Umesto čestitke

0
580

Jubilej IN4S-a, deveta godišnjica rada i postojanja, pala je u mračne dane za Crnu Goru, a naročito u mračne dane za Srbe koji u njoj žive. Ulaskom u NATO pakt, Crna Gora je postala srce tame u regionu i živo svedočanstvo koliko jedna država može da padne, da bi jedan čovek ostao na vlasti.

pesma-jarilu-grafički-rad-aleksandra-milenkovicNo, dobra vest za Srbe iz Crne (i sve crnje) Gore je da istorija još traje i da ništa na ovom svetu nije večno, pa ni NATO pakt. Ulazak u ovu utvarnu organizaciju i ne mora biti toliko rđav, ako Srbi iz njega nešto nauče.

Odavno sam, da ne preturam sad po člancima, pisao da će ulazak u NATO biti izglasan u Skupštini Crne Gore i da referenduma neće biti. Onaj ko je imao iluzije o referendumu, nije razumeo prirodu društva u kome živi. Neko će reći, možda i s pravom, da ja, budući da ne pripadam tom društvu, nikako ne mogu da razumem kretanja u njemu; možda je to tačno, ali je i Arčibal Rajs bolje video i pravilnije ocenio srpsko društvo, nego bilo koji srpski intelektualac te epohe. Stajati sa strane nije uvek mana, ume da bude i prednost.

Dakle: skupštinska odluka je bila nužna zbog nedostatka vremena za obradu javnog mnjenja. Uveren sam, iako nikakav dokaz za to nemam, da je kampanja u korist ulaska u NATO počela da daje rezultate, odnosno da se procenat onih koji su bili za ulazak u pakt povećavao, ali ne dovoljno brzo da bi se na referendum izašlo. Još godinu, ili dve, Crnogorci bi, vođeni lukrativnim nagonima, prešli na Milovu stranu i referendum bi prošao. Opet bi Srbi ostali sami.

Prizivanje referenduma i čekanje da ga Milo raspiše, pokazuj svu nezrelost crnogorske opozicije, koja je, kad je trebalo da se bori protiv ulaska u NATO pakt, pre godinu i po, potezala socijalna pitanja, ne bi li u sebe privezala nešto Crnogoraca, a ne samo Srba. To je, inače, trajno loša strategija, jer je svako paktiranje sa Crnogorcima za Srbe, dugoročno, štetno. Iluzija da će se na građanskoj platformi nešto uraditi, sada je valjda okončana. Ako nije, teško vama. Do sada su oni pametniji shvatili da je srpska platforma bila građanska, a montenegrinsko-crnogorska nacionalna.

Da Vas podsetimo:  Zaduživanje – kada je nastalo i kakvo je danas

Opozicija, na žalost, nije uspevala da održi težište delovanja, nego je stalno menjala centralnu temu i time gubila vreme i energiju. Koliko je meni poznato, jedino je Gojko Raičević, od kako se nas dvojica poznajemo, a tome ima blizu tri godine, sve vreme temu ulaska u NATO pakt držao u fokusu. Da je opozicija to isto radila, druga bi danas matematika bila, ali je ona skakala s teme na temu, bez da prethodnu apsolvira. Gubitak fokusa je najozbiljnija greška koju jedna politika može da napravi.

S druge strane, ideja da će se lukavom politikom na srpsku stranu prevući Crnogorci je doživela fijasko. Problem Srba u Crnoj Gori nisu ni Montenegrini, ni manjine, već upravo Crnogorci, posebno oni sa tzv. „dualnim identitetom“. Oni su naučili da svako identitetsko i državno pitanje ima bar-kod, odnosno cenu, a pošto Srbi ne mogu da im plate ništa, a Milo može, njihova lojalnost režimu je savršeno neupitna. Jedan manji broj njih možda i pristane uz Srbe, ali zbog tih par procenata nema smisla voditi politiku saradnje sa Crnogorcima.

Rezultat takve politike jeste razvodnjavanje srpskog elementa u nekakvoj građanskoj opciji, a da se, u kontru, ne dobije ništa. Izbori su pokazali da DF nije dobio ni sve srpske glasove, kamo li glasove Crnogoraca, kojima se sve vreme udvarao, držeći socijalna pitanja u žiži.

Poklonjenje DF-a Vučiću, 31.01. ove godine, pokazuje da opozicija ili nema pojma s kim ima posla, jer je poklonjenje Milovom najboljem učeniku isto što i poklonjenje Milu samom, ili igra neku igru, u kojoj su lični položaji važniji od srpstva u Crnoj Gori. Oštra retorika, koju Milo ovih dana koristi protiv opozicionih lidera, govori da tu ozbiljnog sukoba nema. Kad je neko istinski problem za neki režim, njega ili policija odere kao lasicu, ili ga ubije N.N., ili mu padne klavir na glavu dok šeta parkom. Sve to ide bez prethodne satanizacije, jer bi ona mogla da uputi na mogućeg nalogodavca. Ako nekome javno pretite, ili ga zovete izdajnikom, pučistom i slično, vi mu posle toga ne možete i ne smete ništa, jer bi i uginuće zlatne ribice u njegovom akvarijumu upućivalo na vas. Dakle, što su reči krupnije, to su dela mršavija. Na kraju krajeva, što bi Milo proganjao ovu i ovakvu opoziciju, i time otvarao mogućnost da se pojavi neka nova i bolja? Ovako je svima dobro.

Da Vas podsetimo:  Ključ razumevanja rusko-srpske politike – jedan pogled

Iluzija je da će neko okupiti i homogenizovati 200 000 Srba i njima dodati još 150 000 Crnogoraca i tako dobiti izbore u Crnoj Gori; iluzija je i da će se izborima nešto rešiti. Iluzija je, i to vrlo opasna i štetna, da će režim u Beogradu prstom mrdnuti za bilo kog Srbina van Srbije, jer on ne mari ni za Srbe u Srbiji. Mogu i Dodik, i Andrija Mandić, da podignu spomenik Vučiću u Banja Luci, ili Podgorici, ovaj će ih prodati kad gospodari od njega to zatraže. Dakle, sve što imate je vas 200 000. Nemate čak ni podršku Srba iz Crne Gore na privremenom životu u Srbiji; i oni su digli ruke od vas. Imate nešto podrške na marginama srpskog društva, od onih koji još mogu da razlikuju Crnogorce od Srba iz Crne Gore, ali tu podršku ne možete da meterijalizujete.

Jedino što, u političkoj sferi, ima smisla, jeste homogenizacija tih 200 000 Srba. I ništa više. Pre nego što se povede borba protiv režima, mora se prvo izvršti diferencijacija unutar srpskog naroda, odnosno moraju se poraziti lažni Srbi i patrioti, oni koji otimaju srpske glasove, pa ih preručuju Milu. Dok se to ne obavi, neće se moći homogenizovati srpski narod. Priče tipa „izdade ovaj, ili onaj“ postaju već dosadne. Ne dajte im da izdaju, aman.
Clapping by Savan Naegoth

I, možda najvažnije, bar za prvi momenat: mora se imati srpski medij većeg formata. Posle slabljenja „Dana“, IN4S je postao najveći srpski medij u Crnoj Gori a, bogami, i u celom srpstvu. Ne zato što je on sam mnogo veliki, već zato što su veći ili nestali, ili dali dupe u kiriju. Pošto se politička borba danas vodi, pre svega, u medijskoj sferi, gledajte da ojačate IN4S, inače ćete se, ako se on ne ojača, informisati iz Milovih medija. Važno je da razumete da IN4S nije Gojkov, nego srpski medij, medij svih nas i da imamo odgovornost prema njemu. Entuzijazam, ma kako veliki bio, ima svoje granice i to ne samo materijalne, već i ljudske. I sam imam mali medij, koji više zavisi od entuzijazma i volje, nego od para i znam kako je Gojku i kako je IN4S-u. Zajedno godišnje potrošimo koliko PINK u jednom danu, do druge kafe.

Da Vas podsetimo:  Od Stahanova do Potemkina

Ukoliko niste u situaciji da materijalno pomognete, a to danas nije lako prosečnom Srbinu, onda bar nemojte ispaljivati otrovne strelice ka IN4S-u, odnosno nemojte imati kritički ton. Niko nije dužan da se, o svom „ruhu i kruhu“ bori protiv režima i da afirmiše srpstvo u okruženju malo boljem nego u NDH, i da još trpi kritike. Ko misli da je lako, neka proba sam da radi to što Gojko radi.

Još jednom čestitam Gojku ne devetogodišnjicu rada, već što uopšte još radi i što se bori. Uveren sam da će se boriti dok može da hoda, kao što pravom Srbinu priliči.

Ovaj tekst pišem na Đurđevdan i slušam i gledam na netu novopravoslavce kako lupetaju: „Svim pravoslavnim vernicima koji slave Đurđevdan, želim tralala…“.

U tmini prošlosti je neki naš predak zapalio sveću slovenskom bogu pobede Jarovidu, koji je kasnije promenio ime, ali ne i sadržinu kulta.

Srbi, srećan vam Đurđevdan, i ako slavite, i ako ne slavite, jer je to praznik svih nas. Slaveći Pobedonosca, mi danas prinosimo žrtvu i našim mrtvim precima, i našim nerođenim potomcima. Ako hoćemo da i naši unuci seku kolač i pale sveću, moramo danas da budemo ljudi i Srbi i da živim primerom postidimo one koji su od srpstva otpali i pretke izdali.

Naslovna – odlomak srpske narodne pesme iz 19-og veka posvećene Jarilu (Jarovitu, Jarovidu). Grafički rad – A. Milenković

Milan Milenković

Насловна

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime