Ovo uopšte nije retoričko pitanje. Zaista sam u nedoumici može li se u patriotskom delu javnosti ozbiljno debatovati.
Nedavno je Igor Ivanović objavio programski tekst „Patriotski blok ili kako do Trećeg puta“. Tekst je obiman, ambiciozno napisan, izašao je u dva nastavka u Pečatu (23. i 30. juna), a u celini je prenet i na Novom standardu (4. jula, ovde).
Tekst odgovara na strateško pitanje: kako da se patriotski blok – u čije jezgro Ivanović smešta DSS – ideološki i politički pozicionira u odnosu na dva velika tabora. Na jednoj strani su, kako kaže Ivanović, „drugosrbijanci” i prepakovani „žuti kartel”, a na drugoj je SNS, ta „džinovska stranka-mućkalica“, koja se pokazala kao „najverniji sledbenik `žute` politike u kojoj Srbija nema drugu alternativu osim ulaska u EU“.
Ukoliko patriotski blok hoće politički da preživi, prema Ivanoviću, ima dve opcije. Prva je da ide sa građanističkom opozicijom na izbore i tako uđe u Skupštinu na zajedničkoj listi. U tom slučaju, procenjuje autor, „patriotske stranke (bi dobile) verovatno svaka 3‒5 poslanika, zavisno od pregovora i procene njihovog značaja od strane američkog ambasadora“.
Druga opcija je „pozicioniranje pri naprednjačkom bloku“ i upravo za to rešenje pledira Ivanović. Cilj je „pokušati da se zadrži svoja čvrsta baza od 3‒4 odsto glasača, a hirurškom politikom malo po malo odstranjivati sa naprednjačke glasačke gomile deo po deo prevarenih patriota i razočaranih tradicionalista“.
Autorova osnovna ideja je, očigledno, da jezgro glasača naprednjaka čine patriote i da se one mogu pridobiti odlučnom i upornom kritikom „Briselskog sporazuma, Zakona o potvrđivanju sporazuma sa NATO, ulaska u punopravno članstvo EU, promene svesti u Srbiji kao uslov br. 3 nemačkog ultimatuma, evropocentrizma i slično“.
Na kraju svog eseja Ivanović kaže da se njegovo rešenje svakako neće dopasti „patriotskim intelektualcima“, ali da je ono spasonosno upravo za „patriotske stranke“ koje „postoje samo ako danas i sada imaju na kontu tih famoznih pet procenata“.
Do sada, koliko mi je poznato, nije bilo odgovora na ovaj Ivanovićev programski tekst, iako su i tema, i argumentacija i autor svakako relevantni.
Tema je relevantna jer u patriotskom korpusu zaista postoje dve suparničke ideje o tome kako dalje. Jednu u Skupštini simbolizuju Dveri i poslanička grupa „Za spas Srbije“ – oštro protiv vlasti i ne bežati od tehničke saradnje sa građanskom opozicijom kako bi se režim oborio. Drugu simbolizuje „novi“ DSS i upravo mediji koji su publikovali Ivanovićev tekst – vlast se kritikuje s patriotske pozicije, ali pre kao korektiv, i nema obaranja režima sa „žutima“ i „građanistima“.
Ivanovićev tekst važan je i po argumentaciji. U njemu je u prvi plan otvoreno stavljeno političko preživljavanje patriotskih stranaka i u njemu se tvrdi da je po nacionalne interese bolje da se patriotske stranke „pozicioniraju pri naprednjačkom bloku“ nego da sarađuju sa građanskom opozicijom. Naprednjaci, možda, uz kritiku patriota, na kraju i urade nešto dobro za državu; građanisti pak ništa dobro po nacionalne interese ne mogu da urade.
Naposletku, Ivanovićev tekst važan je i zato što ga nije napisao bilo ko. Igor Ivanović je dete iz disidentske porodice koja je stradala pod titoizmom. Kao politički nepodoban, Igor je od samog početka morao da bude deo „privatnog sektora“. Uspeo je da kao građevinski preduzimač, u sistemu političkog kapitalizma, preživi decenije. Objavio je u NSPM i knjigu Kultura i identitet: pogled zdesna (2007; ovde), koja je bila izrazito opoziciona prema vladajućoj (drugosrbijanskoj) kulturnoj politici. Zbog toga su je građanisti dočekali na nož (ovde i ovde), posle čega se otvorila važna polemika između patriota i građanista (ovde i ovde). Igor je godinama bio blizak DSS-u, a mislim da je i sada.
