Ulaznica za Titanik

Da bi odustala od puta koji direktno vodi u potpalublje Titanika, Srbija mora najpre da dobije jaku stranku koja bi bila reprezent one dvotrećinske većine koja se protivi ulasku Srbije u EU po cenu odricanja od Kosova i Metohije i uvođenja sankcija Ruskoj Federaciji
Brojni međunarodni događaji s početka juna, čiji je akter bila Srbija, pokazali su pravo lice njene aktuelne spoljnopolitičke pozicije, karakter njene spoljne politike i prirodu njene političke elite.

Prvi takav događaj bio je samit Evropska unija-Zapadni Balkan, koji je ove godine održan, petog juna, u Tivtu. Iako je prvo poručivao da na ovaj skup neće otići, te da će se ponoviti 2025. godina kada Srbija nije imala predstavnika na samitu Evropska unija-Zapadni Balkan, Vučić je vrlo brzo reterirao pod belodanim stranim i nešto diskretnijim domaćim uticajem.

Njegovo objašnjenje da je takvu odluku doneo posle razgovora sa predsednicom Evropske komisije Ursulom fon der Lajen ne samo da je dodatno oslabilo unutrašnju političku poziciju vlasti, već je još šire otvorilo vrata za arbitriranje Brisela u aktuelnom političkom i društvenom konfliktu u Srbiji.

Zbog toga što je naprednjačka vlast godinama kontinuirano zloupotrebljavala spoljnu politiku zemlje, kao glavni adut za obezbeđenje što dužeg opstanka na vlasti, stepen spoljnopolitičke zavisnosti zemlje od Evropske unije se povećavao u meri u kojoj su naprednjaci gubili političku podršku u zemlji.

U tom vrzinom kolu posebno mesto imaju Vučićevi oponenti, koji u borbi za vlast pre svega računaju na pridobijanje Brisela na svoju stranu. Da bi dobili takvu, po njihovom shvatanju presudnu političku podršku, oponenti sadašnje vlasti pokazuju se zapravo kao puki instrument pritiska u rukama briselske političke nomenklature.

Tivatski samit
O tome jasno svedoči komentar generalne sekretarke Evropskog pokreta u Srbiji, Dragane Đurice, u kome se kritikuje bilo kakvo taktiziranje ili inaćenje sa čelnicima EU, u vidu eventualnog odlaska na samit Evropska unija-Zapadni Balkan. Po njenim rečima, „za zemlju kandidata, koja članstvo u Evropskoj uniji navodi kao strateški cilj, neodlazak na samit poput ovog koji se održava u Tivtu početkom juna, ne bi smeo da bude opcija“ (ovde).

Komentar rezultata samita u Tivtu koji je dao potpredsednik Đilasovog SSP-a Borko Stefanović, nedvosmisleno potvrđuje da između vlasti i njenih glavnih političkih oponenata traje mrtva trka za pridobijanje naklonosti Brisela i pritom nijedna strana ne skriva da je za pridobijanje takve naklonosti spremna da preda poslednje ostatke spoljnopolitičke nezavisnosti Srbije.

Zato je Stefanović nakon završenog samita u Tivtu javno zlurado pitao predsednicu Narodne skupštine Anu Brnabić: „Da li je tačno da je Vučić na sastanku dobio jasnu i prilično grubu poruku da mora da izabere između Evrope i Kine i Rusije i da nema više njegovog šibicarenja, ali i da mora da ispuni sve ODIHR preporuke, borbu protiv korupcije i vladavinu prava? Da li je tačno da je Vučiću dat rok od šest meseci da sve ispuni što je obećao oko izbornih uslova, medija i vladavine prava, plus da uvede sankcije Rusiji i uvede vize za ruske državljane zbog brojnih zloupotreba“ (ovde).

