Mateo Salvini će popisom Roma preporoditi Italiju, Donald Tramp će kupiti Grenland, a Aleksandar Vučić će dovesti Kineze da prave leteće automobile. Kakva je uloga medija i društvenih mreža u širenju populizma?
Mediji se u celom svetu suočavaju sa neprijatnom kombinacijom porasta populizma na političkim scenama svojih država i političke i ekonomske nestabilnosti. Društvene mreže i internet uopšte često se navode kao jedan od značajnih uzroka porasta populizma, baš kao što se u Srbiji nedostajuće medijske slobode navode kao dovoljan uslov za demokratizaciju društva.
Mediji koji žele da budu profesionalni gube korisnike ne samo padom poverenja, pre svega kod populistički orijenisane publike, koja ih smatra delom opšte zavere protiv običnog čoveka, već i kroz društvene mreže i pretraživače. A to ih čini manje sposobnim da održe kvalitet izveštavanja. Mediji gube prihode zbog društvenih mreža i pretraživača koji usisavaju najveći deo prihoda od digitalnog oglašavanja i prodaje meta-podataka o korisnicima, koje u ogromnoj meri privlače upravo medijskom produkcijom vesti.
Sve to gura kredibilne medije ka iskušenju tabloidizacije sopstvenog sadržaja i izlaženju u susret potrebi populističkih korisnika za pojednostavljenjem stvarnosti.
Društvene mreže i internet uopšte često se navode kao jedan od značajnih uzroka porasta populizma, baš kao što se u Srbiji nedostajuće medijske slobode navode kao gotovo dovoljan uslov za demokratizaciju društva. Sudeći po rezultatima Izveštaja o informativnim sadržajima u digitalnim medijima (Digital News Report – DNR) Rojtersovog Instituta za proučavanje medija, problemi su ipak mnogo složeniji.
Uzroci krize širenja populizma zadiru duboko u patologiju društvenih zajednica, a rešenja niti su jednostavna niti brzo, lako i jeftino primenljiva. Što populističkim liderima, koji nikada nisu gubili mnogo vremena na ozbiljnu nauku i ekspertizu, i dalje ne smeta da ih (jednostavna rešenja za krupne probleme) sve glasnije i sa sve više uverenja uzvikuju.
Mateo Salvini će popisom Roma preporoditi Italiju, Donald Tramp će kupiti Grenland, a Aleksandar Vučić će dovesti kineske investitore da prave leteće automobile.
Komercijalne televizije glavni izvor vesti
Jedna stvar je ipak logična i slaže se sa predrasudama o populizmu. U 20 zemalja Evrope i u Sjedinjenim Državama, na značajnim uzorcima jasno je utvrđeno da su osobe sa populističkim uverenjima ili starije dobi i malih prihoda ili manje obrazovane.
Osobe sklone populističkim idejama odvojene su u istraživanju od ostalih po dva kriterijuma – jedan je verovanje u „lošu“ političku elitu i dobre građane, gde bi građani stvorili mnogo bolje politike od profesionalaca, a drugi je uverenje da bi o svim važnijim pitanjima građani trebalo da odlučuju direktno, bez mešanja političara. Oba kriterijuma ugrađena su u niz istraživanja Pju centra (Pew Center) o populizmu u Evropi iz 2018.
Tu se, međutim, plodno tlo za pojednostavljene (populističke?) poglede i „zdravorazumske“ zaključke o problemu populizma završava.
Pre svega, više populista kao primarni izvor vesti navodi televiziju, a ne fontanu teorija zavere i lakih rešenja za sve zvanu internet. Preciznije, komercijalne TV kanale, a ne javne servise.
Alternativni i politički opredeljeni informativni veb-sajtovi imaju uticaja – iako ih mali procenti građana aktivno koriste (više u SAD nego u Evropi, ali su to ipak jednocifreni procenti, svuda), značajno veći segmenti društva su ih svesni, kao i njihovih vesti i poruka.
