koji je pod plaštom demokratizacije u njima razvijao rusofobiju. Takvo stanje je karakteristično za baltičke države, Ukrajinu, Gruziju, Poljsku i Rumuniju.
U kontekstu procesa koji se sprovode u funkciji značajne rekonstrukcije međunarodnih odnosa sa ciljem promene distribucije moći glavnih aktera u međunarodnoj politici, na prostoru Evroazije uspešno se razvijaju različiti integracioni procesi, koji su rezultirali stvaranjem nekoliko regionalnih organizacija, počev od Zajednica nezavisnih država, Organizacija dogovora o kolektivnoj bezbednosti i Šangajska organizacija za saradnju, koje se međusobno dopunjuju i stvaraju široku platformu saradnje i partnerstva. Osim što u teritorijalnom pogledu predstavlja ogromno prostranstvo, Evroazija poseduje i značajan demografski potencijal i prirodna bogatstva. Sa geopolitičkog aspekta, takođe, čitav ovaj prostor je izuzetno značajan jer bitno utiče na stanje globalne bezbednosti..
Imajući u vidu viševekovno nadmetanje najuticajnijih država, u međunarodnoj zajednici, za širenje sfera uticaja i ostvarivanje sopstvenih nacionalnih interesa i danas se odvijaju protivrečni procesi dezintegracije suverenih država i stvaranja nadnacionalnih integracija, na koje se prenose nadležnosi suverenih država. To se posebno odnosi na Evropsku uniju, koja je u svojoj osnovi načina upravljanja i zastupljenosti država, diskriminativna i neravnopravna organizacija u kojoj se favorizuju nacionalni interesi vodećih i najrazvijenijih država.
Pod uticajem SAD, EU nastoji da se postepeno širi, često usaglašeno sa širenjem NATO na istok, kroz proces prijema novih država bivših članica Varšavskog ugovora. Takav ciljno instruisan proces doveo je do mnogih kriza i lokalnih ratova, a posebno se reflektovao na nastajanje i tok Ukrajinske krize, kao i na otpočinjanje rata između NATO pakta i Rusije na prostoru Ukrajine. Rusija nije mogla više da dozvoli takav trend širenja, prvenstveno NATO, pa i EU koji direktno ugrožava njene vitalne nacionalne interese. Zbog terora ukrajinskog režima nad ruskim narodom došlo je do „obojene revolucije“ a potom i do građanskog ratam, u toj zemlji 2014.godine. Rusko stanovništvo nije željelo da ostane u takvoj državi, koja je rusofobna i koja je zabranila njegova elementarna nacionalna prava.
Nakon nestanka Varšavskog ugovora, NATO je imao skrivene ciljeve postepenog preobražaja država Istočne Evrope i njihovog prijema u članstvo, ma da se na početku tvrdilo da do toga neće doći i da se to neće desiti sa državama koje su bile deo SSSR-a. Nestankom Hladnog rata i ujedinjenjem Nemačke nastao je nemir u Evropi, sa velikim brojem unutrašnjih sukoba koji su prerasli u građanske ratove. Mnoge od tih države su se raspale, a pod uticajem pre svega SAD i Nemačke priznate su i promovisane nove države kao bivše komunističke tvorevine. Saglasno procesu nastanka novih država i državnih tvorevina, po političkom kriterijumu promovisane su nove nacije, koje istorijski nisu postojale u Dvadesetom veku. Taj proces, nakon građanskog rata u bivšoj SFRJ, nastavio je dalje ka istoku, sa malom pauzom nakon strateškog osmišljavanja koncepta i vizije NATO, u novom geostrategijskom kontekstu međunarodnih odnosa.