Pošto su prihvatili ulogu briselske alatke za unutrašnji pritisak, politički oponenti naprednjaka su ćutke prešli preko ultimatuma koji je Srbiji iz Tivta poslao aktuelni nemački kancelar, inače unuk nacističkog gradonačelnika (ovde). Naime, Fridrih Merc je novinarima u Tivtu rekao da zvaničnom Beogradu „nije moguće voditi politiku kolebanja između Rusije, Kine i Evrope“. „Put Srbije u EU je otvoren, ali ona mora da odluči na čijoj će strani biti“, poručio je iz Boke kotorske nemački kancelar (ovde).

Zvaničnici EU uostalom i ne skrivaju da se u procesu pridruživanja sa zemljama tzv. Zapadnog Balkana opšti jezikom ultimatuma, jer po rečima šefa Delegacije EU u Srbiji Andreasa fon Bekerata „ceo postupak pristupanja je izgrađen tako da mi objašnjavamo šta očekujemo od zemalja kandidata, a zemlje kandidati to usvajaju“. Pritom se od čelnika zemlje kandidata očekuje „ne samo da daju izjave, već da prelaze s reči na dela“ (ovde).

Što se Srbije tiče, od nje se, po Bekeratu, pre svega očekuje da „otkloni sve sumnje u vezi sa svojom geostrateškom orijentacijom“. Šta to konkretno znači, objasnila je ambasadorka Švedske u Srbiji Šarlot Samelin: „Ako je ambicija da se pridruži Evropskoj uniji, naravno da očekujemo od Srbije da zauzme jasan stav koji je u skladu sa zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom. Ona podrazumeva uvođenje sankcija Rusiji“ (ovde).

Suprotno očekivanjima Vučićevih političkih oponenata, tivatski samit je pokazao da su za Merca, ali i Makrona, prioritetni zahtevi koji se tiču usklađivanja spoljne i bezbedonosne politike Srbije sa Evropskom unijom, a da tek potom dolaze oni koji se tiču vladavine prava, tj. pregovaračkih poglavlja 22 i 23 (ovde). To naravno ide u prilog naprednjačkim vlastima, jer u trgovini sa Briselom mogu još uvek da nešto od preostalih atributa državne suverenosti prodaju ispod cene, a da istovremeno ne oslabe svoju poziciju unutar zemlje.

Uostalom, postojeća politička scena u Srbiji projektovana je tako da odricanje od vođenja samostalne spoljne i bezbedonosne politike, pod opravdanjem potpune harmonizacije sa zajedničkom spoljnom i bezbedonosnom politikom EU, ne izazove bilo kakav ozbiljan kritički odjek. Ali zato tako projektovana politička scena i njeni NVO-sateliti itekako paze da Vučić ne iskoristi postojeću krizu evroatlantskog zajedništva (ovde), pa da u cilju pariranja Briselu i njegovoj klijentelističkoj strukturi u Srbiji otvori vrata za veći uticaj Vašingtona.

Stezanje obruča
Sledstveno tome, Vučićevo priznanje novinarima u Tivtu „da je nekoliko zemalja insistiralo na pitanju sankcija protiv Rusije zbog rata u Ukrajini, koje Srbija još nije uvela“ (ovde), ne bi trebalo tumačiti kao kritiku ultimativnog pristupa čelnika EU, već pre kao poruku trgovca koji nije potpuno bankrotirao i koji ima još šta da ponudi na pijaci međunarodne i s njom povezane domaće političke pijace. To što on može da proda ispod cene, a što u ovom trenutku zanima Brisel, još uvek nije u rukama njegovih političkih oponenata.

Zanimljivo je da samo dva dana po završetku tivatskog samita Evropska unija-Zapadni Balkan glavni urednik portala Balkanist, Oleg Bondarenko, požurio da preko stranica beogradske Politike pošalje poruku da nikakvih promena u odnosima Srbije i Rusije pod pritiskom EU neće biti dok su naprednjaci na vlasti.