Dakle, uticaj društvenih mreža i alternativnih veb-sajtova sa političkim opredeljenjem manji je nego što bi se pomislilo na osnovu intenziteta rasprave u javnosti i medijima. No, čak i u zemljama u kojima su mediji koji šire populizam zarad profita vrlo retki, populizam je u porastu i već okupira značajne procente birača.
Drugim rečima, ako govorimo o uzrocima i rešenjima, iako regulisanje ovakvih izvora informisanja u pogledu tačnosti i nepristrasnosti zvuči osvetnički efikasno, ne bi, zapravo, rešilo problem (a i demokratski je vrlo upitno). Moglo bi, međutim, da se sprovede ili bar otpočne u jednom političkom mandatu, pa je zgodno kao politička platforma. Uostalom, pitanje je kako se ta regulacija sprovodi – neki modeli su se u svetu pokazali kao efikasni baz posledica po slobodu izražavanja i kreću se uglavnom u vodama samo-regulacije (ma da ne uvek, kao na primer u Velikoj Britaniji).
Bolje obrazovati jedno društvo, s druge strane, predstavlja višegeneracijski napor najboljih segmenata jedne zajednice, sa ogromnim ulaganjima i bolnim reformama, kao i sa jasnom porukom biračkom telu: „neobrazovani ste“. Moćne zemlje Evrope i sveta neprekidno povećavaju procenat GDP-a koji ulagažu u obrazovanje i nauku, iako već ulažu veoma respektabilna sredstva, svesne da samo tako mogu ostati privredno i tehnološki efikasna i napredna društva.
Procenti visoko obrazovanih osoba (ne sa “diplomama”, to su različite stvari) u zemljama u kojima bismo voleli da živimo su ogromni u poređenju sa našom – kreću se između 35 i 50, negde i više od toga, a kada se kombinuju sa kvalitetom obrazovanja ističu se skandinavske zemlje, Australija i Novi Zeland, Kanada, SAD i Velika Britanija.
U Kanadi, na primer, 56% ljudi (prema podacima Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj – OECD) ima visoko obrazovanje. Kod nas – 10%, zajedno sa ovim kupljenim diplomama.
Međutim, novac je u Srbiji uvek potrebniji za nešto drugo. Tako da ćemo slušati o „ulaganju u mlade“, ali će procenti budžeta izdvojeni za obrazovanje i dalje biti niski, dok će fontane, jarboli i krstovi nicati na sve strane, a diplome bivati sve bezvrednije i jeftinije.
A obrazovanje je, izgleda, jedina ozbiljna mera protiv populizma koji još uvek treba da se pojavi u nekom obliku koji nije izuzetno štetan za društvo. Za nas u zemljama sa populističkim vlastima ostaje i jednostavno pitanje: Zašto bi, zaboga, populizam radio protiv samog sebe?
Jednovremeno, niko se neće šokirati nalazom istraživanja koji kaže da je populizam bitno zastupljeniji u istočnoj nego u zapadnoj i severnoj Evropi. Svuda, međutim, važe starost, niže formalno obrazovanje i manji prihodi kao statističko preklapanje sa populističkim stavovima. Samo što je toga kod nas mnogo više, procentualno, nego u razvijenim demokratijama. Samim tim i populizam bolje prolazi i postao je, odavno, najvažnija medijska i politička roba u Srbiji. Jednovremeno, borba za kredibilno novinarstvo i profesionalne medije, u svetlu ovih činjenica, čini se još vrednijom i važnijom. Koliko god i težom.
POPULISTI VOLE FEJSBUK
Pa opet, uprkos važnosti klasičnih medija za populiste, Fejsbuk igra veliku ulogu u životu populista. Dok direktan dolazak na brendirani veb-sajt u Evropi za 31 odsto populista i 35 odsto nepopulista igra značajnu ulogu, Fejsbukovo algoritamsko hranjenje „pogodnim“ vestima je za populiste (24 odsto) značajnije kao primarni izvor informisanja na internetu nego za ostale (19 odsto).