Međutim, kao što rekoh, bez obzira na značaj teme, argumentacije i autora, niko iz patriotske javnosti nije našao za shodno da ovaj Ivanovićev tekst prokomentariše. Naravno, ukoliko ne računamo 22 čitalačka komentara na Novom standardu, koji su se sveli na ruganje autoru i njegovim idejama, kao i na hvaljenje Vučića – a to, takođe, dosta govori i o tom sajtu, i o njegovim „patriotama“ („Ovde bi se lepo udenuo Kostunichin machak Tosa“; „Postoji jedan jedini Treci put a to je Srpski put! Nosilac tog puta je Alexandar Vuchic-SNS!“; „Čitajući ovaj tekst, ne mogu uopšte da shvatim odakle vama 30ak hiljada glasova. Mnogo je kume!“; ovde).
No, nekako baš u isto vreme kada je objavljen Ivanovićev tekst, na Peščaniku se otvorila debata „kako pobediti nepobedivu vlast na izborima“. Najpre je Vesna Pešić, 30 juna, publikovala tekst „Šta činiti kad je vladar nepobediv na izborima?“ (ovde), onda je Rastislav Dinić, 3. jula, prokomentarisao Pešićkine ideje u članku „Ništa i nešto“ (ovde), Vesna Pešić je, 7. jula, na to odgovorila tekstom „Otvaranje debate“ (ovde), da bi Dinić, 12. jula, replicirao člankom „Nove linije fronta“ (ovde).
Pešićka je u prvom tekstu konstatovala da je Vučić preuzeo ne samo sve glavne resurse političke moći u Srbiji već gotovo i svaki izvor moći – do mesnih zajednica. Danas deluje da je Vučić nepobediv na izborima. No, misli Pešićka, tako je delovalo i za Miloševića, pa je oboren. Opozicija, kao prvi korak, treba da se „maksimalno pripremi za beogradske izbore i uporno zahteva da se jednom već osvojene slobode vrate građanima. I obavezno ih treba proširiti uspostavljanjem vladavine prava, bez koje se dalje ne može“.
Na ovo poslednje reagovao je Dinić. On misli da opozicija nema šanse da pridobije birače pričama o ugroženim slobodama i o vladavini prava. Birači se nisu, 2000. godine, okrenuli protiv Miloševića zbog nedovoljno sloboda u medijima i nedovoljne nezavisnosti sudstva i policije. Okrenuli su se zbog toga što su se uplašili da s Miloševićem na vlasti nikada neće živeti bolje. „Danas nije tako. Ne vidi se da bi pad aktuelnog režima suštinski popravio ekonomski i društveni položaj većine građana Srbije. I dok je tako, opozicija nema čemu da se nada“.
Stoga Dinić predlaže opoziciji da se okane velikih tema, priraslih za srce liberašima – „građanske slobode“, „vladavina prava“ itd. „Ako želi da pobedi na izborima“, kaže Dinić, „opozicija mora da na jasan način pokaže građanima kako će se njihov život popraviti ako glasaju za nju“. „Ponudite nešto“, poziva ovaj autor, „besplatne vrtiće, besplatne fakultete, sigurnu i svima dostupnu zdravstvenu zaštitu – i pokažite da imate jasnu ideju kako da to nešto obezbedite i da ste odlučni u nameri da tu ideju sprovedete u delo“. Samo tako je moguće oboriti Vučića, smatra Dinić.
Pešićka u odgovoru najpre ističe puno uvažavanje svog sagovornika, naglašavajući da sve ovo shvata samo kao „podsticaj da se otvori široka debata“. Slaže se da se biračima mora ponuditi nešto opipljivo, i zato pravi razliku između strateških ciljeva, namenjenih eliti (slobode i prava) i izborne ponude namenjene biračima (besplatni vrtići, besplatni fakulteti…).
Ona ukazuje i na problem autoriteta onoga koji nudi alternativu. U opoziciji nema „velike i jake stranke, sposobne da se suprotstavi Vučićevom režimu i izbori se za sopstveni program“. Zato se mora najpre napraviti „organizovana, jaka opozicija“, koja bi „okupila sve svoje birače, a oni bi povukli onaj deo Srbije koji je sada pod Vučićem“. Naravno, toj poželjnoj opoziciji svakako ne pripada, kako je Pešićka već ranije objasnila (ovde), DSS-a, pošto je to stranka „ekstremnih nacionalista“.