Politička scena u Srbiji projektovana je tako da odricanje od vođenja samostalne spoljne politike ne izazove bilo kakav ozbiljan kritički odjek

Po rečima Bondarenka, „Srbija nije uvela sankcije dok je Vučić predsednik i neće ih uvesti“. On je takođe uveren da Srbija sa naprednjacima na vlasti ruskim državljanima „neće uvesti ni vize, a sačuvaće i avionske letove“ (ovde). Imajući u vidu da je problem potencijalnog uvođenja viza ruskim državljanima od strane Srbije već pre toga bio tema konferencije za medije, ni manje ni više nego portparola Kremlja Dimitrija Peskova (ovde), Bondarenkov intervju Politici zaista deluje kao krizni PR.

Posebno kada se Bondarenkova verbalna zaklinjanja da Vučić nikada neće uvesti sankcije Rusiji i vize ruskim građanima dovedu u vezu sa činjenicama koje pokazuju da od 2022. godine postoji trend ubrzanog i kontinuiranog usaglašavanja spoljne politike Srbije sa zajedničkom spoljnom i bezbedonosnom politikom Evropske unije. Tako je 2022. godine stepen usaglašenosti u ovoj oblasti bio 48 odsto, sledeće 2023. godine 54 odsto, 2024. godine 59 odsto, a 2025. čak 67 odsto .

Prošlogodišnji nagli skok procenta usaglašenosti pokazuje da kooperativnost naprednjačkih vlasti u ovoj oblasti nema toliko veze sa izmenjenim geopolitičkim okolnostima prouzrokovanim ratom u Ukrajini, koliko sa političkom situacijom u zemlji. Što je naprednjački režim slabiji, to se, po svemu sudeći, povećava stepen njegove kooperativnosti prema zahtevima Brisela.

U svetlu toga poseban značaj dobijaju opozicione stranke i tzv. nevladin sektor, kao karike istog lanca koji se steže oko Srbije s ciljem njene potpune desuverenizacije. S obzirom na takav trend, može se očekivati da se procenat usaglašenosti spoljne i bezbedonosne politike Srbije sa politikom EU podigne za još koji stepen kako se budu bližili izbori, a politička budućnost naprednjaka bude sve neizvesnija.

Kada je u pitanju procena spoljnopolitičkog kursa Srbije, od uvida Olega Bondarenka iz Balkanista čini se da je znatno bliža istini osvrt uglednog ruskog vojnog i geopolitičkog portala „Ribar“ na dva značajna majska i junska događaja iz oblasti međunarodne vojne saradnje naše države. Reč je, pre svega, o prvoj u istoriji Srbije zajedničkoj vojnoj vežbi naše armije i snaga NATO, koja je održana od 12. do 23. maja na poligonu „Borovac“ kod Bujanovca ili tačno dvadeset sedam godina od agresije zapadne vojne alijanse na Srbiju, (ovde). Potom je 10. juna došlo i do susreta Aleksandra Vučića sa glavnokomandujućim zajedničkih snaga NATO u Evropi (SACEUR) generalom Aleksusom Grinkevičem.

Prve vojne vežbe sa NATO paktom i razgovor sa „ključnom figurom alijanse koji odgovara za planiranje vojnih operacija NATO na evropskom pravcu“, za analitičare „Ribara“ samo je „još jedna potvrda da, nezavisno od službene politike vojne neutralnosti, praktična saradnja između srpskih oružanih snaga i struktura Alijanse nastavlja da se širi“.

Pritom, po mišljenju analitičara „Ribara“, zadatak NATO u ovom trenutku nije da „uvuku Srbiju u Alijansu, već da putem zajedničkih vežbi, mehanizama koordinacije i vojno-tehničke saradnje zemlju postepeno uvuku u zapadnu arhitekturu bezbednosti, i upravo to sada gledamo“ (ovde). Tako se i u oblasti međunarodne vojne saradnje uočava isti ona tendencija koja je svojstvena procesu evrointegracija – Srbija, i bez formalnog članstva u zapadnim organizacijama, postaje deo zapadne sfere uticaja i objekat zapadne politike.