Po istoj logici sukobljenosti interesa nastala je Ukrajinska kriza, koja kao nikada posle Hladnog rata utiče snažno na promenu regionalne i globalne bezbednosti. Kriza u Ukrajini dovela je do toga da su ministri odbrane članica NATO- odlučili da otvore nove komandne centre u istočnoj Evropi, izjavio je generalni sekretar Alijanse Jens Stoltenberg 5. februara 2022. godine, u Briselu. Plan NATO-a da otvori nove komandne centre u istočnoj Evropi, pojedini eksperti koji su politički motivisani, pozdravili su to kao znak da Balkan neće biti ignorisan. Ministri odbrana alijanse saglasili su se da uspostave komande i dovedu jedinice u Bugarsku, Estoniju, Letoniju, Litvaniju, Poljsku i Rumuniju. Otvaranje tih centara jeste prva faza militarizacije Evrope, duž već uspostavljene linije vrednosne podele i sukobljenosti interesa vodećih sila NATO pakta prema Rusiji. Taj korak dolazi „u svetlu promene bezbednosne klime istočno i južno od granica Alijanse, navodi se u saopštenju NATO-a. Novi centri u šest istočnih, savezničkih zemalja osiguraće da „imamo prave snage, na pravom mestu, u pravo vreme“, rekao je generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg. „Naše odluke jasno govore da je NATO odlučan da brani sve saveznike od svih pretnji iz svih smerova“, dodao je on.
Komandni centri u istočnoj Evropi pravdaju se ojačavanjem regionalne bezbednosti, kažu instruisani pojedini tzv. analitičari stanja bezbednosti u Evropi i svetu. Prema rečima Adrijana Korojanua, rumunskog istoričara, pisca i bivšeg ministra spoljnih poslova, „odluka NATO-a da uspostavi komandne centre nije proglašenje rata, nego ukazuje na nestabilnost istočnih granica Alijanse“. Eksperti ukazuju da su novi NATO centri rezultat krize u Ukrajini kako bi se pokazalo da NATO ostaje “velika podrška i zaštita svojim saveznicima” u ovom delu Evrope. Uspostavljanje stalnih vojnih objekata NATO-a i SAD, poput baze za protivraketnu odbranu u Deveselu i novih komandnih centara, jeste značajna politička poruka Rusiji da se Rumunija neće vratiti u njenu sferu uticaja. Međutim, treba znati da je to samo jedna strana medalje, pa se može reći da nisu sagledane posledice koje sa sobom donosi takva odluka jer objekti NATO postaju legitimna meta u eventualnom sukobu sa Rusijom ili bezbednosnim organizacijama, čiji je ona član. Ovo pozicioniranje NATO-a nagoveštava ne samo garantovanje bezbednosti u konkretnim regionima i institucionalno jačanje i veće ljudske kapacitete na spoljnim granicama Alijanse, nego gomilanje vojnih efektiva duž zamišljene linije sukobljenosti između interesa i sistema vrednosti vodećih država Zapada i Istoka.
Istovremeno sa jačanjem vojnih efektiva NATO vrši pritisak i na države Zapadnog Balkana da se na svaki način distanciraju od Rusije i pridruže sankcijama koje je uveo Zapad prema Ruskoj Federaciji, pre svega SAD i vodeće države EU. U tom kontekstu su i izjave političara zapadnih zemalja. Vašington kontinuirano izvodi pritisak na Srbiju po pitanjima koja se tiču odnosa EU, Rusije i Srbije. U tom kontekstu je data i izjava bivšeg ambasadora SAD u R. Srbiji Montgomerija, “da je zabrinut za Srbiju, jer EU preti da neće otvarati poglavlja u pregovorima,” te da Srbija treba da se distancira od Rusije i pridruži sankcijama Zapada.
Ukrajinska ratna epizoda je samo indikacija konfliktnog stanja u kome je ekspanizija evroameričkog činioca, makar i na čas, zaustavljena i primirena. Zapad se bez većih trauma neće odreći svog širenja preko granica ruske interesne sfere, jer je to logika sile koja se samo silom može promeniti. Defile američkih vojnika u borbenim vozilima i sa naoružanjem kroz zemlje Istočne Evrope, koji ustvari više liči na marš „pobedničke vojske“, pre svega je politička poruka Evropi i upozorenje da Amerika nema nameru da odustane od kontrole nad starim kontinentom. Iako sve, po mnogo čemu, liči na još jednu u izvesnoj meri detinjastu propagandnu vežbu, u suštini to je veoma jasna i ozbiljna simbolička manifestacija američke sile i evropske politike Vašingtona.
