Umesto mostova

Novi Berlinski zid(ovi)

1
984

vhz8BzWSYLkNeretko, posle 2000, srpska politička elita koristi Berlinski zid i njegov „pad“ kao pokušaj pojašnjenja novih odnosa u svetu. I, kada ponestanu argumenti za odbranu nebranjivog lutanja u spoljnoj politici Srbije, koja se uglavnom svodi na ponizno ispunjavanje brojnih i beskonačnih uslova Brisela, pad Berlinskog zida postaje i poslednja linija odbrane.

Garniture se u Srbiji smenjuju, mantra ostaje ista, lamenti nad greškama u prošlosti podvode se pod istorijsku činjenicu koja je 1989 iz Berlina obznanila i nova pravila igre. Jedno od tih bilo je da novi proEuropski lideri država Starog kontinenta granicu koja ih deli od vlasti mogu preći samo ukoliko sebi i svima ostalima javno saopšte da „nisu shvatili na vreme značaj pada Berlinskog zida“.

Štogod to značilo.

Nekada!

Danas, jedan za drugim grade se novi zidovi na granicama istog kontinenta, koji je ne tako davno, želeo da gradi mostove, širi poruke „mira i demokratije“…i šta sve ne još.

Deklarativno!

Ispod te zvanične predstave, odvija se prava drama. Nova hladnoratovska podela počela je da se zahuktava i svet podrhtava. To se vidi na Bliskom Istoku, severu Afrike, u Evropi. To se oseća na Balkanu. Nije samo jasno kojim će se sve putevima kretati Gvozdena zavesa, ali je njeno ponovno podizanje više nego izvesno.

Kroz istoriju, zidovi su branili teritoriju od upada neprijatelja. Veliki Kineski zid metafora je odbrane teritorijalnog integriteta, pa tako i suvereniteta. Berlinski zid bio je demarkaciona linija na kojoj su se razdvajale dve dijametralno suprotne civilizacije i ideologije. Današnji zidovi nastaju jedan za drugim na granicama EUrope kao zaštita pred plimskim talasom izbeglih iz ratom razrušenih zemalja. Šta bi trebalo da bude nova linija podele? Između bogatih i siromašnih? Razvijenog severa i podjarmljenog juga? Istoka i Zapada?

A, samo pre skoro godinu dana 9. novembra prošle godine povodom 25 godina od pada Zida, nemačka kancelarka poručila je da „stvari možemo menjati na bolje“ i da se to posebno odnosi na „Ukrajinu, Irak kao i na sva ona mesta gde su ljudska prava ugrožena“.[i] Godinu dana posle, jedan za drugim niču zidovi i to tamo gde ih je retko ko očekivao iz razloga koji su retki prepoznali. U trenutku kada je dijalog između Istoka i Zapada neophodan za izlazak iz vrlo opasnog ćorsokaka.

Gde je tu Balkan?

Na zapadnobalkanskoj ruti izbeglica.

Gde je u celoj situaciji Srbija?

Ponovo na raskrsnici, pokušavajući da levitira između Istoka i Zapada, između pustih želja i sve manjih mogućnosti. Želje se odnose na nekakav Europski put iako je on danas izrovan svim pogrešnim odlukama okoštale briselske administracije. A mogućnosti su upravo tom mantrom svedene na minimum, ili do i ispod crte „održivog“ siromaštva države i većinskog dela populacije.

Da Vas podsetimo:  Srpski dug zahvalnosti Zoranu Milanoviću

Srbija je izgubila teritorijalni integritet otimanjem dela srpske teritorije Kosova i Metohije za koji vrli Zapad ima plan aktalan za dve Nemačke u periodu Hladnog rata. Uostalom, neće proći dugo a shvatiće se da je poglavlje 35 upravo to. Da Srbija svojim potpisom treba da potvrdi, u stvari, šta (?)- de jure priznanje nezavisnosti tzv Kosova.

Srbija je svoju privredu stavila pod noge krupnom kapitalu koji sve se više pokazuje stoji iza odluka i normi Brisela. Zvanično, govori se o zakonima tržišta koje samo treba da reguliše sve zakonitosti. Nezvanično, neoliberalnim oligarsima važno je bilo samo ukloniti državu iz dela koji smatraju svojim. Tako treba razumeti i promene u radnom zakonodavstvu, koje štite poslodavca a radnika prepuštaju vrlo neizvesnoj sudbini koju troši za evro po radnom satu.