U Sjedinjenim Državama društvene mreže u kombinaciji sa direktnim pristupom sajtovima čine lavovski deo pristupa vestima za populiste, dok se kod ostalih pristup vestima deli na više različitih načina, od kojih nijedan ne može da se opiše kao dominantan.
Kada se posmatraju SAD i Evropa zajedno, sve društvene mreže, servisi za poruke i Jutjub, procenti osoba koje ih upotrebljavaju za informisanje su isti ili su vrlo blizu – osim kod Fejsbuka. Populisti (50 odsto) ga koriste više od ostalih (41 odsto). Populisti, takođe, dele više vesti i više ih komentarišu na Fejsbuku.
Algoritam, nož i pogača u rukama Fejsbuka i Gugla
Pre bilo kakvog zaključka, međutim, važno je da se ustanovi da istraživači ne tvrde, čak upozoravaju da takav zaključak ne može da se izvede iz podataka, da društvene mreže, uprkos većoj aktivnosti populista, podstiču takve političke stavove i pogled na svet.
U isto vreme, međutim, jasno je da je sasvim moguće da veća aktivnost populista na mrežama i internetu uopšte kreira veću zastupljenost takvih ideja u odnosu na realnu zastupljenost u društvu, a to je neuravnotežena slika koja ohrabruje ljude da se sa takvim sadržajima upoznaju.
Tu se, naravno, uloga medija da neutralno, tačno i uravnoteženo informišu građane – izvitoperila.
No, šta tu mediji – misli se na one kojima je neutralnost i objektivnost namera – mogu da učine, kada algoritme, nož, pogaču i mnogo, mnogo novca u svojim rukama drže, kako ih sve češće nazivaju, „velike platforme“? A kada kažemo „velike platforme“, mislimo na samo dve – Gugl i Fejsbuk (dobro, i Tviter koji je u SAD mnogo važniji nego u Evropi) koje, recimo, usmeravaju 80 odsto ukupnog saobraćaja ka veb-sajtovima štampanih informativnih medija.
Drugim rečima, od vremena kada su medijski baroni Sjedinjenih Država upravljali načinom na koji korisnici njihovih medija dolaze do vesti, došli smo do toga da mediji u tome nemaju gotovo nikakvu ulogu, dok „velike platforme“ intervenišu na svemu tome kako im padne na pamet, odnosno kako im je korisno i (vrlo, vrlo) unosno.
Kako je izvestio Njujork tajms u junu, Gugl je samo u 2018. godini zaradio najmanje 4,7 milijardi dolara na informativnim sadržajima samo američkih štampanih medija i samo u SAD. Koje (sadržaje) nije napravio. Niti platio.
Istraživanje organizacije Njuz medija elajens, koja predstavlja više od 2.000 američkih štampanih medija, potcrtalo je i da je kompletna američka industrija vesti zajedno zaradila na digitalnom oglašavanju nešto malo preko 5,1 milijarde dolara u toj fiskalnoj godini i jasno je da mediji nisu zadovoljni podelom kolača.
Gugl je ustvrdio da je ova kalkulacija „sa poleđine koverte“, odnosno da je nepouzdana i netačna i da pretraživač „šalje“ medijima preko 10 milijardi klikova svakog meseca, što za medije predstavlja zaradu.
Kada se pogledaju dolarski iznosi te zarade, po kojima samo jedna kompanija zarađuje gotovo koliko i svi američki digitalni mediji zajedno, jasno je da tu nešto nije u redu. Jer, to je zarada samo Gugla i to po vrlo konzervativnoj računici. Kada se na sve to doda i novac koji od tuđeg rada generiše Fejsbuk (opet, ipak, i Tviter), neravnoteža je bolno jasna.