Dinić replicira, takođe uvažavajući sagovornicu, da nije nestala samo glavna stranka negdašnje opozicije Vučiću (DS). Nestao je i znatan deo birača te stranke. Kičmu DS-a uoči i posle 5. oktobra činili su pripadnici socijalističke srednje klase – visokoobrazovani kadrovi iz javnog sektora. Oni su težili da povrate nekadašnji standard i društveni status iz vremena titoizma. S neoliberalnom tranzicijom, međutim, deo njih prebacio se u dobro plaćeni privatni sektor (deo lekara, ekonomista, inženjera), deo je pauperizovan i prinuđen da živi od danas do sutra, a deo se stavio pod zaštitu novog patrona (SNS). Niko od njih više nije previše zainteresovan za DS i slične opcije.
Opozicija, po Diniću, mora da traži ne samo novu stranku već i novu biračku bazu. U nju spadaju ljudi iz sveta rada koji su glavne žrtve tipične neoliberalne politike SNS-a. A ta nova baza može se politički mobilisati ne starim liberaškim mantrama već jasnim programom socijalne levice, Veruje Dinić.
Uporedimo, na kraju, debatu između patriota i debatu između građanista.
Dok patriote ili odbijaju da raspravljaju, ili odmah kreću u lično razračunavanje (izuzetak je nedavna debata na FSK; ovde), građanisti niti vade prljav veš sagovorniku, niti u negativnom kontekstu pominju lična imena. Igor Ivanović, čak i u svom programskom tekstu, nije propustio da poimenice napadne Sandu Rašković Ivić i Vuka Jeremića – kao da su oni glavni problem patriotske pozicije?! Pešićka i Dinić, naprotiv, nisu pominjali nikoga – ni Šutanovca, ni Radulovića, ni Tadića, ni Čedu Jovanovića. Raspravljali su o idejama i iznosili argumente koji se prvenstveno tiču suštine stvari.
Drugo, dok je Ivanovićeva glavna briga kako patriotske stranke da sačuvaju svoje „jezgro od 3%“ i dobace do „spasonosnih 5%“, Pešićka i Dinić raspravljaju kako pobediti Vučića na izborima i osvojiti većinu u Skupštini. Pri tome, ove frapantno različite ambicije uopšte ne dolaze od toga što je građanski korpus birača veći u odnosu na nacionalni, štaviše, sudeći po odnosu javnog mnenja prema Kosovu, Republici Srpskoj ili NATO-u pre bi se moglo reći da je obrnuto.
Treće, dok je glavna Ivanovićeva ideja primiriti se i raditi „malo po malo“ da bi se došlo „do 5%“, glavna Dinićeva ideja (kome i Pešićka na koncu daje za pravo) jeste kako iznaći sasvim novu strategiju kojom će se pojačati aktivizam i mobilisati široka biračka baza, a sve u cilju pobede nad „nepobedivim Vučićem“. Ova razlika u borbenosti i aktivizmu takođe odudara karaktera pretpostavljene biračke baze „nacionalista“ i „građanista“.
Četvrto, dok Ivanovićev tekst ima 27 hiljada slovnih mesta i dve važne ideje, Pešićkini i Dinićevi tekstovi takođe imaju po par važnih ideja, ali su na tekstove potrošili – Pešićka 10 i 8 hiljada, a Dinić 6,5 i 15 hiljada znakova – pri čemu je najkraći od ovih tekstova ujedno i najbolji.
I peto, dok je u debati Pešićka – Dinić postignut neki napredak i iskristalisane nove ideje, ništa od toga nije bilo posle objavljivanja Ivanovićevog teksta – pošto nije ni došlo do rasprave.
Moj zaključak je – mora da ima neka veza između odsustva sposobnosti za ozbiljnu debatu među patriotama i ambicije da se osvoji tek 3‒5% glasova na izborima. Ako se hoće promeniti drugo, možda bi trebalo poći od prvog. I to odmah – ako se ne misli da ponovo budemo iznenađeni izborima 2018. ili 2020. godine, kao i lošim izbornim rezultatima „patriotskih stranaka“.
Slobodan Antonić
www.intermagazin.rs / Fond strateške kulture