Srbija je uništila socijalnu državu koja je nekada mogla da posluži za primer u kako tako uređenom sistemu. I, da se razumemo, ovo ne važi samo za našu državu. Tako su prošle sve države koje su bezglavo jurile ka ambisu: princip je isti, samo su nijanse donele specifičnosti koje su malo-pomalo u muzej istorijskih vrednosti stavljale sve one pre vekipo izborene male i velike pobede u korist čoveka.

I, konačno, na zapadnobalkanskoj ruti, Srbiji preti getoizacija sa desetinama ako ne i stotinama hiljada izbeglica koje treba smestiti, prehraniti i lečiti. Dok u Srbiji deca gladuju, penzioneri izdržavju cele porodice, posla više nema nego što ga ima, i ako ga ima krajnje je neizvestan i do užasa potplaćen. Dakle, bez socijalne i egzistencijalne predidivosti pa tako i sigurnosti treba objasniti građanim Srbije kako će budući stanovnici kasarni, gde se predviđa smeštaj izbeglica da opstanu u osiromašenoj i iznurenoj Srbiji. A, da to pritom ne znači dodatne namete i baveze prema budžetu iz kojih treba izdvojiti dodatne troškove.

Slutimo sledeći scenario: sve željene (pritom i bogate) destinacije izbegličkom talasu, ogradiće sebe visokim zidovima štiteći interese svojih građana u čiji standard ne smeju da dirnu. To znači da će na obodima bloka, ili na spoljnim granicama EU „vruće tačke“ biti centri za prihvat izbeglica. To dalje znači da svi koji ostanu izvan zidova mogu doživeti sudbinu getoa u koji će veliki i moćni smeštati sve koji im remete „miran i bezbedan život“.

Da Vas podsetimo:  Koliko je Srba ubijeno u Jasenovcu?

Uostalom, valjalo bi pitati zvaničnike Srbije da li znaju kako izgledaju prisilne deportacije iz Nemačke; kakvo je raspoloženje među građanima Austrije i ostalih iz severne i centralne EUrope? Da li im je poznato da u svim tim zemljama ozbiljno narastaju ekstremni politički polovi, da se pale izbeglički centri, da se EU u stvari raspada pred našim očima. I to na način da svi oni koji ostanu izvan ograda bogatih mogu da budu prepušteni onoj najgoroj vrsti sukoba: za puko preživljavanje.

Da li se zbog toga naše komšije dodatno naoružavaju? Ili je posredi neki drugi plan i program atlantskih sila koji će i ovaj put, nažalost, zateći Srbiju.

Da se vratimo na sam početak i na zidove, da li je zvanična Srbija uopšte „svesna značaja novih berlinskih zidova u EUropi“ ili će politička elita Srbije, opet, kroz nekoliko godina da lamentira nad svojim slepilom i nepromišljenosti. Takva lutanja koštala su nas silno izgubljenog vremena, razaranja i gubitka konstante kakvu je trebalo da ima spoljna politika. Umesto da se odredi prema tradicionalno prijateljskim zemljama, silama zaštitnicama, i sa njima krči put ka izvesnoj i stabilnoj perspektivi Srbija se gurala u red onih koji su svu svoju vrlo lošu nameru više puta pokazali i definisali. Maštajući da jednoga dana može da bude deo te porodice. I, to zamislite, porodice koja je sponzor otimanja srpske teritorije i brisanja temelja srpske državnosti na prostoru na kome je svetorodna dinastija Nemanjića ostavila večni trag dižući manastire-zadužbine  kao podsetnik šta bi oni trebalo da znače svakoj narednoj generaciji i državi, na delu koje se istorijski nameće kao poprište sukoba civilizacija.