Ako nestanu mediji, nestaje demokratija
Jasno je i američkom Kongresu. Dvopartijski predlog zakona je u proceduri i ima dosta jednostavno rešenje za problem – ako prođe, a sva je prilika da hoće, mediji će biti oslobođeni zakonskih antitrast obaveza na četiri godine, što znači da će moći da se u tom roku ujedine u pregovorima sa Alfabetom (majka-kompanija Gugla) i Fejsbukom o pravednijoj podeli novca. Predlog zakona počinje rečenicama o tome kako su kredibilni mediji u SAD u opasnosti da nestanu, a to bi značilo i nestanak demokratije, smatraju predlagači zakona.
Daleko od toga da je predlog zakona savršen – usmeren je samo na velike medijske grupe (a gde su tu lokalni, mali i srednji mediji, na primer) s jedne strane i „velike platforme“ (koje mogu da nestanu i budu zamenjene drugima, na primer) s druge. Ali, i to je neki početak povratka finansijke moći u ruke proizvođača profesionalnih i kvalitetnih vesti, a time i kapaciteta za veću i održiviju nezavisnost.
Populističke ideje, iako se dominantno vezuju za desnu stranu političkog spektra, zapravo sasvim lepo odgovaraju i velikom broju osoba koje se same deklarišu kao pristalice ideja koje naginju ulevo. U svim zemljama u kojima postoji veliki broj medija koji sebi dopuštaju inklinaciju na jednu ili drugu stranu političkog spektra, podela na korisnike koji gotovo isključivo koriste medije koji im politički odgovaraju polako raste.
U Nemačkoj, s druge strane, gde se mediji retko i teško odlučuju na političko naginjanje, ovakva podela je još uvek manja i ima manje uticaja na javno mnjenje. U Sjedinjenim Državama je, izgleda, došlo do toga da populisti jednostavno nemaju svoje medije i da se zato u velikom broju obraćaju društvenim mrežama. Ali u Velikoj Britaniji, sa tabloidom San na desnoj i Mirorom na levoj strani, na primer, podela je oštrija i zastupljenija, dok je internet uticajan, ali još uvek daleko od klasičnih medija.
Sve ovo ima jasan i veliki uticaj na sve sfere proizvodnje informativnih digitalnih platformi – profesionalnu, finansijsku, društvenu i regulatornu. Srbija je autoritarni poligon za eksperiment iz propagandnih medijskih akrobacija zemalja kao što su Rusija i Mađarska. To nije mišljenje, već rezultat svakog kredibilnog istraživanja i analize, kvalitativne ili kvantitativne. Ne treba ići mnogo dalje od vesti o tome da su u 2016. tri tabloida za samo godinu dana, samo na naslovnim stranama najavila preko dve stotine ratova od kojih se ni jedan jedini nije dogodio.
To nije mnogo poremetilo njihove biznis modele, bogato pomognute od strane države (ponovo rezultat istraživanja, ne procene), niti njihovo pogrešno i verovatno pogubno izveštavanje.
Pa opet, šačica kredibilnih medija u Srbiji ipak opstaje, i ako razumevanje posledica različitih modela odnosa prema populizmu, kao i građana naklonjenih takvim idejama, može da pomogne u očuvanju jezgra naše profesije – odlično.
Saznanja ove vrste, međutim, koliko god da se odnose na zemlje u kojima je istraživanje Rojtersovog instituta sprovedeno, za Srbiju, prekrivenu gotovo isključivo populističkom politikom, i njene mejnstrim medije koji zatrpavaju građane populističkom propagandom vlasti, isprekidanom najprizemnijim teorijama zavere, rijaliti programima i glumljenim vestima o nevažnostima koje neće naljutiti predsednika Vučića, još su relevantnija.
Mi živimo u društvu koje je usvojilo populizam kao glavnu struju politike – leteće automobile, polovne ruske ratne letelice i fontane oko kojih ćemo zamisliti turiste, jer ih nema. Mi treba da znamo šta to znači, bar za medije, ako ni za koga drugog. Jer, možda jednog dana ipak dođemo sebi, pa će bar biti nekoliko osoba ovde koje će, bar u medijima, znati od čega da počnemo da gradimo društvo koje bar liči na normalno.