Zahtevi pred Srbijom
Pritom se od Srbije u isključivo geopolitički motivisanom procesu pridruživanja EU ne zahteva samo da potpuno usaglasi svoju spoljnu i bezbedonosnu politiku sa zajedničkom spoljnom i bezbedonosnom politikom Evropske unije, već i da napravi ceo niz drugih nacionalno i državno pogibeljnih ustupaka. Na tu činjenicu, koja je nepoznata samo onima koji ne žele da za nju znaju, posle samita u Tivtu podsetio nas je početkom juna Izveštaj o Srbiji za 2025. godinu, koji je usvojio Odbor za spoljne poslove Evropskog (EU) parlamenta, a čiju je osnovu u svojstvu izvestioca sačinio Tonino Picula (ovde, ovde, ovde).

U ovogodišnjem Izveštaju deo posvećen obavezama Srbije u vezi Kosova čini se da je konkretniji nego što je to bio ranijih godina. Od vlasti u Beogradu se traži da sarađuje sa tzv. Kosovom „kako bi se počinioci terorističkog napada u Banjskoj 2023. godine hitno priveli pravdi“, da ispuni sve sporazume zaključene sa predstavnicima tzv. Republike Kosovo, u prvom redu Sporazum iz Brisela od 2023. godine i njegov ohridski Aneks i da prestane da onemogućava tzv. Kosovo da postane član regionalnih i međunarodnih organizacija.

U Izveštaju se ponovo podseća da „normalizacija odnosa sa Kosovom i sprovođenje obaveza iz Dijaloga Beograda i Prištine ostaju sastavni deo evropske perspektive Srbije“. Iz zaključka Izveštaja se vidi da Brisel pod normalizacijom podrazumeva „postizanje sveobuhvatnog sporazuma o normalizaciji odnosa sa Kosovom“, što nije ništa drugo nego priznanje tzv. Republike Kosovo.

Od Srbije se traži da u okviru procesa evrointegracija pomogne ne samo u zaokruživanju nezavisnosti i suvereniteta tzv. Kosova i prizna ovu tvorevinu kao nezavisnu državu, već i da aktivno radi na usvajanju i propagiranju albanskog i evroatlantskog tumačenja nedavne kosovskometohijske prošlosti i uopšte događaja iz perioda rata za jugoslovensko nasleđe.

Naime, Evropski (EU) parlament poziva Srbiju „zauzme aktivniji pristup u suzbijanju negiranja ratnih zločina i istorijskog revizionizma, posebno u vezi sa ratovima u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu“. Istovremeno se otvoreno ističe da je koncept „srpskog sveta“ nekompatibilan sa evrointegracijama.

Iz ugla ovakvih zahteva briselskih institucija prema Srbiji, sasvim je neodrživa tvrdnja koordinatorke Nacionalnog konventa o Evropskoj uniji Bojane Selaković da je Srbiji potrebnija EU, nego što je Evropskoj uniji potrebna Srbija (ovde). Posmatrano iz ugla srpskih nacionalnih interesa, za Srbiju i celinu srpstva nema veće štete od članstva u Evropskoj uniji.

Od Srbije se traži da aktivno radi na usvajanju i propagiranju albanskog i evroatlantskog tumačenja nedavne kosovskometohijske prošlosti

S druge strane, sadašnji interes Evropske unije za Srbiju i zemlje tzv. Zapadnog Balkana diktiran je isključivo geopolitičkim potrebama evropske nadnacionalne levoliberalne političke elite okupljene oko projekta EU, a u kontekstu aktuelne konfrontacije Evropske unije i Rusije. Rečju Srđana Majstorovića iz Centra za evropske politike, „oružana agresija Rusije na Ukrajinu je dovela do ponovnog otkrivanja strateškog značaja proširenja Unije na Zapadni Balkan“ .

Pritom bi i najzagriženijim pobornicima evrointegracija Srbije, kojima je njihov lični komfor preči od bilo kakvog nacionalnog interesa, trebalo da bude jasno da članstvo u Evropskoj uniji nakon početka velike i po svoj prilici dugotrajne hladnoratovske (a moguće i oružane) konfrontacije sa Rusijom (ovde), ne donosi više članicama Unije ekonomsko blagostanje, socijalnu sigurnost, pravnu državu i mir, već sve što je suprotno idealima zapadnog liberalizma, konzumerizma i materijalizma.