Pod izgovorom opasnosti od Rusije i Ukrajinske krize, na sceni je ponovno američko osvajanje Evrope i “teški zagrljaj” koji će sigurno boleti. To je suština ove faze generisanja Ukrajinske krize i zaoštravanja odnosa sa Rusijom bez obzira koliko to iz ugla medijske propagande i izjava političara zvučalo neverovatno. Od Prvog svetskog rata, kada je Amerika izašla na međunarodnu i evropsku politiku scenu, konstanta američke politike je da ne samo uspostavi kontrolu nego i da spreči bilo kavo povezivanje Evrope, pre svega Nemačke, sa Istokom, sa Istočnom Evropom i Rusijom. I to je i dan danas američki cilj. Decenijama je taj cilj efikasno realizovan generisanjem straha od komunizma i Sovjetskog Saveza. Odatle i američka podrška bujanju nacizma u Nemačkoj, što je istorijska tema koja se uporno potiskuje. Kasnijom praktično američkom okupacijom Evrope i fabrikovanjem Hladnog rata, Amerika je uspela da odvoji Zapadnu i Centralnu Evropu od njenog Istoka. U tom cilju je i ključna američka podrška formiranju evropskih integracija, koje su na kraju dovele do Evropske unije.
Vremena se menjaju, pa su instrumenti američke kontrole nad Evropom i njene izolacije od Istoka postali sve slabiji. U takvim okolnostima isplivala je istorijska sudbina Evrope da se okreće ka svom istoku i Rusiji. Raspadom blokovske podele Evrope i afirmacijom globalizacije i rušenja granica ta istorijska sudbina Evrope je dobila svoju novu šansu. Evropa se tako prirodno, ne zato što to neka politička elita zaista želi ili ima tajni plan, ponovo prirodno okrenula ka Evroaziji u smislu saradnje pre svega u oblasti energije, privrede i resursa. To su SAD osetile i žele da spreče taj trend. To je jednostavno prirodan proces. Bez svog istoka i Rusije, Zapadna Evropa, koja je samu sebe proglasila „jedinom Evropom“, nije kontinent, nego samo poluostrvo Azije, što je do pre nekoliko vekova i bila. Evropa je tek cela i bez tenzija kada se spoje njen istok i zapad i bez bilo kakvih linija podele u njoj. Amerika, međutim, nema nameru da izgubi kontrolu nad Evropom. Prvi korak je bilo požurivanje Evropske unije da se proširi na Istočnu Evropu kako bi zemlje istoka bile lojalne Americi za svoju evropsku sudbinu i kako bi postale američki, a ne evropski politički instrument. U tome je Amerika u najvećoj meri i uspela u političkoj kontroli nad Evropskom unijom. To je ona američka „nova Evropa“ naspram „stare Evrope“, ako bi slučajno se EU pokušala da profiliše kao samostalni politički subjekt i da predvođena Nemačkom sarađuje sa Rusijom ili postane sa njom “previše bliska”.
Nemačka je sudbinski, i kulturološki, i ekonomski okrenuta ka Istoku, pre svega prema Rusiji. Amerika ne prihvata taj prirodni proces i sada, kada je mahom potrošila politički arsenal i nije uspela da povrati kontrolu, okreće se jačanju vojnog prisustva i generisanju straha od izbijanja novog rata rata u Evropi. Posle 77 godina od Drugog svetskog rata Amerika vojnom silom ponovo želi da pod plaštom Ukrajinske krize bzira nove snage u Evropi.
Neizvesno je, međutim, kako će se taj proces dalje razvijati. Dosadašnji najefikasniji instrument američke sile u Evropi, NATO pokazuje izvesne znakove slabosti. Sve je manje neophodne saglasnosti unutar evropskih NATO članica. U većini zemalja Istočne Evrope su instalacije američke vojske, a ne NATO. Postavlja se pitanje da li je NATO dovoljan instrument koji bi preživeo ispit u regionalnom ratu u Evropi.
Sve ukazuje na pojačanu militarizaciju Evrope, što budi sumnje da će ta politika postepeno prerasti u govor mržnje, upotrebu vojne sile i ratove koji bi je opustošili i bacili u vihor rata sa nesagledivim posledicama. U tom svetlu zanimljiva je nedavna izjava poljskim novinama jednog od američkih ideologa Zbignjeva Bžežinskog u kojoj on savetuje Poljacima da se pripremaju za rat. Vremenski se izjava podudarila sa defileom američkih vojnika. Iako je taj savet dat u kontekstu krize u Ukrajini i „ruske opasnosti“, iskusni Bžežinski nije, međutim, bio jasan protiv koga bi taj rat mogao da bude. Jasno je da Amerika nema nameru da ispusti kontrolu nad Evropom i jasno je da su Evropa i Nemačka ključni američki problem u ovom delu sveta i žele po svaku cenu da ih iskoriste u novom pohodu na Rusiju.
Sve kao da se priprema na taj sudar suprotstavljenih interesa SAD i Rusije kroz intenziviranje Ukrajinske krize. Kongres SAD usvojio je prošle godine „Akt o prevenciji ruske agresije“. Tokom sledeće dve godine trebalo bi da se u Evropi kreira tzv Bezbednosni fond NATO saveza u koji bi bile uključene Ukrajina, Gruzija, Moldavija, Azerbejdžan, Bosna i Hercegovina, Makedonija, Crna Gora, Kosovo i Srbija. Diplomatskim floskulama o usaglašavanju standarda oružja, zajedničkoj obuci i saradnji u mirovnim misijama prikrivena je namera dalje militarizacije Evrope kroz novu ulogu NATO-a u Ukrajinskoj krizi. SAD očigledno oko Ukrajine i u njoj pojačaju svoje vojno prisustvo i na taj način zaoštravaju geopolitičku konfrontaciju s Rusijom.
To što razlike između američke i evropske politike po pitanju odnosa sa Rusijom postaju sve očiglednije, ne zabrinjava Vašington, jer su SAD računale na takvu prepreku svojim planovima jer imaju veliki broj članica EU koje slede njenu politiku i koje gledaju prvo na Vašington pa tek onda na Brisel. EU bez volje SAD nemože da postoji, to je jasno i vodećim članicama EU. Osim toga, SAD, za razuliku od Evrope, ne zavise od Rusije ni u ekonomskom ni u energetskom smislu. Negativne posledice sankcija ne dotiču SAD, svi troškovi ukrajinskog konflikta padaju na najbogatije zemlje EU.
SAD se nadaju da će pomoću isporuka oružja u Ukrajinu izazvati dodatne ekonomske probleme za Rusiju, usled kojih će građani te zemlje izgubiti poverenje u Vladimira Putina i na kraju, vlast biti preneta na nekakvog „novog Jeljcina“, kako bi Rusija izgubila svoj značaj i prestala da bude geopolitički suparnik SAD i mogući dugoročni partner Kine. Dokle god je Rusija jaka, jedinstvena i odlučna, kao sada, ne postoje realne šanse NATO-a da rešenje u Ukrajinskoj krizi nametne ratom.
SAD i Velika Britanija su glavni pokrovitelji, inicijatori i kreatori Ukrajinske krize, počev od 2004.godine, Majdanskog prevrata 2014. godine pa sve do izazivanja rata u februaru 2022.godine. Istovremeno su te države instrumentalizovale NATO pakt i EU da revnosno i bezuslovno slede njihove strateške smernice oko grupisanja snaga na istoku Evrope. Postepeno su gomilale efektive na istoku, podstrekivale vlast Ukrajine da „vojno reši problem“ i okupira Donjecku i Lugansku oblast. Postepeno su animirale druge članice NATO pakta da učestvuju u donacijama, novčanoj pomoći i obuci Oružanih snaga Ukrajine. SAD su svojim primerom ulaganja milijardi dolara u naoružavanjem Ukrajine i pritiskanjem EU da uloži milijarde evra za naoružanje, stvorile predpostavke za nastavak rata. Ucenile su veliki broj evropskih država da doniraju različito oružje i opremu. Na taj način SAD su potvrdile da su zainteresovane za nastavak rata u Ukrajini što je moguće duže.
