„Koliko me rastuži poskupljenje, toliko me nasmeje objašnjenje“, govorio je pesnik i novinar Vladimir Bulatović Vib. Provejava mi ta rečenica, nisam pesnik ali bi rimovao nešto sa beogradsko ukrasno osvetljenje sa rečju “poniženje”. Da, tako nekako shvatam ove ukrasne zavese na Tvrđavskom mostu koje su skinuli s nekog ćoška u prestonici i doneli ovde da se malo deca zaraduju jer Niš stvarno nikada nije imao ovu vrstu ukrasa.
Jedina korist od svega je što sam petogodišnju ćerku nagovorio “da je Niš najlepše ukrašeni grad u državi koja se zove Srbija i da ga zato mnogo treba voleti”. Dok shvati ujdurmu, biće kasno, ali zavoleće grad.
Zašto poniženje? Zato što u gradu ima 10.000 zvanično siromašnih ljudi, zato što Centar za socijalni rad “Sveti Sava” u svom izveštaju za ovu godinu traži da zaposli još radnika jer postojeći broj ne može da obradi dovoljno kvalitetno pristigle zahteve za socijalnu pomoć (čiji će broj u ovoj godini narasti), zato što se nesposobnost i poltronstvo u gradu više ceni od poštenja, zato što… Mogao bih dugo, preko stranačkog zapošljavanja, ima toga puno.
Ne daj bože da se posle tog kako ga neki nazvaše “iskrenog” izveštaja socijalne karte Nišlija, gradonačelnik dosetio da pod hitno sazove sve parlamentarne stranke u gradu, da se slože u jednom, a to je prelazna koncentraciona vlada Niša za smanjenje siromaštva i poboljšanje privrede. To znači da se definiše nekoliko zahteva prema vladi Srbije da se Niš i okolina proglase nerazvijenim i siromašnim. To implicira da se smanje svi porezi na zarade, privrednicima posebne subvencije, slanje krupnih projekata prema svetu kojima je garancija Vlada Srbije, zaustavljanje monopolističlke trgovine, stavljanje u pogon svih geografskih, turističkih i društvenih resursa Niša, otpuštanje gradskih neradnika i poziv mladima koji su predali papire za odlazak u inostranstvo da rade na njihovim mestima, duboki rezovi poreske politike radi smanjenja svih vrsta nameta, ušteda na svim poljima, ali prava, a ne ova na papiru… To radi domaćin, kad ga pritisne kriza u kući, a mi…
I pošto se ništa oko toga neće dogoditi kao “nagradu” za jednu vrstu kolapsa u gradu stižu svetiljke. Neko je odlučio u Beogradu da nam Ceca peva za srpsku Novu godinu. Da se vidi raskoš. Spolja gladac, a iznutra jadac. I to još teatralno saopštava Goran Vesić, prestonički menadžer. To je za mene i grad koji zaista volim jedno veliko poniženje. Kao da nam je dato iz sažaljenja (što je verovatno i istina).
Da se razumemo, Beograd mi drag grad, otac mi se tamo rodio, romantične priče sa Dušanovca s kraja šezdesetih još pamtim, ali moramo da ridamo, vrištimo, zapomažemo, grebemo noktima. Niko nam neće doneti ništa, ako sami to ne uradimo. Sve će to proći, i nisam zadrt u svojim rečenicama, ali što bi rekao Bebek, „moglo je bolje“.
Ipak ću probati da se literarno amaterski izrazim “Na mostu beogradsko ukrasno osvetljenje, osećamo poniženje , to je nečije sažaljenje, zaista je sve to jedno veliko razočarenje!”
Marko Smiljković
gradjanin.rs