Militarizacija Evrope
Tako je krajem maja Politiko (ovde) preneo da je MMF upozorio Brisel i članice Unije da bi „putanja javnog duga Evropske unije mogla postati eksplozivna“. „Ukoliko se ne stavi pod kontrolu, javni dug će krenuti neodrživim putem. U uslovima nepromenjene politike, dug prosečne evropske države dostigao bi 130 procenata BDP-a do 2040. godine — što je približno dvostruko više nego danas“, poručio je Uniji MMF.

Prema navodima Politika, „Fond je upozorio da će se vlade EU u narednih 15 godina suočiti sa rastućim pritiscima na javnu potrošnju u oblastima odbrane, energetike i penzija“. Da je u javnim finansijama zemalja članica EU teško stanje i još gore perspektive, potvrdio je i komesar EU za ekonomiju Valdis Dombrovski, ističući kako se članice EU, s jedne strane, „suočavaju sa novim i trajnim potrebama za potrošnjom“, dok je, s druge strane, „raspoloživi fiskalni prostor već ograničen, nivo duga visok, a starenje stanovništva dodatno otežava situaciju“.

Dombrovski je istovremeno ukazao „da je zajedničko zaduživanje već realnost, jer su na taj način finansirani projekti za jačanje odbrambenih sposobnosti EU i kredit za podršku Ukrajini“.

Ovih dana je imperativ ubrzane militarizacije Evropske unije primorao briselsku političku elitu da delimično odustane od odbrane jednog od ključnih ideološko-političkih brendova liberalnog Zapada – antikorupcijskih mera za obezbeđivanje transparentnosti javnih nabavki. Naime, 10. juna su Savet EU i Evropski parlament usaglasili paket mera u cilju deregulacije nabavki u sektoru odbrane za Evropski odbrambeni fond. Tako se, između ostalog, predviđa dvostruko podizanje limita, na novih 900.000 evra, za ugovore u sferi odbrane koji ne podležu uobičajenim pravilima javnih nabavki .

Ako je jednu Nemačku finansiranje rata protiv Rusije na tlu Ukrajine, kao i izdvajanje rekordnih 108 milijardi evra, što je više od četiri odsto BDP, za potrebe odbrane i formiranja „najače konvencionalne vojske u Evropi“ do 2039. godine, dovelo do toga da joj je veliki broj gradskih budžeta na ivici bankrota, te da se značajno snizio standard stanovništva , onda je jasno kakvoj budućnosti unutar visoko militarizovanog i centralizovanog saveza mogu da se nadaju Srbija i njeni građani.

Sva je prilika da će ostarela Evropska unija, bez resursa i bez ekonomske i svake druge podrške SAD (usled važnosti za Vašington rivalstva sa Kinom), nalik onoj posle Drugog svetskog rata, u novoj hladnoratovskoj konfrontaciji sa Rusijom izvući deblji kraj i bez velikog oružanog sukoba.

Elementarna logika nalaže da Srbija ostane van takvog Titanika. Da bi odustala od puta koji direktno vodi u potpalublje Titanika, Srbija mora najpre da dobije jaku parlamentarnu stranku ili koaliciju kojoj bi programski cilj broj jedan bio prekid evrointegracija i koja bi pritom bila reprezent one dvotrećinske većine koja se protivi ulasku Srbije u Evropsku uniju po cenu odricanja od Kosova i Metohije i uvođenja sankcija Ruskoj Federaciji.

Sklanjanje u stranu teme prekida evrointegracija i suspenzije Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju Srbije sa EU, pod opravdanjem smene naprednjačke vlasti, siguran je način da se sačuva sadašnji simulakrum na političkoj sceni Srbije i osigura ulaznica za Titanik.

autor:Zoran Čvorović je profesor Pravnog fakulteta u Kragujevcu. Ekskluzivno za Novi Standard.