Strategijski koncept SAD i Velike Britanije da izazovu rat u Evropi, nažalost pokazao se uspešnim. Ti savremeni „ratni piromani“, u minulih 20 godina, uspeli su da promene vlast u Ukrajini, izvrše značajnu nacifikaciju i razviju rusofobiju u narodu. Taj proces nacifikacije i rusofobije realizovan je na strateškim opredelenjima državnog rukovodstva Ukrajine i osloncem na snage na zapadu Ukrajine, koje baštine nacističke vrednosti. Program je sprovođen čak od vrtića, školskih ustanova, fakulteta pa do svih nivoa vlasti, na lokalnom i regionalnom nivou.
Građani Ukrajine, koji se osećaju kao Rusi i svesni su svog nacionalnog porekla, bili su izloženi torturi, presijama, teroru od nacističkih bandi, koje su sprovodile svoju samovolju, kako kroz delovanje vlasti tako i kroz delovanje nasilnika i paravojski pod zaštitom države. Teror Oružanih snaga Ukrajine i nacističkih formacija u Donbasu od 2014.godine postao je nesnošljiv. Nažalost taj teror i stradanje civilnog stanovništva „nije videla“ Evropa, NATO pakt, a posebno SAD i Velika Britanija, niti njihovi mediji.
Današnja licemerna EU „lije suze“ zbog stradanja civilnog stanovništva u oružanim sukobima u Ukrajini i ne priseća se preko 14.000 stradalih u Donbacu i preko 500 dece. Sve to govori o lažnim moralnim dilemama i vrednostima Zapada, o njegovoj pohlepi i histeričnoj rusofobiji. To je ta bolest koja je izgleda neizlečiva u vlasti mnogih država Evrope. Te vlasti se nalaze pod totalnom kontrolom američke administracija. Evropska unija je pokazala totalnu nespremnost i nedozrelost da se uhvati u koštac sa problemima koji postoje, odnosno da ne dozvoli SAD i Velikoj Britaniji da urušavaju njenu bezbednost. Medijska kampanja, slanje dobrovoljaca, uvođenje masivnih sankcija i na svoju štetu, zabrana letova, izdvajanje novca i oružja za Ukrajinu su pojave iracionalne mržnje prema Rusiji, koje sve više prevode Evropu u stanje rata sa nesagledivim posledicama. To i jeste cilj Amerike i Velike Britanije, dok mirno gledaju potoke krvi u srcu Evrope. Ali ta mržnja koju ispoljava Zapad prema Ruskoj Federaciji i ruskom narodu dovšće do još većih posledica po mir i bezbednost Evrope. Iscrpljivanje EU i Ruske Federacije u Ukrajini jeste ideal kome teži američka strategija.
Danas svet se nalazi na raskršću bezbednosnih procesa, kroz koje se izgrađuje novi multipolarni svetski poredak. Sve se to prelama kroz rat u Ukrajini, koji može eskalirati u regionalni ili svetski rat. U tom procesu pozicioniranje R. Srbije i naroda, može doneti benefite ili posledice. Narod u Srbiji podržava pravednu borbu Rusije i ruskog naroda i veoma je bitno da srpski narod ostane na strani slobode i pravde u borbi protiv globalizma i jednoumlja.
IZVORI:
Mladenović, Miroslav, Kilibarda, Zoran: Šangajska organizacija za saradnju, Vojno delo, proleće 2011, 24-40.
Parakhonsky, Borys: “Central Asia: Geostrategic Survey,” Central Asia and the Caucasus Information and Analytical Center, June 2000.
Scott, James Wesley: EU Enlargement, Region Building and Shifting Borders of Inclusion and Exclusion, Ashgate Publishing Limited, 2006.
Internet adrese:
Dugin, Osnovi geopolitike, Glava 4.1, 4.2, 4.3, str. 10 i 11, ЭLEKTRONNAЯ BIBLIOTEKA, ModernLib.ru, http://modernlib.ru/books/dugin_aleksandr/osnovi_geopolitiki/read_10/
Organizaciя Dogovora o Kollektivnoй Bezopasnosti, www.odkb-csto.org/media/presentation.ppt
Povelja Šangajske organizacije za saradnju, http://www.soi.org.br/upload/34b4f65564132e7702726ee2521839c790b895453b6de5509cf1f997e9e50405.pdf
Prof.dr Mitar Kovač, general-major u penziji