Dalje od ovoga nema i tu staju sve namere, odluke i projekcije kako untrašljih tako i spoljnih političkih aktera. Dok s druge strane, Rusija, Kina i sve one države koje su se izvesno suprostavile hegemoniji nekadašnjeg centra unipolarnog sveta (Vašingtona) i njegovih Europskih satelita, pružaju ruku saradnje i upozoravaju na užasnu sudbinu koja nam se sprema. Neki bi rekli da ali na osnovama „racionalnog prijateljstva“. U redu! Takva prijateljstva među državama se podrazumevaju i tu nema ničega novog. Međutim, da li je fer (pa tako i korektno) Rusiju svrstavati samo u tu kategoriju.

Makar bi srpska politička elita trebalo da zna da je odnos Srbije i Rusije iznad svakog racionalnog definisanja. On je zapisan u genetskom pamćenju naroda koji ne može da zaboravi, recimo Romanove. I, koji pamti koliko je carsku porodicu koštala ljubav prema Srbiji. Da je Nikolaj Drugi Romanov racionalno promišljao, Srbija bi verovatno bila prepuštena sama sebi što bi u ratnim okolnostima bilo ravno katastrofi. Njegova odluka da zaštiti Srbiju, njega i njegovu porodicu koštala je ni manje ni više nego života! Zato Rusija u srpskom narodu ima posebno i neprocenjivo mesto, koje kao što znamo nijedna čizma ne može da poništi. Naravno, ovde govorimo o većinskom delu naroda koji da može Vladimira Vladimiroviča bi odabralo za svog vođu.

Da Vas podsetimo:  Četvrta grana vlasti

Postoji i onaj drugi deo Srbije, koji sve to osporava, i to je u demokratskom društvu legitimno. Međutim, umišljaj da se taj i takvi interesi nameću većinskoj Srbiji poprilično su opasni. Iako verujemo da svest o tome ne postoji u dovoljnoj meri. Odluke, dakle, mogu da se donesu i pravdaju izbornom voljom, ali podela koja ostaje u narodu u korist većinske populacije, je onaj njen najopasniji deo koji može da galvanizuje kojekakve scenarije.

Na kraju da pojednostavimo: od izuzetnog značaja je poseta srpske zvanične delegacije Moskvi. I, ovo zaista jeste prva poseta takvog formata i takve težine. O kojoj, istini za volju, vrlo malo znamo. Makar kada je reč o onim bitnim a nezvaničnim detaljima.

Samo građani Srbije trebalo bi da znaju i sledeće: ovo nije prvi put da Moskva širom otvara vrata Beogradu. Posle dvehiljadite, s početkom oporavka Rusije posle decenija orkestriranog urušavanja, Moskva je više puta nudila isti stepen podrške i saradnje. Uostalom sporazum o slobodnoj trgovini na snazi je petnaest godina. Petnaest godina (!) koje je Srbija propustila da izgradi svoje privredne kapacitete, zaposli stanovništvo, ojača budžet.

I, to zbog čega? Na ovo bi srpska politička elita, takođe, morala da odgovori. I, ovoga bi trebalo da se priseti u vrlo teškim godinama koje dolaze za Srbiju zaglavljenu između kalkulacija, iluzija, želja i sve manjih mogućnosti.

Novi berlinski zidovi se (po)dižu i toga moraju biti svesni svi. Ovaj put naknadna pamet i lament nad lošim procenama „trenutka“ neće značiti apsolutno ništa. I, ovaj put Srbija može da rizikuje da u sudbinskom momentu udari glavom o zatvorena vrata bratskog naroda i države, ukoliko posle svega umisli da može da se poigrava sa silama na kojoj god strani se nalazile. Jer levitiranje i suluda koncepcija i Istok i Zapad u atmosferi dubokih podela i hladnoratovske retorike i zidova, može samo da se razume kao poigravanje.

Uostalom kada se već toliko zvanično hvalimo „hrabrošću“ u čemu je problem pokazati je?!

[i] http://www.bbc.com/news/world-europe-29974950

Marina Raguš

FSK

1 KOMENTAR

  1. Hm,hmm..pa,bata Vule,je doneo „‘bolnu i mudru odluku“ da,stavi Serbije na tender, i strana ulaganja ,,stranog cementa,ima ga u Popovcu i Kosijericu,za izgradnju „ne ideoloskog,i ne svrstanog,neutralnog “ Berlinskog zida,nesto poput “ izgradice mo mi jos stariji most u Mostaru“..namsvu srecu,mIbarskog mostica,sada u “ rasejanju“..

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime